U tišini do Lige šampiona

U Evropsku uniju Srbija će ući 28. juna 2014, procenio je potpredsednik vlade Božidar Đelić. Tu je sve jasno: želimo tamo, oni žele nas a sad smo saznali i tačno vreme kada ćemo biti primljeni. A NATO? Da li pre tog Vidovdana 2014. moramo da postanemo članica NATO da bismo bili primljeni u EU? Da li mi uopšte želimo da se priključimo jedinom preostalom vojnom savezu? To je nejasno, to ne znamo, o tome se mnogo ne govori. Ali se zato, u tišini, radi na tome. Naime, prošle jeseni, prilično neočekivano smo u Letoniji primljeni u Partnerstvo za mir. Dušan Spasojević, pomoćnik ministra odbrane Srbije, PzM poredi sa Kupom UEFA. „Tu su svi i svi tu vole da igraju.” Hteli smo i mi, to smo postavili kao cilj i ostvarili ga. Nedavno smo osam meseci posle prijema u Rigi i formalizivovali učešće usvajanjem Prezentacionog dokumenta i izborom programa Partnerstva u kojima ćemo učestvovati. Očigledno je trebalo mnogo da se taj dokument sačini a sada kad je konačno usvojen, ne znamo kako izgleda. Jer ponovo smo u domenu tišine – Prezentacioni dokument nigde nije objavljen. Sada, govori logika i iskustvo nama sličnih zemalja, treba da se spremamo za sledeći nivo a to je NATO. Rečnikom Dušana Spasojevića (pomoćnika), to je Liga šampiona, tu igraju samo odabrani, najbogatiji, najjači. Onda dolazimo do pitanja: želi li Srbija tamo? Srbija, koju je NATO bombardovao pre samo osam godina i od koje sada traži da odustajanjem od svoje teritorije legitimiše to bombardovanje. I kako sad političari da objasne našem građaninu da treba da postane deo tog istog NATO-a? Očigledno teško pa zato i ne pokušavaju. I tako izabrani predstavnici građana, tu temu mnogo ne spominju svojim poslodavcima već samo, ne pitajući ni građane ni javnost, zemlju polako usmeravaju ka NATO-u. Istina, alternative nisu velike ali dužnost naših predstavnika je bar da nam to predoče. Tako, da bismo saznali da se spremamo za NATO, građani Srbije su morali da sačekaju da njihov ministar odbrane Dragan Šutanovac, početkom jula, ode u Brisel i izjavi da će do 2010. Srbija obaviti sve pripreme za prijem u NATO alijansu. Da li piše negde da nam je to cilj? Još uvek ni na jednom zvaničnom dokumentu. Ali, Ministarstvo odbrane je juna 2006. godine usvojilo Nacrt strategijskog pregleda odbrane u kojem piše da je „Republika Srbija opredeljena za saradnju sa NATO-om, a njen neposredni cilj je ulazak u Partnerstvo za mir, koji predstavlja prvi važan korak ka punopravnom članstvu u toj asocijaciji.” Pa onda na još jednom: „Uspostavljanje čvršćih institucionalnih veza sa NATO-om predstavlja jedan od spoljnopolitičkih prioriteta zemlje a punopravno članstvo dugoročan cilj.” U pitanju je dokument koji predviđa kako bi naša vojska trebalo da izgleda 2010, odnosno 2015. godine a tek o njemu bi trebalo da se izjasni Narodna skupština. Dok se to ne desi, on će biti na nivou nacrta, što mu ne smeta, može se videti ne samo na ovom slučaju da ga Ministarstvo primenjuje kao zvaničan dokument. Bojan Dimitrijević, pomoćnik ministra Šutanovca, kaže da u Srbiji nema jasnog konsenzusa o potrebi definisanja našeg odnosa prema NATO-u i zato se to i ne čini. „Umesto da iskazujemo otvorenu želju, mi primenjujemo procedure, standarde, unapređujemo vojsku. I onog trenutka, kada taj proces završimo, a 2010. godina je realan rok, samo će politika stajati između nas. I trebaće samo politička odluka da postanemo deo NATO-a”, kaže Dimitrijević. Po Dimitrijevićevom mišljenju, to je teško zaustavljiv proces i zbog toga što ćemo se uskoro potpuno naći u NATO okruženju a NATO ne trpi bezbednosno nejasne prostore pa ćemo našom ili njihovom voljom morati da postanemo deo tog sistema. I na pitanje da li će nam se to postaviti kao uslov ulaska u EU, Bojan Dimitrijević je otvoren: „Formalno, to nije uslov ali za države kakva je naša, jeste.” Kod tog uslova naša politička scena se deli. Na jednoj strani ostaje Demokratska stranka, čiji kadrovi trenutno vode politiku odbrane, LDP, G17 plus verovatno. Na drugoj, radikali i SPS. DSS je stranka koja je podržavala reformu vojske i tiho