Šta je prećutao Žika Minović

Veoma je zanimljiv odlomak iz memoara Žike Minovića, posvećen meditiranju o pamfletu “Vojko i Savle”, što je po njegovom mišljenju bila najava žestokih političkih i idejnih obračuna dveju grupacija – Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića, u čijim senkama je veoma aktivan Petar Stambolić, “otac Srbije” sve do političkog pada njegovog mlađanog rođaka Ivana. Nekako s boka, taj dvoboj posmatra Draža Marković, u svoje vreme favorit Josipa Broza, ali ga Petar Stambolić eliminiše “jer on želi da vlada”. Dakle, reč je o najmanje dvema frakcijama u borbi za vlast, a u tom rvanju Minović učestvuje kao čovek sa dva lica: javno se, kako piše, nije konfrontirao sa režimom “a tajno sam radio protiv njega”. Vrlo zanimljivo: Žika Minović, član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i glavni urednik “Politike”, potom njen direktor, radi podzemno u dosluhu sa Vukom Draškovićem, tada žestokim opozicionarom, a jedno vreme i potpredsednikom Miloševićeve savezne vlade. Minović priznaje da kao član CK sve preduzima da u “Politici” populariše idejne stavove obojice, i Miloševićeve i Stambolićeve, a tajno se sastaje sa Vukom, zbog čega ga UDBA poziva na informativne razgovore. Ali ni reči o tome šta je to tajno uradio protiv režima kome je služio više od deset godina, što i priznaje: “Kao član Centralnog komiteta, a ne kao glavni urednik “Politike” (tu je opozicionar, prim. pisca), i ja sam bio učesnik na toj sceni, sa svim obavezama, koje takva funkcija pretpostavlja u jednopartijskom sistemu”. A zašto je kao glavni urednik, tj. opozicionar dopustio da se objavi Pamflet (Žika ga piše sa velikim P) “Vojko i Savle”, kojim se izvrgavaju ruglu, javno ogovaraju i vređaju dvojica akademika dr Pavle Savić i dr Gojko Nikoliš. Minović se brani da je izigran i u ovom slučaju, ali i u drugim prilikama, jer je i u redakciji i van nje bio okružen žbirima i agentima, koji su ga otkucavali kako političarima tako i policiji, i da su mu politički prijatelji, posebno Petar Stambolić dostavljali te paškvile uperene protiv njega. Glavno pitanje je zašto Minović u memoarima ne zapisuje ko je idejni začetnik, a ko pisac Pamfleta. On sumnja da su Ivan Stambolić i Dragiša Pavlović, šef Gradskog komiteta Partije, tu nešto činili, jer su ga obojica u telefonskom razgovoru obavestili da će Radmilo Kljajić (kao novinar “Politike” tada je izvršni sekretar ovog komiteta) trenutno u funkciji kurira, doneti izvesnu kozeriju, pa je važno da se to objavi. A, još se ne zna ko je Pamflet napisao, zna se dakle, samo put tog Pamfleta od Gradskog komiteta do kabineta Žike Minovića. Pošto je Žika bio umoran (otkad je umor opozicioni gest) on je sekretarici naredio da se koverat sa kozerijom dostavi na čitanje sektoru feljtona ili uredniku kulturne rubrike Milenku Matickom, tako da kao glavni urednik uopšte nije uticao na objavljivanje kozerije, već je bio “izigran”, što nije bio prvi put (a naročito mu je podvaljivao u takvim i sličnim paškvilama njegov zamenik Slobodan Lazarević). A ne kaže da je sada na sceni drugi kurir Hadži Dragan Antić koji kozeriju donosi kolegi Matickom, a potom je predaje u ruke Aleksandru Prlji, uredniku nedeljnog izdanja “Politike”. Kada sam taj tekst pročitao u nedelju 16. januara pocrveneo sam od jada i besa, očekujući da će sutradan, u ponedeljak, o tome biti reči na redovnom međuredakcijskom (uredničkom) kolegijumu kuće “Politika”. Ali, nažalost, ćutalo se sve do poslednje tačke dnevnog reda – “Razno”, kada sam se javio za reč (trenutno v.d. glavnog urednika jednog mesečnika): “Moram reći da me je sramota što sam kao novinar Politike doživeo da se objavi ovako prljav tekst kojim se kalja obraz i jednog i drugog akademika – dr Savića i dr Nikoliša. Utoliko pre što je u vreme dok sam bio član redakcije NIN-a dr Nikoliš bio nagrađen za najbolji publicistički rad te godine”. Postavio sam pitanje (gledajući u Žiku Minovića, glavnog urednika i generalnog direktora dr Ivana Stojanovića) kako i zašto je objavljen taj tekst koji ne služi na čast “Politici”. Nastao je muk, koji je potrajao. Onda se za reč javio Mirko Bojić, glavni urednik “Ilustrovane Politike” dajući mi podršku u osudi takvog Pamfleta. Najzad, reagovao je glavni urednik Žika Minović, jer je po zakonu on i odgovorni urednik, tako da konkretnu odgovornost ne može da snosi direktor. Obraćajući se meni, Minović je rekao: “Možda je taj tekst trebalo malo redigovati”. I