Borba za identitet

U Republici Srpskoj ovog leta policija je gologlava jer je, po ugledu na neke zemlje, tako propisano posebnom uredbom – ne nosi se kapa leti. Minulih leta takve uredbe nije bilo. Niko neće zvanično da kaže, ali do “prepisivanja” ovog pravila je došlo i zbog toga što stare oznake više ne važe. Republika Srpska je, po odluci Ustavnog suda BiH, ostala bez grba – dvoglavog orla sa ocilima. Kao privremeno rešenje umesto grba usvojen je amblem koji je sad na svim zvaničnim memorandumima, kao i na ulazima u institucije. Sve te izmene koštale su silne milione, a sve je samo privremeno. Kako je u policiji reč o ogromnim troškovima, oni se verovatno uzdaju da će ipak biti nađeno trajno rešenje. Simbole Republike Srpske (zastavu, grb i himnu) zvanično je osporio Sulejman Tihić još dok je bio član Predsedništva BiH, argumentacijom da se sa njima “Bošnjaci i Hrvati ne mogu identifikovati”. Preglasavanjem, Ustavni sud BiH je prihvatio takav stav kad je reč o grbu i himni, ali zastava je ostala. Parlament RS je umesto grba usvojio, kao privremeno rešenje, amblem u čijoj osnovi je zastava. Kod himne, a bila je “Bože pravde”, pokušan je manevar, poslanici su odlučili da ostane samo instrumentalna verzija, bez pevanja. Tada su se pobunili bošnjački poslanici i uputili apelaciju Ustavnom sudu RS, a argumentacija je sad bila da je tako ugrožen njihov vitalni nacionalni interes i da ih usvojena instrumentalna verzija vređa. Nije pomogla ni argumentacija srpske strane da je note pisao Slovenac Davorin Jenko. Ustavni sud RS (multietnički sastavljen) doneo je odluku da je bošnjačka strana u pravu i Republika je ostala bez himne. BiH ima himnu, ali gluvu, instrumentalnu verziju, a autor je penzionisani oficir Vojske Republike Srpske, koji je pobedio na anonimnom konkursu. Ona se svira u prilikama koje su zakonom predviđene, ali niko se sa njom ne identifikuje. Možda to najbolje pokazuju navijači koji na sportskim susretima pevaju obično neku od pesama iz svog nacionalnog patriotskog repertoara. Ipak, Republika Srpska, prema Ustavu, ima pravo na himnu, ali ko će je i kako usaglasiti, i po kojim kriterijumuma, i, na kraju, ako se i nađe nekakvo rešenje, pitanje je da li će se uopšte iko moći s njom da identifikuje. Ionako duboke međunacionalne podele u BiH ovim su postale još dublje. Među mladima je buknuo pravi mali međunacionalni rat na internet portalima, dok stariji ništa manje zloslutno ne vide u budućnosti. U Sarajevu su sa primetnom dozom likovanja dočekali ovakav rasplet u veri da je to još jedan korak na putu “sto posto Bosna”. U Banjaluci, razume se, dosta razočarenja, ali i ozlojeđenosti. Tako predsednik Republike Srpske Milan Jelić veruje da će “Bože pravde” preživeti, ako ništa drugo, “onda svakako na privatnim svečanostima”. Uz to, naložio je nadležnim institucijama da ubrzaju posao kako RS ne bio ostala bez zvanične himne. Uvek odmereni i mirni lider PDP-a Mladen Ivanić se baš naljutio kad nije prošla ni “gluva” verzija “Bože pravde”: “Voleo bih da mi neko obrazloži kako muzičke note mogu biti protiv bilo čijeg vitalnog nacionalnog interesa. Mogu razumeti da to može biti tekst, ali note... Možda bi Ustavni sud trebalo da napiše himnu, pa da vidimo kako bi to izgledalo.” I najnepristrasniji veruju da ovde, ipak, nije reč samo o grbu i himni, već o borbi identiteta. O apsurdnosti cele priče možda najbolje svedoče reči jednog od najangažovanijih mlađih intelektualaca u Banjaluci, psihologa Srđana Puhala: “Uveren sam da nakon ovoga Srbi neće biti ništa manje Srbi nego što jesu, niti će Bošnjacima biti išta bolje nego što jeste.” Istoričar Zoran Pejašinović veruje da je sve na tragu stvaranja nadnacije, nove nacije – Bosanac. On podseća da je krajem 19. veka tadašnji namesnik Austrougarske Benjamin Kalaj takođe pokušao sa stvaranjem bosanske nacije, pa je u tom cilju čak zabranio i vlastitu knjigu koju je napisao nekoliko godina pre dolaska u BiH, kada je bio konzul u Srbiji. Sociolog Ivan Šijaković uočava sve manje korektnosti u izgradnji zajedničke države, jer se ne dopušta da jedna etnička grupa može da ima svoje simbole i prostor na kojem će se iskazati. To tera, veruje Šijaković, na dvostruki život – jedan javni i manifestacioni, a drugi onaj kod kuće. Izgubiće se tolerancija, kaže. U Bosni se može često čuti da “ništa nije bez nečeg”. Tako, dok su na domaćem terenu sevale teške reči, trajala parlamentarna borba i kavga pred ustavnim sudovima, u Sijetlu je održana Skupština Bošnjaka Severne Amerike, vrlo uticajne grupacije kojoj je ovoga puta na noge otišla sarajevska reprezentacija: član Predsedništva BiH Haris Silajdžić, reis Islamske verske zajednice Mustafa Cerić i potpredsednik Stranke demokratske akcije Bakir Izetbegović, sin mnogo poznatijeg Alije. Na tom skupu, koji je ambiciozno zamišljen a još ambicioznije završen, usvojena je deklaracija koja predviđa stvaranje jedinstvene bosanske države i bosanske nacije. Razume se, predviđa se i potpuno ukidanje Republike Srpske. I bez toga je, kažu u boračkoj organizaciji RS, bilo jasno da postoji takav plan. Oni su to prepoznali u svakodnevnim nastojanjima da se što više smanjuju entitetske nadležnosti u korist institucija BiH, pa u zatiranju svake posebnosti, pogotovo nacionalnih identiteta. “To se mora zaustaviti”, kaže predsednik boračke organizacije RS Pantelija Ćurguz i obelodanjuje da će ova grupacija početi sa javnim demonstracijama na ulicama svih većih mesta u RS, a na kraju planiraju miting na kojem će i domaćim vlastima i međunarodnoj upravi reći – dosta. Ovoga puta čini se da pretnje boračke organizacije ne bi trebalo potceniti, jer sva najnovija istraživanja pokazuju da je međunacionalno poverenje u BiH na najnižoj tački od rata do danas.