Jugoslavija je moja druga domovina

Nona Gaprindašvili, eksprvakinja sveta, i prva žena muški velemajstor, boravila je ovih dana u Beogradu, na Evropskom olimpijskom festivalu mladih, kao doživotni počasni predsednik Olimpijskog komiteta Gruzije. To je samo delić priznanja kojim se država odužila najslavnijoj Gruzinki još od carice Tamare. Velika šahovska palata u Tbilisiju i jedna ulica nose njeno ime. Osim pehara koji se na olimpijadama dodeljuje za najuspešniju mušku i žensku ekipu. I za malenu Gruziju i za čitavo šahovsko kraljevstvo, to je živa istorija, koja odavno hoda po budućnosti. I zato je svaki razgovor sa njom novi kurs najviše šahovske edukacije. Prepričavam joj kako je naš doktor Adamović – pisao je knjigu o velikim diktatorima: Hitleru, Musoliniju i Staljinu – u knjizi o Staljinu dao dokaze o nameri Staljina da raseli Gruzine, zbog toga što samo kod njih nije mogao da slomi tradiciju. Verovali ili ne, tu njegovu nameru osujetio je drugi Gruzin, Lavrentije Berija, i time prolongirao rešavanje tog pitanja, a u međuvremenu je Staljin umro. Zaista, svi mi slučajni namernici koji smo putovali po Sovjetskom Savezu osećali smo veliku razliku između Gruzije i ostalih delova SSSR-a. Kako je samo Gruzija uspela da za vreme Sovjetskog Saveza sačuva svoju tradiciju, običaje, sve ono što je karakteristika jednog naroda? - Imam pravo da se ne složim sa tvrdnjama doktora Adamovića. O politici neću govoriti, a što se tiče tradicije, mislim da ne samo Gruzini, nego svi narodi su mogli da sačuvaju običaje u SSSR-u. Možda je samo gruzinska tradicija bila markantnija za strance. Svi su narodi u nekoj količini i u nekom kvalitetu sačuvali tradiciju, jer bez toga narodi umiru. To je normalno, jer svaki narod se nekako spasava i preživljava u najtežoj situaciji blagodareći tradiciji. Vreme leči sve uvrede. Na banketu 1986. u Tbilisiju bila je prisutna i 14-godišnja unuka Staljinova Olga – ćerka Svetlane Staljin. Sve vaše šahistkinje, što je za mene bilo iznenađenje, prilazile su sa velikim poštovanjem da se upoznaju s njom. Da li je to bilo zbog toga što je ona Staljinova unuka, ili što je jedna od naših? - Ne znam, pošteno govoreći. Za druge ne mogu da odgovorim. Neću da se bavim analizom i politikom, ali mislim da nije u redu da se o Staljinu piše samo negativno. Treba pisati pošteno, a to se može posle mnogo vremena kada se prave biografije velikih vojskovođa. Mogu samo da kažem, kada sam bila na pripremama 1961, uoči meča sa Bikovom, da su u istom hotelu bili sovjetski istoričari koji su spremali knjigu o Staljinu i njegovom vremenu. Bili smo zajedno na večeri. Pošto je to bilo vreme Hruščova, oni su rekli da pišu knjigu po narudžbini, a da će posle Hruščova ta knjiga biti bačena. Može se reći da je SSSR za šahiste bio raj u odnosu na Zapad. Imao je pet miliona članova Šahovske federacije. Podjednake šanse su bile za svačiji talenat. Kako objasniti činjenicu da je malena Gruzija držala 30 godina primat u šahu, ne samo u SSSR-u već i u čitavom svetu, kada su svi imali istovetne uslove? - Slažem se s vama da je u SSSR-u bio raj za mlade, ne samo za šahiste, već i za prosvetu, za mlade ljude koji su hteli da rade na svom usavršavanju i u drugim oblastima. Država je izdvajala mnogo novca. To je bio veoma dobar sistem jer se htelo pokazati kapitalističkom svetu da je u socijalizmu sve bolje. Tu