Živeti sa šest hiljada

Povodom donacije Svetske banke od pola miliona dolara za smanjenje siromaštva, potpredsednik srpske vlade Božidar Đelić objavio je kao vest da najsvežija istraživanja ovdašnjeg kvaliteta života pokazuju da su stanovnici u unutrašnjosti tri puta siromašniji od Beograđana. Ta vest nikoga nije iznenadila, jer je razlika u životnom standardu prestonice i ostatka Srbije, kako tranzicija odmiče, sve očiglednija. Šokantni su tek kriterijumi na kojima je ta vest bazirana. U protekloj godini, naime, skoro devet procenata stanovništva živelo je sa manje od šest hiljada dinara mesečno. Linija siromaštva po potrošačkoj jedinici iznosila je 6.221 dinar. Tri puta više građana iz unutrašnjosti, dakle, mesečno za hranu i osnovne potrebe ne potroši čak ni toliko. Ako je prosečna plata u Srbiji za mesec jun 28.000 dinara, razlika nas upućuje na zaključak da u prestonici mnogima istih šest hiljada dinara ne zadovoljava potrebe ni za jedan dan. Vladin tim za strategiju smanjenja siromaštva i Božidar Đelić posebno su podsetili da je siromaštvo najrasprostranjenije u ruralnim krajevima Srbije, pa će pola miliona evra biti, kako kažu, potrošeno na programe poboljšanja kvaliteta života na selu. I ministar poljoprivrede je poslednjih dana na sav glas najavljivao investicije u ovu delatnost i pomoć poljoprivrednicima, ali uzrok siromaštvu, nažalost, nije tako jednostavan i očigledan, te ga ni samo dotiranje agrarnih sredina neće rešiti. Najsiromašniji građani srpskog društva nisu poljoprivrednici kao takvi, nego niskoobrazovani ljudi, među kojima je verovatno najviše poljoprivrednika. Najveći rizik siromaštva imaju domaćinstva čija “glava kuće” nema završenu osnovnu školu (21 odsto). Slede oni koji imaju samo osnovnu školu (13,7 odsto), pa tek onda idu radno neaktivni i nezaposleni, stari, deca, osobe sa invaliditetom, domaćinstva sa šest i više članova i domaćinstva čiji je nosilac žena. Smanjenje siromaštva u Srbiji, dakle, nikako ne bi moglo da se odnosi i osloni na jednu, pa ni nekoliko puta veću donaciju od ove, nego bi moralo da podrazumeva neprekidan napor i saradnju svih institucija države i lokalne samouprave. Programi zapošljavanja osoba sa invaliditetom, olakšice za prvozaposlene, prošlogodišnje uvođenje obaveznog predškolskog obrazovanja, prema mišljenju Žarka Šunderića iz tima za Strategiju smanjenja siromaštva, samo zajedničkom realizacijom mogu dati rezultate. “Nijedno rešenje samo za sebe ne znači mnogo”, kaže Šunderić. “Najveći problem je taj što svako deluje u svojoj oblasti. Iako se saradnja među institucijama znatno popravila, situacija bi mogla biti i bolja. Jer, najvažnije je da država prepoznaje suštinu problema da se novac ne bi rasipao. Sredstva koja dolaze u Srbiju moraju biti utrošena na organizovaniji način i donatore neprekidno treba podsećati na prioritetne probleme Srbije. Model rešavanja problema se ne može preslikati sa jedne zemlje u tranziciji na drugu.” Na kraju bi, smatra Šunderić, povlačenje institucija, zapravo, bilo najbolje rešenje. “Na primer, stvaranje novih osnova socijalne zaštite, razvijanje paziteljstva za starije i hraniteljskih porodica.” Premda nisu tako kategorisane, u okviru istraživanja siromaštva, osim pomenutih moguće je primetiti još neke trendove – da su regionalno najugroženiji stanovnici juga Srbije, a etnički romska