Bondstil, glavni grad

Ahtisarijev plan za rešenje statusa Kosova i Metohije odbačen je kao protivpravan i nelegitiman predlog koji ruši ne samo Ustav Srbije nego i Povelju UN, Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244. i Završni helsinški akt. Rusija je iskazala rešenost da u Savetu bezbednosti ne dozvoli podrivanje same osnove međunarodnog prava. Konačno, specijalni izaslanik Ahtisari je zamenjen i novi posrednički tim, zajedno sa Beogradom i kosovskim Albancima, treba da pronađe održivo rešenje za uređenje Pokrajine, koje će biti saglasno Povelji UN. Uprkos tome, međutim, zvaničnici SAD i NATO i dalje insistiraju na Ahtisarijevom predlogu i stvaranju nove države na teritoriji Srbije. Još od početka pregovora, prilikom svih susreta sa zvaničnicima drugih zemalja, predstavnici Srbije tražili su od svojih sagovornika da, kad već insistiraju na nezavisnosti Kosova, navedu bar jedan valjan argument koji bi išao u prilog tome. Zašto je neizbežna nezavisnost Kosova po cenu oduzimanja dela teritorije od jedne suverene zemlje, članice UN, i uz dodatnu cenu otvorenog kršenja Povelje UN? Šta je, u stvari, pravi cilj stvaranja nezavisne države Kosovo? U svim tim prilikama, bilo kakva argumentacija je po pravilu izostajala i umesto odgovora na ova logična pitanja moglo se stalno iznova čuti kako „realnost” zahteva da Kosovo postane nezavisno. Doduše, neku vrstu obrazloženja pokušao je da predoči Ahtisari izjavom da su Srbi kao narod krivi i da je kompromis između Srbije i albanske nacionalne manjine nemoguć. Iz toga je sledio zaključak da je konačno rešenje u vidu nezavisnosti Kosova neminovan ishod pregovaračkog procesa. Nije teško pokazati da takva argumentacija nije samo činjenično neodrživa, nego je i moralno neprihvatljiva. Međutim, pozivanje zvaničnika SAD i NATO na Ahtisarijev plan u okolnostima kada otpočinju novi pregovori možda sadrži ključ za razumevanje same suštine pitanja koja glase: zašto je za SAD i NATO nezavisnost Kosova važnija od poštovanja međunarodnog prava, i to toliko da su, takvog rešenja radi, spremni ne samo da naruše suverenitet jedne međunarodno priznate zemlje i članice UN nego i da dovedu u pitanje stabilnost celokupnog regiona, pa možda čak i da ugroze globalne odnose? Da li Ahtisarijev predlog pokazuje da su za SAD i NATO real-politički interesi važniji od normi međunarodnog poretka? Potrebno je obratiti pažnju na to da se u Ahtisarijevom planu ističe da odredbe predloženog „sveobuhvatnog rešenja” imaju pravnu snagu koja stoji iznad svih drugih pravnih odredbi na Kosovu. Iako se njime ne propisuje kompletan ustav Kosova, ovaj plan definiše ključne elemente koji moraju biti njegov sastavni deo. U slučaju da je taj ustav u suprotnosti sa ponuđenim rešenjem, prednost imaju odredbe Ahtisarijevog plana, što znači da je moguće poništavanje svakog zakona ili bilo koje odluke kosovskih vlasti. Stvar je, dakle, postavljena tako da bi onaj ko ima poslednju reč u tumačenju i sprovođenju ovog dokumenta u suštini predstavljao efektivnu vlast na Kosovu. Vredi se upitati nije li pravi razlog projekta nezavisnosti Kosova u činjenici da je Ahtisari u svom predlogu predvideo da nadležnosti međunarodnog civilnog posmatrača budu ograničene tako što bi iz njih bile izuzete nadležnosti NATO i međunarodnog vojnog prisustva. Vidimo da, i pored toga što bi međunarodni civilni predstavnik bio politički predstavnik zemalja koje su članice NATO, sam NATO ne dozvoljava nikakav oblik kontrole od strane međunarodne civilne vlasti, makar ona bila i evropska, a o kosovskoj da i ne govorimo. I dok bi za međunarodnog civilnog predstavnika važila obaveza da podnosi izveštaj o svom radu, ni ta minimalna formalna obaveza se ne predviđa za šefa međunarodnog vojnog prisustva. Najviši oblik „kontrole” koji se dopušta jesu – „konsultacije” i „koordinacija”. Sledeći ovu liniju rasuđivanja, uočićemo da je predviđeno da NATO uspostavi međunarodno vojno prisustvo, koje bi bilo sastavljeno isključivo od snaga pod njegovim vođstvom, a to znači da bi bilo pod njegovom komandnom i političkom kontrolom. NATO bi imao isključivo ovlašćenje za razvoj i obuku Kosovskih bezbednosnih snaga, a sam bi odlučivao da li će i kada na Kosovske bezbednosne snage preneti određene nadležnosti, ili