je bilo loše što se čovek nije osećao slobodnim, što se nije moglo slobodno govoriti, svaki korak se pratio. Kao prvakinja sveta, imala sam gomilu poziva iz čitavog sveta. Svakog meseca mogla sam da igram u drugoj zemlji. Uvek su mi bili plaćeni putni troškovi i boravak. Bilo je dosta šahista i u sport-komitetu su se delili pozivi. Kao prvakinja sveta mogla sam samo dva puta godišnje da otputujem na neki turnir. To je bio veliki minus u SSSR-u: nije bilo slobode, morali ste da slušate njihove odluke i ništa pri tome niste mogli da učinite. Kada bi se to što je bilo idealno u SSSR-u objedinilo sa ličnom slobodom... Ali, to je već prošlost. To je u redu, ali mi niste odgovorili na pitanje. Kako objasniti gruzijsko čudo u velikom SSSR-u? - Verovatno se može objasniti i našom tradicijom. Kad su se devojke udavale, obavezno su dobijale knjigu “Vitez u tigrovoj koži” Šote Rustavelija, našeg pesnika iz XII veka, i šahovsku garnituru. Kad sam postala prvakinja sveta, svi roditelji tako malog naroda krenuli su da decu uče šah, pa su onda došle Nana Aleksandrija, Maja Čiburdanidze, Nana Joselijani i cela plejada velikih igračica. I eto, prošlo je 40 godina od tada. Sada je takvo zatišje da je Maja Čiburdanidze još uvek prva tabla naše olimpijske ekipe. A 40 godina smo držale svetski vrh, 29 godina titulu prvakinje i – ne zaboravite olimpijade. Kao samostalna zemlja, osvojili smo zlatnu medalju na Olimpijadi u Manili 1992. Ja sam čak stigla da igram za ekipu samostalne Gruzije: 1962. sam postala prvakinja sveta a 2002. osvojila zlatnu medalju za Gruziju. Tri puta je olimpijska ekipa SSSR-a bila sastavljena samo od Gruzinki: Buenos Ajres, Malta i Dubai. Strašna hegemonija male zemlje. Mi smo 40 godina igrale završnice za prvenstvo sveta – polufinale ili finale. Verovatno to proizlazi iz nekih dubina tradicije. Ne mogu drugačije da objasnim. Evo sada, kad su Kineskinje preuzele primat, nemate finalnu borbu između njih za prvenstvo sveta. Gospodarile smo 40 godina. Ne može se večno nešto zadržati. Sadašnja generacija se bori samo u ekipnim takmičenjima. Vi ste kao mala zemlja držali primat u svetskom šahu, pa je taj primat preuzela najmnogoljudnija nacija – odnosno Kineskinje. Ali istovremeno, ni kod vas ni kod njih nije se osetio veći uspon u muškom šahu. Kako to objašnjavate? - U muškom šahu je mnogo teže postati šampion. A na olimpijadama? - Što se tiče ekipnih takmičenja, naša ekipa je uvek ulazila u prvih 10, ali za prvo mesto Rusija je bez konkurencije. Oni su uvek imali najveći izbor šahista, bez obzira na nacionalnost, i država ima naviku da daje veliku finansijsku potporu. Pa i u Kini takođe daju veliku državnu potporu. - Kina još nije stigla do tih visina. Prevazići Rusiju u muškom šahu takoreći je nemoguće, jer se stalno pojavljuju nova imena. Stalno je smena, i stalno se pojavljuju izuzetno talentovani. I tu je očigledna tradicija. Sistemski je izvanredno postavljen rad sa mladima, jer talenti mogu da se pojave i iščeznu ako nema izvanrednih trenera, a Rusija ih ima u obilju. U ženskom šahu postoje tri čuda. Prvo je čudo iz Gruzije. Drugo su sestre Polgar, a treće Kina. O prvom smo već govorili. A kako objašnjavate pojavu sestara Polgar i najezdu Kineskinja? - Za Kinu je to normalno. To što gospodare na olimpijadama je proizvod velike podrške države, koja je usavršila najbolje