manjina. Romi su, ujedno, i najilustrativniji primer za princip začaranog kruga siromaštva u Srbiji i neefikasnost pojedinačne mere u borbi protiv siromaštva. Jer i pored obaveze predškolskog vaspitanja, pismenost romske populacije se nije popravila. Zbog socijalne isključenosti i zbog siromaštva, i dalje, prema podacima UNICEF-a, 65,8 odsto romskih žena nema završenu ni osnovnu školu, a 32 odsto ima samo osnovno obrazovanje, a tek 3,9 odsto romske dece uključeno je u predškolske programe. Wihovo siromaštvo onda se progresivno povećava tako da na svakih 60 siromašnih Roma, dolazi deset siromašnih neroma. Čak 70 odsto romske dece odbija da ide u školu zato što nema pristojnu odeću, 60 odsto veruje da čak i ako završi školu, neće dobiti posao i isto toliko mora da radi ili na drugi način vodi računa o odgajanju mlađe dece. Siromašni se tako ne obrazuju, a efektom bumeranga neobrazovanje podstiče siromaštvo. Jer osim što nemaju novca, najsiromašniji najmanje koriste i one besplatne usluge države kao što su školstvo, zdravstvo, socijalna zaštita. Neobaveštenost i nemaština, osnovne su im prepreke da bi iskoristili svoja prava. Tek gradsko siromašno stanovništvo češće je u prilici da dođe do informacije o besplatnim uslugama, pa tako i da ih iskoristi. Siromaštvo je u Beogradu na nižem stepenu nego u unutrašnjosti Srbije, jer je i tranzicija u ovom gradu otvorila najviše mogućnosti, smatra Šunderić. No, ono najugroženije gradsko stanovništvo često ne koristi legalne šanse koje nudi tranzicija niti je, usled neobrazovanja, u prilici da ih iskoristi. Istraživanje o stepenu siromaštva bazira se na osnovnim podacima o prehrambenim i drugim osnovnim troškovima domaćinstava. Seljaci možda ne primaju platu, ali dobro jedu. Gradsko stanovništvo, s druge strane, mora da kupuje hleb i mleko, ali, iako nezaposleno, nalazi način da zaradi. Dete mlađe od 14 godina ne može čak ni biti krivično gonjeno, a najčešće mu je nemoguće utvrditi identitet, porodicu, prebivalište. Od iznajmljivanja dece za prosjačenje ili njihovog organizovanja u prosjačke lance, organizatori ili oni koji im glume roditelje, imaju tako dvostruku korist – veću saosećajnost prolaznika i zakonske olakšice za prosjaka koji se predstavlja kao roditelj tog deteta. Kako su česti slučajevi teškog nasilja nad “neposlušnim” prosjacima koji od makroa skrivaju novac, većina prosjaka žuri da se vrati na ulicu i ako se nekim slučajem zatekne u nekom od prihvatilišta. Jer, makrou jedan protraćen dan stvara gubitke koji se mere hiljadama evra. Novosadska policija nedavno je objavila podatke o 16 organizovanih grupa za koje prose deca mlađa od 15 godina. Saradnja tih grupa sa zemljama u okruženju mnogo je efikasnija nego saradnja na bilo kom od državnih nivoa. U Hrvatskoj i Albaniji su najbrojniji prosjaci iz Bosne, u Bosni iz Srbije i Crne Gore, u Srbiji s Kosova i iz Republike Srpske. Onima koji žive od šest hiljada dinara ne može biti uteha ni to što je nejednakost između najbogatijih i najsiromašnijih u Srbiji veća nego u Bosni i Hercegovini i Sloveniji, da u odnosu na Makedoniju, Bugarsku i Hrvatsku prema tom kriterijumu Srbija izgleda kao država u kojoj je dominantna srednja klasa. U kojoj, ipak, devet odsto stanovništva jedva preživljava. Bilo da u gradu prosi, pa daje makrou ili se hrani na selu, a s novcem se ne sreće. