Arhiva

Nemoguća nacija

Branislav Božić | 20. septembar 2023 | 01:00
Mada je univerzitetski profesor pravnih i političkih nauka, nemački ambasador u BiH Mihael Šmunk verovatno nije ni sanjao da će mu jedna misao biti toliko citirana i analizirana ne samo u BiH već i izvan nje. Šmunkovim rečima se bave, pored medija i političara, i istoričari, politikolozi, sociolozi. A rekao je: “Najvažniji cilj ustavne reforme trebao bi biti da od BiH stvorimo naciju. Različite elemente ove države treba tako spojiti da budu nerazdvojivi kako bi se svaki građanin identifikovao sa BiH, nezavisno u kojem delu živi. Sve to može uspeti, iako ne izgleda tako”. Ambasadorove reči su došle u vreme kad ovdašnje nacionalne podele podsećaju na one uoči rata, a ljuto zavađene nacionalne elite vode više nego oštru svakodnevnu polemiku o unutrašnjoj organizaciji BiH. Mada je ovde gotovo normalno ono što je u drugim zemljama nezamislivo da strane diplomate, pogotovo većih zapadnih zemalja, javno traže da domaće vlasti povuku ovaj ili onaj potez, do sada se to ipak svodilo na zalaganje za promenu nadležnosti institucija, obično centralizaciju i unitarizaciju. Nemački diplomata je, međutim, ovoga puta “dirnuo” u identitet konstitutivnih naroda što se, ipak, u novije vreme niko nije usudio. I mnoge je to podsetilo na vreme turske i austrougarske vlasti kada je, takođe, bilo pokušaja stvaranja jedne nacije. Zanimljiv je i detalj da je samo koji dan pre Šmunkovih reči američki ambasador Daglas Mekhlejni izjavio kako BiH treba biti “jedinstvena, unitarna”, ali je nakon burnih reakcija iz te ambasade stiglo objašnjenje kako je “prevodilac pogrešio, bio neprecizan”. Iz nemačke ambasade, međutim, na pokušaje da se dobije nekakvo šire obrazloženje u stilu “šta je ambasador stvarno mislio” došao je odgovor: “Nemamo nikakav dodatni komentar, sve što je u ovom trenutku trebalo da bude rečeno o ovom pitanju ambasador je rekao”. E, sad, kako je ko razumeo ambasadorove reči? Ukratko, u Republici Srpskoj, među Srbima, sve je doživljeno kao opasna neprijateljska namera “ne samo da hoće ničim opravdanu i razumljivu unitarizaciju i centralizaciju BiH, već sad lome i identitete i promovišu neku vrstu ovdašnjeg melting pota”. Kod Hrvata slično, s tim da se njihovi politički prvaci nisu javno oglasili već su to uradili portparoli i omladinski aktivi njihovih vodećih političkih partija. Malo drugačija forma nego kod Srba ali u osnovi reakcija je ista. Kod Bošnjaka, ne bez osetne doze zadovoljstva, politički prvaci su stali u odbranu nemačkog diplomate a najčešći argument je kako, eto, i oni već odavno govore da je neophodno izgraditi bosanski identitet koji, opet, ne mora značiti gubljenje postojećih identiteta. Ambasadorove reči se gotovo podudaraju sa deklaracijom bošnjačke dijaspore od pre dva meseca u Čikagu, a skupu su prisustvovali Haris Silajdžić, reis Mustafa Cerić i Bakir Izetbegović, sin Alije, kada je promovisano da BiH mora biti “jedinstvena država sa jednom nacijom”. Uz tu nadnaciju i nadidentitet naravno ponuđen je koncept jednog nadjezika, natkulture i slično. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik, verovatno da rastera strah i nezadovoljstvo koje raste u ovom entitetu, na presing sarajevske političke elite i dela međunarodne zajednice odgovara kontrapresingom: “Republika Srpska je trajna kategorija, Bosna i Hercegovina je interesna, i to kao prevashodni interes međunarodne zajednice”. Kažu da je čak nekim sarajevskim prvacima ponudio i opkladu “da će Republika Srpska za deset godina biti samostalna”. Srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović nije siguran šta je nemački ambasador hteo da postigne svojim rečima, ali tu vidi još jedan dokaz da je “BiH eksperiment međunarodne zajednice”. Radmanović se nada da stav ambasadora nije i stav nemačke vlade i na unutrašnjem planu je pozvao na tolerantnu atmosferu: “Ambasador će biti i otići, a mi ćemo ostati i živeti i samo od nas zavisi kako ćemo urediti unutrašnje odnose u BiH”. Šef najjače bošnjačke partije, SDA, Sulejman Tihić je ovih dana podsetio na sličnu epizodu sa američkim podsekretarom u Stejt dipartmentu Nikolasom Bernsom koji je pre koju godinu takođe govorio o “jačanju bosanske nacije” i tada je to obrazlagano pojmovnom neusaglašenošću – pripadnost naciji i pripadnost državi. Ipak, na veliki oprez opominje profesor banjolučkog Pravnog fakulteta Petar Kunić, koji nije sklon da poveruje da je tu reč o pojmovnom nerazumevanju ili da američke i nemačke diplomate ne znaju šta govore: “Šmunkova izjava je izlobirana i suprotna je društvenim procesima u BiH. Nasilnim putem se želi stvoriti veštačka nacija”. I on podseća na neuspio eksperiment austrougarskog namesnika u BiH Benjamina Kalaja na kraju devetnaestog veka kada je zvanično bilo obznanjeno stvaranje jedne nacije – bosanske. Oglasili su se, naravno, i mnogi drugi. Treba li reći da je i ovoga puta nacionalna podela u BiH potpuna, bez izuzetaka. Svi Srbi i Hrvati su protiv Šmunkovih reči, svi Bošnjaci u njima vide dobre namere. Najnepristrasniji veruju da nakon ovog najnovijeg zapleta nije moguće nastaviti ozbiljnije razgovore o reformi policije i ustava koje su, po međunarodnoj upravi, sudbonosne za BiH. I već se, u pola glasa, javila teorija da su tu još veću kavgu političkih elita i nacionalne podele u najširoj javnosti inostrani kreatori ovdašnjeg stanja i – hteli. Zbog čega? E, to će se tek videti, kažu zagovornici ovog mišljenja. Deluje kao teorija zavere, ali u BiH je mnogo toga viđeno što deluje baš tako. I možda, za one koji vole da se bave analizom i predviđanjima, još treba spomenuti dva ovoletošnja događaja u BiH. U Sarajevu su na stadionu “Koševo”, pred oko četrdeset hiljada gledalaca i direktan televizijski prenos, obeležili šeststo godina islama u BiH i to u organizaciji Islamske verske zajednice. U Banjoj Luci je štampana i svim čitaocima “Glasa Srpske” uz novine (dvadeset hiljada primeraka) podeljena knjiga profesora Nenada Kecmanovića pod naslovom “Nemoguća država”. Šmunk Mihael Šmunk je univerzitetski profesor, dve godine je bio šef nemačke kancelarije u Prištini, odmah iza ulaska NATO trupa u Pokrajinu. Navodno je zastupao nepopustljiv stav prema Beogradu. Kao previše “tvrd” igrač za to vreme koje je obeleženo dobrim odnosima Zorana Đinđića sa tadašnjim šefom nemačke diplomatije Joškom Fišerom, sklonjen je u jedan berlinski institut na mesto analitičara – sve do novog povratka na Balkan na mesto ambasadora u BiH od pre godinu i po. Sa prethodnim šefom međunarodne uprave u BiH, svojim sunarodnikom Kristijanom Švarc Šilingom, imao je, tvrde, koncepcijskih nesporazuma. Šiling se zalagao da neuralgične probleme u BiH trebaju rešavati domaći ljudi kompromisom i nije, za razliku od svojih prethodnika, koristio tzv. bonska ovlašćenja. Šmunk je, međutim, bio za to da se taj kompromis međunarodne uprave podstakne oštrijim merama.