ostao je spokojan, jer je, kako piše u memoarima, taj tekst pročitao u ponedeljak “kada su ga istovremeno pročitale stotine hiljada čitalaca”. A šta bi se to redigovalo, odnosno izbacilo – da li Udbine informacije o tome da je dr Nikoliš dok je bio ambasador u jednoj azijskoj zemlji jednom izgubio ključeve od ambasade, drugi put neke diplomatske spise (što su naravno cinkarili njegovi saradnici) ili policijski izvor o tome da njegova supruga, Francuskinja ima devizni račun u inostranstvu, što je tada bio veliki greh. Zašto Minović ne kaže da je u pripremi Pamfleta, na poziv iz Gradskog komiteta, učestvovao i šef beogradske Udbe, koji je potom posle javnog uznemirenja ovim Pamfletom (koji je Milošević tek kasnije oštro osudio) bio pritegnut da podnese ostavku, što je uz obrazloženje iz Gradskog komiteta učinio zato jer je “mlad i naivan”, a ovamo šef Udbe. Možda tadašnji šef Udbe, koji je sada direktor jednog preduzeća u Beogradu, i Radmilo Kljajić, trenutno novinar “Politike”, znaju ko je pisac teksta pod pseudonimom M. Šarenac. Oni su jedini živi akteri (uz Dragana Antića, naslednika Žike Minovića) ovog komplota, a ostali – Ivan Stambolić, Dragiša Pavlović, Milenko Maticki i Aleksandar Prlja, koje spominje Minović, ali ih ne optužuje, nisu više među nama. Sutradan, po održanom međuredakcijskom uredničkom kolegijumu, javio mi se telefonom kolega Mirko Đekić, tada glavni i odgovorni urednik NIN-a i rekao: “Dobro je što si juče onako reagovao. Čestitam.” Ta njegova reakcija opomenula me je da Đekić shvata da se nešto iza brda valja. Ali niko od nas nije tada mogao saznati da je Žika Minović bio emotivno razapet između režima i opozicije. Da li takav njegov stav ima nešto zajedničko sa klubom Konfučija ili Makijavelija? Ili nema. Mada smo ga neki od kolega, onako među nama, ponekad zvali Ži Ka Min u smislu da nije naivan. Da je bio takav igrač, nazovi opozicionar, kako se naknadno predstavlja, ne bi Minović više od deset godina bio na dužnosti glavnog i odgovornog urednika i direktora “Politike”, kada je 1995. godine bio smenjen i potom uhapšen. Povod za takav potez bračnog para, što Žika ne spominje, jeste objavljivanje memoara visokog partijskog funkcionera Bore Jovića, u kome saopštava intimne razmene mišljenja o državnoj politici sa Miloševićem u vreme raspada Jugoslavije. O tome da je Minović u “Politici” odštampao Jovićeve memoare. Gospođa je obavestila supruga koji se nalazio u Dejtonu, tako da je “opozicionar” brutalno najuren iz “Politike”. Ta Jovićeva knjiga bila je povod za obračun sa Minovićem, ako je zaista bio tajni opozicionar. On sugeriše da se obavi konkretno sociološko istraživanje koje će svakako otkriti uzročno-posledični red činjenica o usponu Slobodana Miloševića, kome je doprineo i Minović, ali kao član Centralnog komiteta, a ne kao glavni urednik. On je, kako kaže, objavljivao sve što izgovori Slobodan Milošević jer je to bilo u interesu “Politike” sa stanovišta tiraža, a ne kaže da je pri kraju njegovog mandata “Politika” baš tiražno poklekla, što se nastavilo pod dirigentskom palicom Hadži Dragana Antića, kada je finansijski sasvim posrnula, tako da je pre dve godine Komercijalna banka preuzela veliku zgradu “Politike” na ime duga od 40 miliona evra. Novinari “Politike” sada su podstanari u nekadašnjoj svojoj kući, a jedino se još ne zna ko će plaćati kiriju Komercijalnoj banci – da li “Politika” ili neko drugi. Ili osnivač? A kao osnivač “Politike” još se (doduše nezvanično) vodi Socijalistički savez radnog naroda Srbije, koji je zvanično ustoličavao direktore i glavne urednike “Politika”. A u listu “Politika” piše da su osnivači braća Ribnikar. Pošto Žika Minović u memoarima piše da je direktor “Politike” prof. dr Ivan Stojanović izabran na tu funkciju tajno, u vili književnika Vladimira Jovičića, uz prisustvo Dragiše Pavlovića i jedne estradne umetnice (u “veselom društvu”, piše Minović), imao sam priliku da u jednom nesvakidašnjem susretu kraj javnog bazena, u kupaćim gaćicama, kažem Ivanu Stojanoviću da su njega, profesora univerziteta poslali među vukove, misleći na neformalne odnose nekih urednika i političara. Profesor Stojanović je kratko bio generalni direktor “Politike”, a o svom smenjivanju, u prisustvu Mire Radojčića mi je rekao – saznao je gledajući Dnevnik RT Srbije u 19.30. Postavio ga je Ivan Stambolić, a smenio Slobodan Milošević. Posle nekoliko meseci prof. Stojanović je umro od srčanog udara. Petar Stojanović