sisteme u sportu a koji su primenjivani u SSSR-u i Istočnoj Nemačkoj. Sovjetski Savez i Istočna Nemačka su u tim metodama jedni drugima konkurisali, jer je usavršavanje u sportu bilo postavljeno ciljno, metodično, naučno, sa neograničenim finansijama. Sada je to preuzeto i postavljeno na najvišem nivou od kineske države. U mnogim sportovima se pojavljuju Kinezi koji odnose prva mesta tamo gde ih nikad nije bilo. Što se tiče sestara Polgar... Pojavile su se talentovane devojčice, i reći ću vam jednu stvar... Bila sam petostruka prvakinja sveta, pobedila na mnogim olimpijadama kao član ekipe, ali sam samo jedanput, uoči meča sa Čiburdanidze, nažalost vrlo kratko vreme, radila sa pravim trenerom. Sve moje pobede do tog susreta sa Borisenkom bile su plod mog umeća za vreme igre. Nikada nisam dobila zbog otvaranja i nikada sto posto nisam znala šta ću igrati. Posle susreta sa Borisenkom, kada mi je on objasnio kako se treba pripremati i kako postavljati prema protivnicima – to je bio čisti profesionalni pristup – počela sam da pobeđujem na velikim muškim turnirima. Pobedila sam na superturniru na kojem je igrala i Kramling i na muškim turnirima, gde su igrale Polgar i Čiburdanidze. Bila sam vrlo blizu da igram meč sa Čiburdanidze. Jedanput sam izgubila dobijenu partiju od Alise Marić, nisam pobedila dobijenu poziciju sa Joselijani. Užasno. Trebalo je napraviti 20 uzastopnih grešaka da se ne dobije. Borisenko me je naučio da sama tražim nove ideje. Svoje varijante. Zašto je, recimo, Karpov pozvao našeg Ubilavu? Jer je imao veliku grupu velemajstora koja je radila za njega. Zato što je Ubilava izvanredno poznavao Nimcovičevu odbranu. Ja sam sa Ubilavom imala mnogo planova. Svemu me je naučio Borisenko. Onda sam rekla: da se Borisenko u mom životu pojavio ranije, koliko bi se podigao nivo moje igre!? Kad su se pojavile sestre Polgar, ispostavilo se da im je otac vrlo mudar. Skoncentrisani su na rad. Našli su sponzore i dovodili najbolje trenere. Ja nisam mogla ni da sanjam ono što su one već tada imale, iako sam bila prvakinja sveta. Sve je postavljeno kako treba i odatle rezultati. Uvek sam govorila da Žuža Polgar iz prvog pokušaja neće postati prvakinja sveta. I nije. Isto govorim i za Judit Polgar, jer to je veliki psihološki prevrat. Kramling, koja je igrala muške turnire i član je švedske muške olimpijske ekipe, vrlo, vrlo jaka šahistkinja, nije pobedila ni na jednom ženskom međuzonskom kvalifikacionom turniru. Pokušavala je mnogo puta. Evo Judit nije prošla kvalifikacije ni na kandidatskom u Argentini, a u Elisti je ispala već u prvom kolu. Vi ste prvi osvojili muško zvanje velemajstora i to u godinama kada su bili vrlo strogi kriterijumi, i kada su bila potrebna tri vrlo visoka rezultata. Koliko se sećam, zauzeli ste drugo mesto na turniru u Vrnjačkoj Banji, drugo u Vajk an Zeu i prvo mesto u Lon Pajnu. - I u Geteborgu sam na muškom turniru igrala odlično. Kakva je razlika kada igrate sa najjačim ženama, ili sa muškim velemajstorima? - Prvo, muškarci igraju jače. Niko me neće ubediti da će muškarci i žene bilo kada igrati sa podjednakom snagom. To ima svoje razloge. Pogledajte koliko je Judit pokušavala da igra na muškim kvalifikacijama i nije prolazila. Reći ću vam zašto nijedna žena ne može da preskoči kvalifikacione muške turnire. Zato što se na običnim turnirima troši mnogo energije. Na