Arminov put

Konkurencija filmskih takmičenja država u okruženju sve je veća i sve nemilosrdnija, kao da se i time, ili čak jedino time, potvrđuju sopstveni identitet, snaga, kulturni uticaj, sopstvena važnost. I tu, na toj – vrlo surovoj letnjoj stazi Herceg Novi pokazuje da zasad gubi, odnosno da ozbiljno zaostaje za, pre svega, sve moćnijim Sarajevom, sve uglednijim Palićem, sve atraktivnijim Motovunom, o većem svetu da i ne govorimo. O selekciji za NIN govori programski direktor festivala mr Zoran Živković: “Pokušali smo da odaberemo najbolje iz država nekadašnje Jugoslavije, a kako smo pomalo kasnili zbog političkih dešavanja u Crnoj Gori, koja je u međuvremenu postala nezavisna država, mi smo, verujem, ipak sastavili jedan kvalitetan program koji pokriva kinematografije Srbije, Hrvatske, Bosne i Makedonije, tolika je ponuda bila...” I tako je Hercegnovski filmski festival, koji od ovog leta ima i novi predznak – Prvi međunarodni festival režije – prikazao u konkurenciji sedam filmova čiji će vam (tek pojedini) naslovi biti vrlo bliski: “Klopka” Srdana Golubovića, “Odbačen” Miloša – Miše Radivojevića, “Kontakt” Sergeja Stanojkovskog, “Armin” Ognjena Sviličića, “Guča” Dušana Milića, “Sve džaba” Antonija Nuića i “Mama i Tata” Faruka Lončarevića. Festival je, izvan konkurencije, prikazao poslednje noći i komediju “Promeni me” Milana Karadžića, te još od prošlog leta slavni “Libertas” Veljka Bulajića, film u stihu a posvećen liku i delu dubrovačke ikone, Marina Držića. Malo je, međutim, reditelja koji su našli vremena i volje da dođu u Herceg Novi. Tek poneki na jedno veče, na jedan dan... Poput Srdana Golubovića, recimo, koji je doleteo samo da se pokloni publici, fin dečko bio i ostao. Drugih gotovo da nije bilo, tako da je festival povremeno delovao sablasno. Nigde reditelja, nigde glumaca, ama nigde nikoga... Ako ne računamo Miloša – Mišu Radivojevića koji (povremeno, leti posebno) tu živi, ako ne računamo njegovog omiljenog glumca i producenta Svetozara Cvetkovića koji, takođe, gotovo da tu (leti) živi, onda i makedonskog reditelja Sergeja Stanojkovskog i glumicu Labinu Mitevsku... Bili su, njih četvoro, izuzeci koji potvrđuju pravilo da bez zvezda nema uspešnog festivala, i to ti je... Ali, po strani su se nekako sve vreme vrzmali mladi Armin Omerović sa tatom, junaci hrvatskog filma “Armin” Ognjena Sviličića, koji je na kraju trijumfovao u Herceg Novom, osvojio “Zlatnu mimozu”. Baš kao što je pobeđivao i na niz drugih festivala, a videla ga je i, primera radi, publika poslednjeg Festa. I eto čiste formule malog, jeftinog filma koji pleni humorom, toplinom i humanom idejom, a reč je o jednoj (gotovo) autentičnoj priči. Dečko Armin iz tamo neke zabiti u Bosni odlazi sa ocem u Zagreb, u luksuzni hotel pri tom, a na audiciju za nekakav film. Zna on da svira harmoniku i to je dovoljno, tekst će već naučiti da kaže... Film je to o sudaru svetova, o pokušajima da se izađe iz bede, da se spase život, da se nešto uradi sa sobom. Svoj uspeh njih dvojica duguju u najvećoj mogućoj meri Ognjenu Sviličiću, to jest njegovom fenomenalnom scenariju i odličnoj režiji, te očaravajućoj glumi Emira Hadžihafizbegovića (koji je upravo postao ministar