“Titov kuvar” kao hit

U jednom od najtiražnijih italijanskih dnevnih listova Korijere dela sera 10. jula je na celoj stranici Kulture objavljen tekst o knjizi beogradske rediteljke Anje Drulović “Titov kuvar”, pod nazivom Nostalgija za Titom. Knjiga mlade autorke je povod da o Titu govori ovaj novinar, pisac dalmatinskog porekla koji je od Tita Hrvata doživeo eksproprijaciju porodične kuće, a sa Titom je razgovarao bez prevodioca, na hrvatskom. I tako će Betica u ovoj knjizi za Tita reći da je bio “pravi dendi komunizma, prethodnik hedonizma levice”. A o samoj knjizi Enco, između ostalog, piše: “...Javlja se čudna nostalgija za Titom i njegovim vremenom, koja se kao paučina provlači Balkanom. Inspirisani uspomenom na Tita, niču restorani i fensi klubovi, otvaraju se veb stranice. Neko proglašava da na srpskom terenu od nekoliko hektara postoji Titoslavija, a neko, pak, da se proizvodi donji veš sa crvenom zvezdom. Maršalov nećak zaštitio je Titovo ime, njegov brend. Najnoviji fenomen u beogradskim i zagrebačkim knjižarama je pojava 'Titovog kuvara'. To je knjiga od 255 stranica sa tekstom koji objašnjava propratne događaje i donosi prekrasne slike velikana 20. stoleća, menije, večere i recepte za njihovo pripremanje. Osim Adenauera i De Gola, Tito je susreo sve državnike sveta. Budući da je Titova lokomotiva išla i na bikarbonat, kad bi nedostalo uglja, pripremalo se sve: i pile sa slaninom za Hruščova (kako nam odaje dvorski ceremonijal- majstor), jagnje sa gljivama za jednog harizmatičnog vođu, kobasica za Vilija Branta, ovčetina sa lukom za Sadama Huseina. Luksuzni život ovog socijaliste sastojao se i iz galantnih doručaka sa Žozefinom Beker (okruglice sa sirom), Đinom Lolobriđidom (riblja čorba), Liz Tejlor (tartar) i DŽeki Kenedi- Onazis (plodovi mora)...” Betica u svom dugačkom tekstu kaže da jugonostalgija nije ništa novo, ali “ova Tito-nostalgija i ova knjiga predstavljaju novitet, posebno u Srbiji, kada su u teškim arkanovskim vremenima pristalice Miloševića iskrivljavale istoriju i išle dotle da Tita upoređuju sa Pavelićem, prebacujući mu da je Srbiju učinio slabom u jakoj Jugoslaviji, da je previše popuštao Albancima na Kosovu i definitivno, da je bio Hrvat”. Jedan postkomunista, zaključuje Betica, kada prelista “Titov kuvar”, uočiće da se Tito nije pouzdavao ni u prijatelje, iako je voleo ono čime bi ga služili kada je dolazio u goste. Na primer, za Hemingvejev koktel koji mu je pripremao Fidel Kastro, Tito je donosio i led i limun. Posebno je zanimljiv kraj ovog teksta u kome Betica, kao što to čini na više mesta i ranije, poredi Tita sa italijanskim levičarima. U Titovu korist: “Tito se zalagao za revalorizaciju Betina Kraksija, a italijanska levica ga je ostavila u senci zaborava. Da li je neko svestan šta je sve pokrenuo, a šta sprečio? Nije se stideo buržujskog luksuza u okvirima zemlje kakva je bila Jugoslavija, davao je poneku mrvicu i svojim Jugoslovenima. Za salonskog trockistu Bartinotija i jednog Dalemu sa brodom, bilo bi od interesa da revalorizuju ovog druga sa stilom. Tito je bio preteča hedonizma na levici i ostaje gigant jer je uvek bolje imati političara na luksuznom brodu, no političara u crkvi.” Treba reći da je autorka ove knjige Anja Drulović, Beograđanka, koja je završila studije režije u Wujorku, a ovu knjigu je veoma studiozno pripremala tri godine uz pomoć Marka Dragićevića, rođenog Dubrovčanina i poslovnog čoveka koji živi u Zagrebu. Knjiga je prvo objavljena u Zagrebu i postala bestseler, a potom i u Beogradu u izdanju Lagune. A o sebi, ova mlada poslovna žena kaže: “Drug Tito je bio nezaobilazno uporište mog dečijeg društvenog života. Pionirske marame, proslave u školi pod