kvalifikacionim je tolika napetost da je teško izdržati. U drugim sportovima, bilo kojom oblašću da se bave muškarci i žene, niko ne pita zašto ne učestvuju zajedno. Zato što se energija mnogo brže troši kod žena, u šahu nervna energija otiče tokom pet časova igre... To nije trka na 100 metara, to je pet sati. I žena kao emotivac mnogo brže troši energiju. I, naravno, mnogo je sporije vraća. Recimo, igrali smo pet sati, pa prekid, pa analiza. Pa nastavak partije. Jednostavno nema se vremena za obnovu energije. Drugi razlog: kada se rodi muško, ono je već predodređeno za borbu, a devojčica treba da se obuči tome. To je već genetska prednost. Treći razlog je to što se fiziološki događa u muškom i ženskom organizmu – to su dve različite stvari. Sledeći razlog: ako se žena uda, dobije dete, i neka joj desetoro pomaže, ona tu mora kao majka da potroši najviše snage. Muškarac donese novac, obezbedi uslove i slobodno ode na svoj program, potpuno skoncentrisan. Žena je, naravno, sa malim izuzecima, daleko emocionalnija, a muškarac psihološki uravnoteženiji i izdržljiviji. Talentovanih je mnogo, ali moraju se posedovati sve komponente za šampionski cilj. Vi ste bili blizu meča sa mnom, Keres nekoliko puta, ali nešto je nedostajalo. Znači, kada se ispune sve neophodne komponente, igrač može da postane prvak sveta. To je ono što deli ženski i muški šah. I kad žena sedne da igra sa muškarcem, on u startu ima prednosti. Reći ću vam o svom primeru. Kada sam počela da igram sa muškarcima, nisam imala sreće, jer se igralo 10 do 12 kola po Bergeru, a vrlo često bez ijednog slobodnog dana. Ja dolazim na turnir kao jedina žena. Za svakog muškarca je vrlo važno da sa mnom igra dobro. I oni su već psihološki bili u prednosti. Zatim bi remizirali po dve-tri partije bez igre i veštački napravili tri-četiri slobodna dana za sebe. Igrali smo pet časova zatim, i nastavak od 9 do 11. Sutradan nova partija, totalno sam se iscrpljivala. Zašto sam još loše igrala? Zato što kad se partija približavala kraju, ja sam ubrzavala i dozvoljavala katastrofalne greške. Najviše poena sam izgubila grešeći u 38, 39. ili 40. potezu, iz želje da ne prekidam partiju, i da malo predahnem. Prošlo nekoliko godina, muškarci su počeli da me uvažavaju i meni je bilo mnogo lakše da igram s njima. Teško je reći gde ste najbolje igrali, ali sećam se Međuzonskog turnira u Subotici, gde ste prikazali fenomenalne partije, takoreći bez greške, i da ste postigli fantastičan rezultat protiv kineskog virusa, a vaše sugrađanke su već onda slabo igrale sa Kineskinjama. - Mislim da sam najbolje igrala u Lon Pajnu, jer je tamo igralo 19 velemajstora članova nacionalnih ekipa. Reći ću vam. Igrala sam sjajno. Sve partije su vrhunac mog šahovskog stvaralaštva. Do danas uživam gledajući sve te partije, kako sam izvanredno igrala. Verovali smo da u Gruziji postoji magični recept kako se proizvode šampionke. Možete li da nam otkrijete tu tajnu, kad svetske šampionke više nisu zaštitni znak Gruzije? - Mislim da nisam u stanju da vam otkrijem tu tajnu zato što ona nije ni postojala. U svim vidovima sporta postoji samo jedna tajna – talenat. Sportska izdržljivost plus ljubav prema radu i moć koncentracije. Osim ljubavi prema radu treba imati vrlo snažan karakter i nervni sistem, i sportski način života, koji zahteva odricanje od mnogo čega. Ja sam se