Borba za svaku reč

Redakcija američkog časopisa Foreign Affairs objavila je pre dva meseca tekst Julije Timošenko u kome se pozivaju zapadne zemlje da razrade jedinstvenu politiku prema Rusiji koja će, kako tvrdi bivša predsednica ukrajinske vlade, “uvek težiti imperijalističkoj ekspanziji nezavisno od toga koji režim je u njoj na vlasti”. Iako nije praksa da ruski ministri komentarišu novinske tekstove, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov odlučio je da ukrajinskoj “narandžastoj princezi” odgovori na stranicama istog časopisa s nadom, kako tvrdi, da će se tim povodom razviti diskusija na osnovu koje će američka javnost moći da se upozna s ruskom spoljnom politikom i perspektivama rusko-američke saradnje. U tekstu pod naslovom “Obuzdavanje Rusije – nazad u budućnost” Lavrov je izneo “rusko viđenje savremenih međunarodnih odnosa i puteva obezbeđenja pozitivnog razvoja saradnje dve zemlje na međunarodnoj sceni”. Ipak, do diskusije nije došlo, redakcija Foreign Affairs je članak Lavrova, u želji da ga učini jasnijim američkom čitaocu, toliko “popravila” da je ministar odlučio da povuče tekst. U saopštenju ruskog Ministarstva inostranih poslova kaže se da je tekst skraćen za oko 40 procenata, a ono što je ostalo “podvrgnuto je suštinskim prepravkama, da ne kažemo cenzuri”. Od Lavrova je traženo “ni više ni manje nego da se potpiše ispod poznatih spoljnopolitičkih stavova sadašnje američke administracije koji kod nas izazivaju principijelno neprihvatanje”, saopštava pres služba Ministarstva. Kako bi se tekst ipak pojavio, između MIP-a i redakcije vođeni su “iscrpljujući i teški pregovori, kakvi teško da su zapamćeni u istoriji diplomatije”. Vođena je borba za svaku reč. Čašu strpljenja prepunila je uporna želja Amerikanaca da se tekst objavi sa “izmišljenim i neprihvatljivim” podnaslovom u kome se govori o “sprečavanju novog hladnog rata” ili “konflikta između Rusije i Amerike”, što suštinski protivureči ključnim tezama ministra koji tvrdi da novog hladnog rata između SAD i Rusije nema. Lavrov, koji je povukao svoj tekst, tvrdi da ga je to iskustvo “nateralo da se priseti najgorih karakteristika sovjetske cenzure u prošlosti, koju bi, izgleda, neko u Americi želeo da ponovi”. Ministarstvo inostranih poslova Rusije izrazilo je žaljenje što je redakcija “svesno ili nesvesno pomogla onima koji ne žele slobodne i argumentovane debate o međunarodnim postupcima i spoljnoj politici SAD”, i podsetilo da je ruski partner Foreign Affairs-a, časopis Rusija u globalnoj politici, objavio tekst Julije Timošenko bez ikakvog skraćivanja ili popravljanja. Toliko o demokratiji i slobodi štampe. Foreign Affairs je odbacio sve optužbe i objasnio da je tekst ruskog ministra “prošao normalan proces redakture s ciljem da se preciziraju određeni delovi, da se izbace manje značajni pasusi, ali ni u kom slučaju nije bilo namere da se suštinski izmeni njegov politički sadržaj”. Glavni urednik Yejm Houdž tvrdi da je redigovan samo stil da bi tekst bio jasniji, a skraćeno je samo ono što je bilo manje važno. Tako se, kaže, radi sa oko 100 članaka koje svake godine objavljuje časopis. “Tekst Lavrova nije bio izuzetak”. Houdž naglašava da su sve ispravke bile predočene ministru i da predstavnik ambasade u Vašingtonu nije imao nikakve primedbe. Pored toga, prihvaćen je naslov “Obuzdavanje Rusije – nazad u