će ih uključiti u sastav međunarodnih NATO snaga. U svakom slučaju, NATO bi „u dugoročnom periodu”, da ne kažemo – trajno, ostao na Kosovu (Aneks XI, čl. 1.7) sa posebnim ovlašćenjima i nadležnostima koje su izvan svake civilne kontrole. Ovakva vrsta uloge NATO ne može se porediti sa ulogom ovog vojnog saveza u bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj su njegove snage ikada bile ili trenutno jesu. Naime, u svim drugim državama NATO je bar formalno u obavezi da poštuje civilnu vlast i demokratska načela koja nalažu i niz ograničenja za upotrebu vojne sile. Ako se pogledaju ovlašćenja i nadležnosti koje se u Aneksu XI (čl. 2) Ahtisarijevog predloga pripisuju NATO, onda se s pravom može postaviti pitanje ne bi li u ovoj „nezavisnoj državi” severnoatlantska vojna alijansa zapravo imala neograničenu vlast. Da je ovakvo pitanje opravdano potvrđuju odredbe koje definišu da bi komandant međunarodnog vojnog prisustva, postavljen od NATO, imao vrhovnu nadležnost u pogledu tumačenja svih aspekata predloženog rešenja koji se odnose na primenu vojne sile. To znači da bi on imao apsolutno ovlašćenje da preduzme bilo koju akciju, uključujući i upotrebu vojne sile, za koju sam proceni da je neophodna “bez daljeg sankcionisanja, ometanja ili traženja dozvole”. NATO bi, pri tom, imao puno pravo na neometanu slobodu kretanja širom Kosova bilo kojim vojnim sredstvom, na trenutnu i potpunu vojnu kontrolu nad vazdušnim prostorom, na inspekciju svih prostorija i objekata i na privilegije koje mu garantuju potpun imunitet. Kada se sve ove odredbe uzmu u celini, možda je dopušten nešto slobodniji zaključak da bi dosledno sprovođenje Ahtisarijevog plana podrazumevalo i da Bondstil faktički bude glavni grad „nezavisnog” Kosova. Teško je poverovati da je namera NATO da za sebe obezbedi ovakvu vlast u „nezavisnoj” državi proizašla iz poštovanja prema prijateljski nastrojenim kosmetskim Albancima, odnosno da predstavlja izraz priznanja i poverenja u demokratski i civilizacijski potencijal Kosova. Pre bi se moglo pomisliti da je u pitanju eksperiment uspostavljanja neke vrste NATO države, i da samim tim sva propratna patetična retorika o „pravu kosmetskih Albanaca da odlučuju o sopstvenoj sudbini” predstavlja samo „smokvin list”. Istorijski gledano, do sada su države stvarale vojne saveze, pa je tako formiran i NATO. Pažljivija analiza Ahtisarijevog predloga, a posebno odredbi Aneksa XI, otvara pitanje da li je svet prvi put suočen sa nastojanjem jednog vojnog saveza da napravi sopstvenu državu, u kojoj civilne institucije ne bi ograničavale njegovu vojnu silu. A koliki značaj Aneks XI ima za SAD najbolje se moglo videti u njihovom čvrstom insistiranju da se u SB usvoji takozvana minimalistička rezolucija koja je uključivala upravo ovaj aneks. Ukoliko je tačno da se radi na realizaciji ovog eksperimenta, onda njegove posledice mogu poprimiti izuzetno velike, bolje reći istorijske razmere. Istovremeno, to nam daje pravo da u novom osvetljenju vidimo i drugačije razumemo neke važne činjenice iz relativno nedavne prošlosti, počev od toga da je NATO bez odobrenja Saveta bezbednosti UN bombardovao Srbiju, zatim da je doveo svoje trupe u južnu srpsku pokrajinu i, konačno, da čak i po cenu drastičnog kršenja međunarodnog prava insistira na nezavisnosti Kosova. Naporedo s tim, SAD i NATO bi želeli da se, u ime prijateljskih odnosa sa Srbijom, izbegne svaka rasprava o njihovom ultimativnom zahtevu da Kosovo dobije nezavisnost. Drugim rečima, kooperativnost Srbije ili u najmanju ruku njeno ćutanje predstavljali bi dobar zalog budućeg prijateljstva. To je trenutno njihovo viđenje Srbije i naših budućih odnosa. Vreme iza nas je pokazalo da je Srbija na najbolji način iskoristila pravo na svoju reč o Kosovu. Zahvaljujući tome, izboreni su novi pregovori koji daju priliku da se zaustavi stvaranje najopasnijeg presedana u Evropi posle Drugog svetskog rata. I više od toga, kroz nove pregovore moralo bi da se pronađe dobro i istorijski pravično rešenje koje će zadovoljiti i suštinske interese Srbije i suštinske interese albanske nacionalne manjine u Pokrajini. Sve, međutim, ukazuje na to da se do takvog rešenja može doći samo ukoliko NATO odustane od nametanja svojih interesa na Kosovu i Metohiji.