uvek pridržavala sportskog režima. Bio je jedan slučaj kod mene, vi ćete se smejati, i kada nisam živela sportski, ali sam ipak pobedila na tom turniru. Ali ponavljam, karakter i nervni sistem, to su tri podjednake i najvažnije komponente. Drugačije ne ide. Znala sam mnogo talentovanih koji nisu dostigli svoj cilj, jer je nešto od toga nedostajalo. Evo vam primer Nane Aleksandrije. Wen najveći uspeh je meč sa Čiburdanidze i, sudeći po pozicijama, bila je obavezna da pobedi u meču. Međutim, meč je završen nerešeno, i Maja je sačuvala zvanje. Ona je bila tako dobro pripremljena i imala toliko prednosti, i ne pobediti, i to vrlo visokom razlikom, prosto je bilo nemoguće. Međutim, šta joj je nedostajalo? Nervi. Na nju je uticalo nekoliko psiholoških momenata, od kojih nije imala snage da se odbrani, i ja sad ne bih pričala više o tome. Wu je prosto izdao nervni sistem. Obišli ste ceo svet preko 64 polja. Gde vam je bilo najlepše za igranje? Šta biste kao najneobičnije izdvojili iz vaših utisaka? - Mnogo puta sam govorila i ponoviću: ako govorim o šahovskim zemljama, Jugoslaviju nikada neću zaboraviti. Smatram je svojom drugom otadžbinom. Od 1961. godine kada sam pobedila na turniru kandidatkinja u Vrnjačkoj Banji i evo posle skoro 50 godina ja sam opet iz istih razloga u Beogradu. Bila sam kod vas i prošle godine i sada. Nastaviću da dolazim kad god bude povoda za to. Jugoslavija je bila šahovska zemlja, danas ničeg sličnog nema. Toliko se turnira kod vas igralo, da se slobodno može reći: poslednjih 40 godina Jugoslavija je bila sa jedne, a ceo svet sa druge u zbiru šahovskih događaja. Učešće Jugoslavije u šahu je ogromno, nemerljivo. Mi smo rasli na vašim turnirima. Kad god sam birala zemlju gde ću igrati, obavezno sam dolazila u Jugoslaviju, jer ovde su me svi voleli, i ja sam njih volela. I sada me ljudi ovde prepoznaju na ulici. U skorije vreme Jugoslavija u tom smislu neće imati konkurenciju. Srpski jezik je nekada bio šahovski jezik. Nije bilo vodećeg šahiste sveta koji nije igrao kod nas i naučio naš jezik. Mark Tajmanov piše u svojoj knjizi da je u Kanadi na meču sa Fišerom analizirao partije na srpskom, jer niti je Fišer znao ruski, niti on engleski, a obojica su razumeli naš jezik. Vi i Maja Čiburdanidze ste poslednja gruzinska generacija koja razume naš jezik. Šta treba da učinimo da bismo obnovili staru slavu? - I mi i vi imamo isti problem. To što je bila državna pomoć, toga više nema. Tako velike turnire sa velikim nagradama, to više ne mogu ni Gruzija ni Srbija. Treba da tražimo krupne sponzore, deci koju šahovski podižemo trebalo bi da obezbedimo kvalitetne trenere, a to mnogo košta. Nije prosta situacija. U talentovanu decu treba da ulože ili roditelji, ako imaju, ili da traže sponzore. Kako ko ima sreće. Novac će se još nekako i naći, ali velike turnire organizovati, koji izazivaju veliko interesovanje, to je već problem nad kojim moraju da se zamisle države. Mnogo štošta se izmenilo. To što je nekad bilo, sad je skoro nemoguće. Da se dobije kvalitetan trener, teško da ko to može porodično da finansira. Poslednji primer su Karpov i Kasparov. Bili su veliki talenti i očekivalo se da postanu prvaci sveta, ali je država plaćala čitave ekipe samo za njih. Za Karpova je radila cela Moskva, a za Kasparova ceo Azerbejdžan. Ako nemate takvu pomoć, prednost će uvek imati strana