kulture kantona Sarajevo, sastavljao kabinet u vreme festivala u Herceg Novom) u ulozi brižnog, dobrog oca koji bi da mu sin Armin bude neko, da ga izvuče iz crne Bosne. Bosne koja u ovom filmu izgleda kao jedno od poslednjih mesta na svetu u kojem biste hteli da živite. Vrlo, vrlo sumorna slika. Ma gde bili, od Berlina gde se film premijerno prikazivao u okviru Foruma (na onom istom programu gde je bila i “Klopka”), pa preko mnogih drugih festivala, sve do ovog u Herceg Novom, svuda su Armin i njegov otac izazivali pažnju i dobijali srdačne čestitke za sve kroz šta su prolazili u želji da žive bolje. Što im se i dogodilo, što im se, u stvari, stalno dešava: putuju i pobeđuju. Bajka, a nije. Nedavno su u Puli Ognjen Sviličić i Emir Hadžihafizbegović (kojeg odlično pamtimo i iz “Karaule” Rajka Grlića) dobili “Zlatne arene” za scenario odnosno glumu ili, ako hoćete, glavnu mušku ulogu, kako se tačno kaže. “Srebrna mimoza” otišla je u ruke Miše Radivojevića čiji je film “Odbačen” potpuno podelio publiku a, moglo bi se reći, i kritiku. Jedni oduševljeni, drugi zgroženi, pa tako opet, ukrug, kako je uostalom bilo i s prethodnim filmom “Buđenje iz mrtvih”. Za Radivojevića zaista važi ono čuveno: mislim, šta reći?! Pa, recimo da “Odbačen” jeste najbolji film 21. Herceg Novog, da to svakako jeste najkvalitetnije režirani film. Žiri u kome su bili Branko Baletić kao predsednik, Goran Marković i Jan Cvitkovič, za nijansu je mislio drugačije ili već nešto slično. Film je dobio i zaslužio nagradu pod ma kojim brojem ona bila, a drugo mesto jeste fin plasman. Pošto niko ne ume tako zavodljivo da priča kao Radivojević, a još i da viče onako nagluv tako da mu reči dobijaju na posebnom značenju, citiraćemo neke njegove komentare o ovom filmu i uopšte o problematičnim prijemima njegovih ostvarenja, što je već postalo pravilo... “Ovde se, u Herceg Novom, tradicija nastavlja, što mene zaista ispunjava srećom. Jer, festivali su postali jedina kopča s ljudima koji vole film. Svi veoma malo idu u bioskop. Projekcija mog filma ’Odbačen’ je prošla u redu iako to nije letnji film, nije za otvoren prostor. Nekada Pula a sada Herceg Novi, to su vam prostori gde se mali, intimni filmovi razapinju kao na krst. Ovde je, na Kanli kuli, ipak bolje, prisnije, zgusnutije. Suštinska stvar je recepcija, a ja svoje filmove doživljavam kao autističnu decu. Plašim se, istinski se bojim reakcije na moje filmove. Mislim da je to kod mene strah od smrti. Opet, ne očekujem ja mnogo, ne tražim mnogo, samo toleranciju, samo da me posle filma ne odvedu u zatvor ili u ludnicu. S druge strane, toliko sam ja sa strane, toliko daleko od mejnstrima, da mogu da govorim šta hoću. Znači da mogu i da snimam šta hoću, po svom ćefu. Sam sam otkrio i izabrao taj svoj gubitnički put koji ima sve mane, ali i jednu ogromnu, nedostižnu prednost: daje vam osećaj slobode, osećaj bez kojeg ja ne mogu, bez kojeg me nema...” Film “Klopka” Srdana Golubovića dobio je “Bronzanu mimozu”. I bilo je okej, na kraju su svi odjednom bili oduševljeni, odjednom su, kad se video kraj festivalu, Prvom međunarodnom festivalu režije, bili puni pohvale programu, organizaciji, a ni nagradama se nije našla ozbiljnija mana.