približavanje NATO-u ali ona nema tako čvrst stav o pitanju evroatlantskih integracija i pogotovu negativan rasplet kosovskog pitanja može je baciti sasvim na drugu stranu. Zato je prilikom pregovora sastavljanju vlade, DS insistirao da načelnik Generalštaba mora ostati Zdravko Ponoš, „moderan oficir prozapadne orijentacije koji uživa poverenje zapadnih partnera i čelnika NATO-a” (tako je DS u postizbornoj kampanji kvalifikovao generala Ponoša) a zarad kontrole nad Ministarstvom odbrane žrtvovali su, na primer, toliko željeno Ministarstvo policije. Željko Ivanji, poslanik G17 plus i član Skupštinskog odbora za bezbednost, kaže da se mnogi uslovi za članstvo u NATO-u i EU poklapaju i da je to jedino uslovljavanje s kojim se susrećemo. „Nigde nisam čuo da bilo ko u EU spominje članstvo u NATO-u kao uslov. Čak, naprotiv, poslednji put kad sam bio u Briselu, jedan zvaničnik EU mi je objašnjavao koliko je članstvo u EU povoljnije i jeftinije od članstva u NATO-u, za koje država mora da izdvaja i do četiri odsto GDP-a dok je za EU taj iznos oko 1,2 odsto”, kaže Ivanji. Da li je onda G17 plus za ulazak Srbije u NATO? „Ako nismo sposobni sami da izvršimo reformu avijacije i raketnog sistema i zato nam je potreban NATO, onda smo za ulazak u NATO. Ako sami ne možemo da reformišemo naš bezbednosni sistem, onda nemamo ništa protiv ulaska u NATO.” A ako je uslov priznavanje nezavisnosti Kosova? „Onda, ništa. Onda nismo za ulazak u NATO”, kaže Ivanji. Na drugom polu političke scene su veliki protivnici našeg ulaska u NATO. SPS, kaže predsednik Ivica Dačić, protiv je ulaska u NATO. Po njemu, to je još uvek cilj samo jedne stranke, Demokratske i dok je tako, ova zemlja se ne sme usmeravati ka atlantskim integracijama. „To može da se radi samo ako narod to podržava. Pa, izvolite, iznesite to na referendum, ako su građani oprostili NATO-u 1999. i sada žele da budu deo toga, mi ćemo se složiti s tim. Ali, ovako to ne možemo da prihvatimo”, kaže Dačić, koji je i predsednik Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije. Pre Dačića tu funkciju je obavljao radikal Milorad Mirčić. On kaže da je stav SRS-a da Srbija ne samo da ne treba da teži članstvu u NATO-u već čak ni u Evropskoj uniji. „Ne može se ulaziti u integraciju sa nekim ko insistira na dezintegraciji vaše zemlje.” Radikali se zalažu za vojnu kao i svaku drugu saradnju sa Rusijom jer smatraju da Srbija samo tako može da ostvari kako ekonomsku, tako i političku stabilnost. Da li postoji šansa da SRS u Skupštini podrži Strategijski pregled odbrane, u kojem piše da je naš cilj članstvo u NATO-u? „Te stranke vole sebe da nazivaju demokratskim ali se ponašaju kao najgore totalitarne stranke. Jer, eto, znamo da je velika većina građana Srbije protiv ulaska u NATO a oni ne hajući za to pokušavaju da to ipak proguraju. SRS tako nešto ne može podržati”, kaže Mirčić. I onda ostaje DSS. Dragan Šormaz je član Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije u ime DSS-a. Da li se DSS zalaže za ulazak Srbije u NATO? „Ima mnogo stvari koje govore u prilog našem članstvu ali je još više stvari koje nam govore da to ne bi trebalo da uradimo. To je teška odluka o kojoj treba da se izjasne i građani i parlament a moje lično mišljenje je da je najbolje, ako je to ikako moguće, ostati neopredeljen. Jer, kad god su Srbi morali nekom carstvu da se približavaju, loše su prošli”, kaže Šormaz. Ali, i DSS je podržao Nacrt strategijskog pregleda odbrane gde se govori da je cilj članstvo u NATO-u dok se iz Ministarstva odbrane govori o 2010. kao realnom datumu našeg priključenja? „Ta 2010. su samo nečije lepe želje. Ja nisam siguran ko je provukao stav da nam je cilj NATO u tom nacrtu, na tome se radilo u Skupštini državne zajednice i tek predstoji da se radi u Skupštini Srbije tako da bez odluke Skupštine taj dokument ništa ne znači.” A ako je članstvo u NATO-u uslov za članstvo u EU? „Ne bi trebalo da bude. Ima zemalja koje su u EU a nisu u NATO-u. Mada, znam da smo u specifičnom položaju”, kaže Šormaz. Dok bi među strankama, u određenim okolnostima, i mogla da se prikupi većina