budućnost”, a Lavrovu je ponuđeno da od nekoliko varijanti izabere podnaslov “koji bi privukao pažnju čitalaca”. Na sajtu ruskog Ministarstva inostranih poslova može se videti “cenzurisani” tekst koji je Foreign Affairs pripremio za štampu na engleskom jeziku, a originalna, ruska verzija, biće objavljena u avgustovskom broju časopisa Rusija u globalnoj politici. U objavljenom tekstu naglašava se da se “Rusija odrekla ideologije imperijalističkih ambicija u korist pragmatizma i zdravog razuma”, i postavlja pitanje: u čemu je onda smisao obuzdavanja? Lavrov ističe da postoji suštinska razlika između onoga što Rusija jeste i onoga što žele SAD. Amerikanci se trude da nametnu demokratiju celom svetu, Rusija, sa svojim iskustvom revolucija i ekstremizma, ne može da se potpiše ispod takve politike. Otuda opasnost od konfrontacije koja, kako kaže Lavrov, nema smisla. “Za razliku od Sovjetskog Saveza, Rusija je otvorena zemlja koja ne gradi zidove ni fizički ni politički”. Ruski ministar smatra da pravi razlog za političku konfrontaciju nije ideologija: “Zemlje koje zavise od energetskih izvora iz inostranstva kritikuju Rusiju zbog načina na koji koristi sopstvene prirodne prednosti. Ali šta da se radi kad je tako malo zemalja bogatih sopstvenim resursima?” Rusija ne odbija saradnju ni s kim, ali hoće da od toga ima koristi. Pri tome, pokušaji da se ona omete nisu štetni samo za Rusiju nego i za Zapad. “Ovo što sada pokušavaju da urade SAD imaće za posledicu pad konkurentske sposobnosti Zapada”, piše Lavrov pozivajući se na istraživanja zapadnih ekonomista. U članku ruskog ministra govori se i o ograničavanju mogućnosti primene sile. “Rusija veruje da mnogostrana diplomatija, zasnovana na međunarodnom pravu, mora da se rukovodi regionalnim i globalnim odnosima. Treba sahraniti nasleđe hladnog rata i stvoriti strukture koje odgovaraju zahtevima nove ere.” Lavrov upozorava da je danas u Rusiji “manje antiamerikanizma nego u bilo kojoj zemlji u svetu”. Ali, ako se organizuje “obuzdavanje”, on će se pojaviti. Zato treba menjati pristup i tražiti nove puteve za saradnju. Za tako nešto on predlaže formiranje “radne grupe visokog nivoa”, na čelu s veteranima politike i diplomatije – Henrijem Kisindžerom i Evgenijem Primakovom. Zanimljivo je da je samo nekoliko dana pre objavljivanja ovog teksta na sajtu ruskog Ministarstva inostranih poslova, u Moskvi zaista boravio Henri Kisindžer i sastao se sa Primakovom i Putinom. Tema susreta u rezidenciji u Novom Ogarjovu bila je “Rusija i SAD, pogled u budućnost”. O čemu su konkretno razgovarali “mudraci”, kako Kisindžera i Primakova često nazivaju, nije objavljeno. Zna se samo da je dogovoren novi sastanak u Vašingtonu u decembru. Pretpostavlja se da je bilo reči o problemima o kojima se stavovi Moskve i Vašingtona razlikuju, a dve zemlje moraju da sarađuju u njihovom rešavanju. To su Irak, Kosovo, Liban, iranski i severnokorejski atomski problem, i još čitav niz drugih. O tome se govori i u delu teksta ruskog ministra koji neće videti čitaoci Foreign Affairs-a: “Rusija zajedno sa svojim partnerima snosi odgovornost za budućnost sveta. Obuzdavati ne treba Rusiju, već sve one koji žele da liše svet prednosti čvrstog američko-ruskog partnerstva”. Možda će Kisindžer, veliki poznavalac ruske spoljne (i unutrašnje) politike uspeti da prenese poruku preko drugih medija.