Ko da više

Nekoliko srpskih glasila zapazilo je da je privatizacija štampanih medija u Srbiji potencijalno zanimljiv fenomen tek kad je, pri samom kraju tog procesa, red došao i na NIN. Što je za NIN laskavo. U početku beše odluka srpske vlade da država/vlada ne može biti (su)vlasnik medija. Istina je da je još Aristotel, tvrdio da o onom što je svačije niko ne vodi računa, ali ipak treba smatrati da je takva odluka doneta manje kao rezultat čitanja Aristotela a više u nastupu postpetooktobarskog neoliberalnog slepila, pošto su čak i u onim zemljama u kojima je liberalizam izmišljen, smatrali legitimnim mogućnost da država u izvesnom obimu može imati vlasništvo nad štampanim glasilom. Čuven je primer Francuske, gde je jedan od najznamenitijih nacionalnih (i svetskih) listova u vlasničkoj strukturi “tri trećine” – trećinu ima država, trećinu zaposleni i trećina akcija je na tržištu. Ideja je jasna: stvoriti takvu strukturu u kojoj niko ne može da ima dominaciju. U Nemačkoj, recimo, Rudolf Augštajn, osnivač i vlasnik znamenitog “Špigla”, omogućio je pre više od trideset godina zaposlenima da budu vlasnici akcija u listu u kojem rade, i dan-danas je “Špigl” u većinskom vlasništvu zaposlenih. Jednostavno je smatrao da će taj list, njegovo životno delo, najpre ostati ono što jeste ako vlasnici budu bili oni koji tamo rade. Neki treći primer, u zemlji koja je veličinom i novinskim tiražima bliža našim prilikama nego što su to francuski i nemački primeri, pokazao bi da su nacionalne novine u privatnom (porodičnom) posedu, i to je tako već nekoliko decenija i nekoliko generacija. Zaključak ovog vrlo letimičnog pregleda je taj da ne postoji recept kako se rešava pitanje vlasništva nad štampanim medijima, da su rešenja prilagođena specifičnim prilikama koje se razlikuju od zemlje do zemlje i od slučaja do slučaja. Srpska vlada je, međutim, imala recept: prodaja, pa ko da više. Tačka. Mediji u Srbiji, a ovde govorimo o onim štampanim, privatizuju se, dakle, na isti način kao i bilo koji drugi privredni subjekt. U načinu privatizacije nema razlike između, na primer, firme koje se bavi auto - transportom i privatizacije dnevnog ili nedeljnog lista. A zašto bi, zapitaće se možda neko, i bilo razlike? Čime bi to novine zaslužile da budu izuzetak? Zbog toga što svaki drugi privredni subjekat ima prostu namenu: pravljenje profita. Ne i novine, pogotovu nedeljne novine. Novine proizvode uticaj na javno mnjenje i to može da bude sasvim dovoljna korist za onoga ko ostvaruje uticaj na novine, i za takav proizvod se vredi ponekad lišiti profita, pa, bogami, vredi biti i na (finansijskom) gubitku. Razume se, daleko od toga da nema novina koje svojim vlasnicima donose novčanu korist, možda čak i veliku novčanu korist. Ipak, dosadašnje iskustvo nas uči da su u našim prilikama, sa nekim izuzecima, to fenomeni s ograničenim rokom trajanja. Jednostavno rečeno, jedan list napravi bum na tržištu, to traje godinu-dve-tri, pa nestane, da bi možda kasnije vaskrsao pod novim imenom, ili se podelio na dva lista i tako dalje. Za ozbiljnog kapitalistu, žurnalizam nije način za zgrtanje para. Malo profita, mnogo glavobolje. A ako novac nije motiv, šta onda jeste? A ko to zna? Pitanje zašto bi neko ko je već bogat kupovao neke novine (ili pokretao nove) ravno je pitanju zašto Rolingstonsi drže koncerte. Sigurno je da već imaju više novca nego što i unuci mogu da im potroše, a ipak se pod stare dane lomataju po svetu, na veliko uveseljenje svoje mnogobrojne publike, uključujući i onu beogradsku. Recimo ovako: moguće je da neko živi u (pogrešnom) uverenju da će pomoću nekih novina popraviti u javnosti sliku o sebi; moguće je i to da smatra da će na taj način moći da afirmiše neke svoje stavove, političke ili kakve druge; možda ima ambicioznu ženu koja bi da se okuša u uređivanju; možda, prosto, na to gleda kao na ne tako skupu igračku; možda je reč o sujeti i prestižu. A možda želi da deo stečenog imetka upotrebi u pravcu nečega što smatra opštim dobrom – u sveopštem cinizmu se često takva mogućnost i ne razmatra – a nema razloga, bilo je i takvih primera -“Evropljanin” i Slavko Ćuruvija. Da je pitanje učešća države u vlasništvu nad javnim medijima važno ideološko pitanje na koje nema jednostavnog odgovora, dokazuje se time da upravo u ovom času zbog toga besni rat. Tanjug, državna agencija, žigosan je kao avet prošlosti koji nelojalno suzbija tržišni napredak privatnih agencija. Problem je u tome što, prema zakonu, država ne može posedovati novine, radio ili televiziju, ali može novinsku agenciju. Luka Mičeta, direktor Tanjuga, u delu javnosti je izložen podsmehu zbog izjave da su državni mediji i javni medijski servisi na braniku nezavisnog novinarstva. Predsednica jedne od esnafskih organizacija, koju niko nije izložio podsmehu, pak, kaže da nema goreg vlasnika od države (videti tekst: “Ko plaća ručak?” u ovom broju NIN-a) jer je država manipulativna. Za razliku valjda od privatnih vlasnika koji nisu manipulativni. Za to vreme, Studio B traži status (lokalnog) javnog servisa u želji da izbegne privatizaciju što, po postojećem zakonu, nikako nije moguće. Država, je, međutim, spremna da prizna kako postoje izuzeci. Kafana “Znak pitanja” izuzeta je od privatizacije. Vlasti smatraju da se ne može nekom kafed`iji prepustiti na milost i nemilost da procenjuje koji bi način bio odgovarajući da bi se označila izuzetnost koju ovaj ugostiteljski objekat ima u srpskom narodu. Ili, drugim rečima, država je priznala da postoje i neka nematerijalna dobra koja se ne mogu prodati po principu “ko da više”. A to što su ideološka preispitivanja počela na primeru kafane, to mora da je neka simbolika, samo još ne znamo kakva.