koja bi se izjasnila za pronatovski put zemlje, među građanima je situacija sasvim drugačija. I najoptimističnije ankete pokazuju da tek nešto više od petine Srba podržava ulazak Srbije u NATO, a čak postoje istraživanja da značajan broj građana proatlantsku usmerenost našeg vojnog vrha navodi kao glavni razlog zbog kojeg više nema poverenja u vojsku. Ipak, Bojan Dimitrijević će reći da je reč o procentima koji nisu zabrinjavajući, čak su, s obzirom na okolnosti, na prilično niskom nivou. Kad smo kod „okolnosti”, Dimitrijević smatra da stavovi vodećih NATO zemalja oko statusa Kosova uopšte ne moraju da predstavljaju prepreke našem eventualnom članstvu. „Ako postoji politička volja na obe strane, neće biti problem da se pronađe modus. Pogotovo što NATO, vidimo to na primeru Grčke i Turske, toleriše unutrašnje razmirice.” Šutanovčev pomoćnik je optimista i kad je u pitanju stvaranje konsenzusa među strankama oko NATO opredeljenja ali i eventualne promene volje naroda o ovom pitanju. „Mislim da je to u velikoj meri stvar vremena i da će ekonomska priča uticati na to da stranke shvate šta donosi put u NATO i EU i da nekog velikog izbora nemamo”, kaže Dimitrijević. A narod? Da li je moguće da na desetogodišnjicu bombardovanja Srbi na referendumu, kako Ustav predviđa, izaberu da budu deo NATO alijanse? Dimitrijević misli da jeste. I da postoji politika koja može pravdati takav izbor. Uostalom, kaže, već je bilo i drastičnijih slučajeva. Pedesetih godina Josip Broz Tito je ideološki komunističku Jugoslaviju praktično uveo u NATO. Intervju: GENERAL ZORAN STANKOVIĆ Nemamo strategiju Krajnje je vreme da se jasno odredi pravac spoljne politike. Ovako, ne znamo na čemu smo i zarad sitnog politikantstva i ostvarivanja dnevnopolitičkih poena, svi smo na šteti Kao nestranačka ličnost ali na predlog DSS-a penzionisani general–major i ekspert UN za sudsku medicinu Zoran Stanković je godinu i po dana obavljao funkciju ministra odbrane. Za vreme njegovog mandata Ministarstvo je usvojilo Nacrt strategijskog pregleda odbrane u kome piše da je cilj Srbije punopravno članstvo u NATO-u. - Evroatlantska orijentacija zemlje je smernica koju sam ja dobio kad sam postao ministar. Saglasno odlukama Saveta ministara tadašnje državne zajednice, ciljevi su određeni tako što je kao prvi cilj definisan prijem u Partnerstvo za mir dok bi u budućnosti trebalo da predstoji referendum o tome da li želimo u NATO ili ne. Pre toga, cilj je bio da modernizujemo vojsku i u tom cilju dok sam ja bio ministar, potpisali smo i dva sporazuma o vojnoj saradnji sa Sjedinjenim Američkim Državama. Da li to znači da Srbija polako ide ka NATO-u? - Srbija nema definisanu strategiju. A neozbiljno je za jednu zemlju da se čuju disonantne izjave od različitih predstavnika vlasti. Krajnje je vreme da se jasno odredi pravac spoljne politike. Ovako, ne znamo na čemu smo i zarad sitnog politikantstva i ostvarivanja dnevnopolitičkih poena, svi smo na šteti. Dok ste bili na funkciji, jeste li trpeli pritiske političara? Da li se, npr. neko iz DSS-a koji vas je predložio, bunio zbog one rečenice da je naš dugoročni cilj članstvo u NATO alijansi? - Nisam imao nikakve pritiske a kako ne pripadam nijednoj stranci, nisam imao potrebu ni bilo kome da se pravdam za ono što radim. Želim da kažem da ništa nismo radili samo po svom nahođenju već da su svi naši dokumenti morali da dobiju saglasnost i odobrenje vlade, tj. stranaka koje čine vladu. Tako da niko nije mogao zbog nečega da se buni jer su prethodno svi to podržali. Očekujete li da nam ulazak u EU uslove ulaskom u NATO i da li je to jedini put za Srbiju? - Svi oni koji ulaze u Evropsku uniju su članice NATO-a. Znam da postoje zemlje koje ne pripadaju obema organizacijama ali mi ne možemo da se poredimo sa njima. Jer, Srbija koja pokušava da se izvuče iz blata, podložna je pritiscima i ucenama i ako ne može sama da se izvuče, mora da čini ustupke. Mi nemamo vremena da čekamo, druge zemlje ozbiljno rade, napreduju i mi moramo što pre da reformišemo bezbednosni sektor i uđemo u integracije. To je jedini put za Srbiju.