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije Selo dva i po puta siromašnije Donacija Svetske banke od pola miliona evra, bila je povod da se javnost suoči sa poslednjim podacima o siromaštvu u zemlji i sa ambicioznim planovima potpredsednika Vlade Srbije da broj siromašnih prepolovi za samo tri godine. Božidar Đelić je u tom planu kao krajnji cilj postavio osposobljavanje siromašnih da žive od svog rada, jer jednokratnu pomoć ne smatra rešenjem. A o realnim osnovama za obećanje da će broj siromašnih prepoloviti do 2010. godine i dosadašnjim rezultatima Strategije za smanjenje siromaštva koji su mu, eventualno, dali povod za takvo obećanje, Đelić za NIN kaže: – Strategija podrazumeva saradnju i dugoročne aktivnosti svih segmenata našeg društva. Za sada su ostvareni preduslovi za smanjenje siromaštva – rast BDP-a u 2006. godini bio je 5,7 posto, a od 2001. do 2006. godine rastao je u proseku za 5,35 posto. Inflacija je smanjena na 6,6 posto na godišnjem nivou, a ako se tome doda i priliv stranih investicija od preko četiri milijarde evra, jasno je da su ovi ekonomski pokazatelji veoma dobra i sigurna baza za hvatanje u koštac sa siromaštvom. Strategijom su predviđene i posebne mere za siromašne građane Srbije koje su primenjene ili će biti primenjene u svim ključnim oblastima. Obezbeđena su posebna sredstva za podsticanje zapošljavanja mladih, osoba sa invaliditetom i Roma, firme iz najsiromašnijih opština dobijaju povoljnije kredite iz Fonda za razvoj. Šta ćete učiniti za smanjenje siromaštva u unutrašnjosti i ruralnim krajevima? - Stanovništvo negradskog područja je dva i po puta siromašnije u odnosu na stanovništvo gradskog područja, pa su shodno tome i aktivnosti koje se sprovode u unutrašnjosti mnogo šire. Od suštinskog značaja je uspostavljanje imovine lokalnih samouprava – u budućnosti ćemo precizno zakonski definisati ulogu lokalne samouprave u ekonomskom razvoju i preneti imovinu sa Republike na jedinice lokalne samouprave. Ovaj proces mora biti praćen i podizanjem kapaciteta centralnih i lokalnih vlasti za planiranje, operativno upravljanje i monitoring korišćenja EU i domaćih fondova, uključujući NIP, kao i jačanje lokalne zajednice i svih društvenih partnera u podršci ruralnom razvoju. Važno je i uvođenje sistemske podrške poboljšanju uslova života na selu što ćemo postići razvojem seoske infrastrukture. Uspeh ovog procesa pre svega zavisi od saradnje i koordinacije među ministarstvima i jedinicama lokalne samouprave sa krajnjim ciljem – izgrađenom mreže institucija za regionalni razvoj. Kako će biti utrošeno pola miliona dolara donacije Svetske banke? - Ovo je dugoročno ulaganje u jačanje naših institucija koje će se višestruko isplatiti svakom građaninu Srbije. Odobrena sredstva su predviđena za sufinansiranje programa koji Vlada Srbije preko Tima potpredsednika vlade za implementaciju SSS realizuje od 2005. godine. Sredstva će biti utrošena na unapređenje sistema koji, kako bi se na pravi način bavili ovom problematikom, mora biti još funkcionalniji. Dakle, poboljšaćemo statistiku, praćenje i izveštavanje, da bismo znali šta je urađeno, koji su efekti i rezultati. Što je najvažnije, sve ovo vodi boljem definisanju toga šta treba uraditi u naredne tri godine u ključnim oblastima koje pokriva Strategija: zapošljavanje, obrazovanje, zdravlje, socijalna zaštita.