Nema im spasa

Nedavno se Hilari Klinton, mogući sledeći predsednik Sjedinjenih Američkih Država, pohvalila kako tokom višemesečnog bombardovanja Srbije 1999, koje je inicirala njena Demokratska stranka i vodio njen muž, nije poginuo ni jedan jedini Amerikanac. Dakle, na početku dvadeset prvog veka moral civilizacijskog društva dospeo je na takve grane da se kukavičko razaranje privrede jedne evropske zemlje i ubijanje civila sa, za napadača, bezbedne distance, ističe kao uzor hrabrosti, ratnog prava i morala! Ali, kako se može zaključiti iz intervjua koji je veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin dao za „Špigl”, poginuo je ugled Amerike i to ne samo u Rusiji, gde je pre tog suludog bombardovanja vladalo neverovatno, sveopšte oduševljenje Amerikom i svima drugim sa Zapada. I nije stradao samo ugled Amerike nego čitave zapadne, inače mnogo hvaljene, civilizacije. Uz to je „poginulo” i poverenje ljudi širom planete u zdrav razum onih koji plediraju da svima drže lekcije o ljudskim pravima i demokratiji. Naravno, nije ni čudno onda što se tim zapadnim mudracima ne sviđa kad im predsednik Rusije Vladimir Putin skreše u lice da je bombardovanje Srbije bila glupost. Jer to je pogodak u srž problema. To je istina, a ona je ponekad bolna, baš zato što je istina. I to nije glupost jednog poremećenog uma, kao što je bila Hitlerova ratna avantura u prvoj polovini prošlog veka, nego budalaština lidera devetnaest zemalja, članica NATO-a, pa sada kad su se našli u živom pesku svojih promašaja, svi zajedno, složno optužuju Rusiju da blokira novu odluku Saveta bezbednosti, koja bi im omogućila da operu obraz. Zašto svi zajedno sa svojim medijima, podrepašima i tako složno? Pa valjda zato što su svi zajedno i složno sa đavolom sadili tikve početkom 1999. godine. Ta Putinova opaska izgleda kao kvalifikacija ali je ipak činjenica, jer vidimo da su se kreatori te bombarderske politike toliko zapleli u mrežu protivrečnosti koju su sami ispleli, da prosto vapiju za pomoć, ali pomoći im nema. Samo bi im Srbi mogli pomoći svojim odricanjem od dela svoje teritorije, ali to se neće desiti. Nemaju ovde nikoga ko bi jedno tupavo nasilje s početka 1999. godine opravdao svojim potpisom. Barem sada jednom ostvarila se ona molba „daj bože da se Srbi slože”. Složili smo se. Slaba je i prazna uteha očekivano srdačan doček koji je Buš iznudio svojim dolaskom u Albaniju. Time se ništa ne rešava. Nije mu pomoglo ni gostoprimstvo koje je nedavno ukazao lideru Rusije na svojem privatnom imanju. Više mu ne bi pomogla ni naknadna pamet da je kojim slučajem ima. Jer to njegovo „multietničko društvo” o kojem se laže da postoji na KiM je takvo i takvo će ostati ko zna dokad, da tamo Srbin ne sme reč da progovori na svojem, maternjem jeziku. Koliko se zapadni političari boje Albanaca izrazio je svojevremeno Kušner u svojstvu šefa UNMIK-a na Kosovu, kada je na primedbu da ne čini dovoljno na implementaciji Rezolucije 1244, rekao: „Nisam došao da bih ovde izgubio svoj život.” Noćna mora svih njih je šta da rade ako se Albanci ponovo pobune, pa počnu da ruše, pale i ubijaju. Morali bi u njih da pucaju, a onda zna se kako bi im bilo uzvraćeno. Morali bi da se služe Miloševićevim sredstvima, a tako su se uporno trudili da pokažu i dokažu kako je to bilo zločinačko postupanje. U svetlosti onoga što je bilo i što bi izvesno moglo da bude, s obzirom na sve izraženije pretnje Albanaca da gube strpljenje i otvoreno prete nasiljem ako ne dobiju nezavisnost i to što pre, nije čudno kad se čuje kako Buš govori da je lako Rusima da se protive nezavisnosti, kad tamo nemaju svoje vojnike. Eto, u tome je stvar. Americi i drugim zapadnim silama je stalo samo da svoje ljude bezbedno izvuku iz zamke koju su sami sebi postavili, a šta će se dalje tamo dešavati sa preostalim nealbancima, možda ih je i briga, ali još više moraju da brinu o svojim životima. Zato je Putin i bio u pravu kad je rekao da su bombardovanjem Srbije napravili glupost. Doživeli su, eto, da im se na kraju ta njihova glupost sveti, pa Hilari Klinton ne bi trebalo time da se hvali. Nema im pomoći. Nisu ginuli tokom bombardovanja Srbije, a lako bi se moglo desiti da, kao u Iraku, počnu ginuti od posledica toga nerazumnog čina i od oružja onih kojima su došli da pomognu. Druga mogućnost je da postupe gangsterski otimajući deo teritorije Srbije i poklanjajući je onima kojih se boje, pa da dožive još veći sunovrat svog ugleda u svetskim razmerama. Da su svesni te dileme dokaz je što predlažu sve novije i novije nacrte rezolucije za Savet bezbednosti, sa izvesnim kozmetičkim ustupcima, ističući usput da je lako Rusiji kad na Kosovu nema svoje vojnike. Marko Smukov, Beograd