crvenom zastavom, pesme, parade, sletovi... Sa tatine strane je cela familija bila prokomunistička, a sa mamine strane antikomunisti. Mojih dvojica deda su se celog života oslovljavali sa ‘druže gospodine’ i ‘gospodine druže’. Iako ideološki potpuno suprotstavljeni, živopisno su komunicirali, ali uvek pristojno i dostojanstveno. Maminoj familiji je oduzeta imovina, a tatinoj su dodeljene kuće na Dedinju. Hvala Bogu što je moj deda Čeda Drulović odbio da živi na Dedinju. Bio je vojnik i narodni heroj, prošao je Sutjesku i sve ofanzive i kraj rata dočekao kao general-pukovnik. On se borio za slobodu, a ne za nekretnine. Što nije slučaj sa svima. Oni još žive u kućama koje nisu njihove. To me užasava.” Vratimo se Encu Betici i njegovoj priči o Titu koga on tumači kroz priče o istorijski značajnim ručkovima i večerama o kojima piše Anja Drulović. Ovaj kuvar počinje večerom, u septembru 1944, koju Titu priređuje Josif Visarionovič Staljin. Tito ga oslovljava sa Druže Staljine, a Staljin njega sa Valtere, što je bilo Titovo konspirativno ime u Komunističkoj internacionali. Sve je počelo votkom i vinom, i navodno, Staljin je Tita toliko napio da mu je pozlilo. Sutra ujutru odleteo je avionom u Vršac. A jeli su: crveni ruski kavijar, mariniranu jesetru i morunu, nakisele mlade krastavce, gruzijski vinski gulaš sa knedlama, mlade piliće sa roštilja na ruski način, marinirane pečurke, uštipke i borovnice. Pila se votka i gruzijska vina. Osam godina kasnije, s Nikitom Hruščovom, Tito je u Moskvi jeo pileću džigericu u suvoj slanini, jelenski but u sosu od brusnica, knedle od krompira, povrće iz turšije, pitu od borovnica... Ručak sa turskim predsednikom DŽemalom Bajarom 1954. godine za Tita je bio upečatljiv po vezirovim tufahijama, čiji recept se nalazi u knjizi. Iste godine kod kralja Pavla Drugog u Atini posluženo je deset nacionalnih jela, zatim grčka baklava i krem “olimp”, a pila se mastika stara deset i vina sa Rodosa stara pet godina. Oktobra 1963. godine Tito je u Vašingtonu na ručku bio gost predsednika DŽona Kenedija, a po preporuci njegove supruge Žakline Kenedi jeli su: pečurke punjene sveže pripremljenom guščijom džigericom, škampe na pirinču (na filipinski način), file od kanadskog jelena, sos od kikirikija. Kao prilog je posluženo kuvano povrće, kao desert voćna salata poslužena svakom gostu u presečenom ananasu, a pila su se kalifornijska vina. U Kabulu je sa predsednikom Avganistana Tito ručao na podu pileći ragu s pirinčem, rečnu ribu u komadu na povrću, flambirane šnicle sa zelenim biberom, pečeno avganistansko jagnje... a pili su se samo sokovi i slatko ovčije mleko. U Kambodži, sa princem Norodomom Sihanukom, na pikniku se jela supa od kornjače u šonji, rečna riba sa pirinčem, patka na ražnju, teleći file na žaru, grašak, salata od bambusovih izdanaka... Tito je bio prvi socijalistički predsednik koji je posetio Saveznu Republiku Nemačku, a na bavarskom ručku kancelara Vilija Branta jeo se svež bakalar na mornarski način, pržene krvavice sa kiselim kupusom, kotleti od divlje svinjetine, kisela repa sa mrvljenim krompirom... Pilo se belo vino “mozel”, rajnsko crno “monarh” i šampanjac Cordon Rouge. Tokom posete Kini 1977. godine, kineski predsednik Deng Sjaoping je Titu u čast priredio večeru za 4.000 zvanica koja je sa zdravicama trajala tri sata. A jelo se: crna jaja iz peska stara deset godina, sos od planinskih, lekovitih trava, deset vrsta kineskih pečuraka dinstanih na pirinču, handžou-pileća salata u lubenici, supa od repa i peraja morskog psa sa morskim algama, pečeni vrapci, sos od gloginja, patka na pekinški način, kineski kupus, morske školjke i morski krastavci na pirinču, kuvana morska riba, sos, redak gulaš od sitne divljači, knedle od pirinča. Za desert je poslužena pečena riba u medu i krem dolina kraljeva. Godinu dana kasnije, kod engleske kraljice Elizabete Druge, za večerom, gde je Tito bio bez članova delegacije, engleski ručak: dimljeni losos, Consomme Claridge, File Rodžal na ostrvski način, i ramstek s jajetom. Prilog – kuvano povrće i ječmena kaša, a pio se burbon, bela vina sa Madere i francuski burgundac. Godine 1979, piše Anja Drulović, Tito odlazi na svoje poslednje putovanje – Kuvajt, Irak, Sirija i Jordan. U Bagdadu ga dočekuje Sadam Husein i smešta ga u najraskošniju palatu, a na svečanoj večeri pored Tita bili su Stane Dolanc, Branko Mikulić i Berislav Badurina. A posluženi su: sedam iračkih sosova sa lepinjicama, pečena riba iz reke Tigra na pirinču i luku, Bagdadski đuveč (ovčije meso sa pirinčem i povrćem), goveđi file Šeherezada (u posebnim činijama sa dosta povrća i ukrasa). Domaćini su pili sokove, gosti pića po želji. Iste, 1979. godine, Tito je na svom pretposlednjem putovanju bio u septembru na Kubi, na Šestom samitu nesvrstanih. U Kongresnoj dvorani u Havani priređen je radni ručak za učesnike Konferencije gde je bilo oko 400 osoba. Za delegaciju koja je pratila Tita (Stane Dolanc, Vidoje Žarković, Miloš Minić i Berislav Badurina) hrana je pripremana u vili u kojoj je boravio Tito. Sve namirnice i piće bili su doneseni iz Jugoslavije, čak i mineralna voda. Za ručak sa Fidelom Kastrom bilo je pripremljeno – koktel Hemingvej (sa ledom od vode donete iz Jugoslavije), jastog sa ringle sa sosom od mangoa, kup od morske ribe sa pirinčem, kotlet Argentino sa kriškama slanine. Već je legendarna priča kako je slavna filmska diva Sofija Loren kuvala Titu na Brionima, a u knjizi Anje Drulović zabeležen je oproštajni ručak 1974. koji su Tito i Jovanka priredili Karlu Pontiju i njegovoj supruzi Sofiji Loren. Bio je prisutan još samo Stevo Krajačić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije. U pripremi ručka sa kuvarima ravnopravno je učestvovala i Sofija Loren, a jeo se istarski pršut, paški sir, masline, testenina “a la Sofija Loren”, supa od fazana i teleća leđa sa šampinjonima. Slavna francuska pevačica i igračica Žozefina Beker takođe je bila Titova gošća na Brionima, i uživala u zapečenim štruklama, baš kao što je glumica Đina Lolobriđida hvalila riblju čorbu na mornarski način. Tokom jednog boravka u Kumrovcu posle snimanja filma Bitka na Neretvi, Tito je za Veljka Bulajića i druge umetnike među kojima je bio i književnik Miroslav Krleža, priredio zagorski ručak: prežgana čorba sa poširanim jajima, pržene češnjovke i krvavice, kuvana kisela repa i krompir kuvan u ljusci. Za dezert bundevara, pilo se zagorsko crno vino. Ričard Barton i Elizabet Tejlor su za vreme snimanja filma “Sutjeska” gde je Barton igrao Tita, bili gosti predsednika i jeli tatar biftek, konzome sa profiterolama, sote “stroganov”, artičoke na maslinovom ulju i zelenu salatu. Na jahti Kraljevica, usidrenoj pred Komižom na Visu, Tito je bio domaćin Vinstonu Čerčilu na intimnoj večeri gde su bili još Aleksandar Ranković, Ivan Gošnjak, Vladimir Bakarić, Miroslav Krleža i Anka Berus. Jeli su se plodovi mora, supa od škampi, lignje, brancin baren na buteru sa blitvom, ćureće belo meso, sos a la parizijen, salata. Pila su se bela i crna viška vina i Cordon Rouge. Predsednik SAD Ričard Nikson je septembra 1970. ručao u Belom dvoru jastoga Bellvie, konzome sa povrćem, zagorske pečene štrukle, pečenu ćurku sa mlincima i mešanu salatu. Služio se još beli kutjevački burgundac, briški merlo i šampanjac Duc de Slovenie. Sladokuscima treba reći da je sa svake Titove večere ili ručka u kuvaru dat po jedan specijalitet.