koja je ima. Ne znam da li ću doživeti da se obnovi takav rad i podrška mladim talentima i kod nas i kod vas. U tzv. tranziciji snizio se nivo gruzijskog šaha, a srpski je takoreći na dnu. Istovremeno, u toj istoj tranziciji izrasle su zlatne medalje za Ukrajinu i Jermeniju. Kako objasniti taj paradoks? - U Jermeniji je muški šah uvek bio na vrlo visokom nivou. Petrosjan je rođen u Tbilisiju, ali je Jermenin. Tamo je šah vrsta tradicije. Oni jedno drugom pomažu. Ne moraju da traže trenersku pomoć sa strane jer imaju svoje – izvanredne. U Jermeniji su sačuvali sistem rada, a i država ih mnogo više pomaže. U Ukrajini takođe. Kako su u Ukrajini i Jermeniji uspeli da sačuvaju dobre uslove za šahovski rad? - Sve zavisi od ljudi. Na šah se tamo gleda bolje nego li kod nas sada. A pored tradicije tamo su i primanja mnogo veća, i trenerska i za nadarene šahiste. U 20. veku imali smo šahovske kraljeve i prinčeve. Kraljevi su igrali kad hoće i kako hoće, a prinčevi su branili neprobojnu zaštitu svih prvih mesta. Cela plejada prinčeva: Larsen, Štajn, Portiš, Geler, Korčnoj, Bronštajn, od kojih je svako bio ličnost. Na svakom turniru bilo je samo pitanje ko će od njih uzeti prvo mesto. Danas vrhuška, sa izuzetkom Ananda, oscilira po celoj tabli. Na jednom turniru pobedi Morozevič, pa je onda poslednji. Pa onda Griščuk, pa onda Adams i tako dalje. Koji je razlog nestabilnosti rezultata sadašnje elite? Da li oni mnogo igraju, ili mnogo ne rade? - Moje subjektivno mišljenje je, možete se složiti ili ne, da je prethodna generacija po kapacitetu i obimu talenta prevazilazila sadašnju. Možda se povisio srednji nivo igre u šahu, ali današnji talenti su nižeg kalibra, jer tada je svaki velemajstor iz elite bio ličnost. Svaki je imao svoj put, ni na koga nije ličio, niti je koga kopirao, i svaki je tražio nešto novo, i pronalazio. A sada čekaju da im kompjuter izračuna. Mislim da je kompjuter štetno delovao na njihov razvoj, a uz to oni kao profesionalci stalno trče sa turnira na turnir da bi nešto zaradili. Iz te kompjuterske generacije čas jedan dobija, čas gubi, nema stabilne rezultate, sa izuzetkom Ananda i Kramnika. Isto je i među ženama. Osim Kineskinje Ksi Jun koja je bila trostruka prvakinja, sve ostale igraju u promenljivoj formi. Čak ni imena ne mogu da im se setim, jer je sistem takmičenja ubrzan, sa mnogo slučajnosti. Recimo, do finala su došle Kostenjuk i Cu Čen umesto Galjamove i Čiburdanidze, koje su po pozicijama morale da reše pitanje šampionke. Obe su u apsolutno dobijenim pozicijama izgubile. U mečevima je odlučivala slučajnost. Svako može slučajno da postane prvak sveta. Zbog toga nijedna, osim Ksi Jun, sledeći put nije odbranila titulu. Samo je Ksi Jun bila prava, silna prvakinja sveta. Može jedna da igra neku partiju ili turnir dobro, ali stabilne igre nema, što bi bila dužnost i obaveza prvakinje sveta. Vrednost partije je kad svoju zamisao sprovedeš konsekventno do kraja. Ne može biti dobra partija kad si nešto igra dobro, pa se previdi, pa dobro... Sve je to stil lutrije. Ali Stefanova je zaslužila da bude prvakinja sveta? - Ona se ne pridržava sportskog režima. Igra iz zadovoljstva i još dobro prolazi. Mogla bi i više da dobije. Od mladih najviše mi se dopadaju Koneru i Ukrajinka Lahno. A Žukova? - Bila je talenat ali je, recimo, Galjamova za klasu viši. Galjamovoj je, kao i Aleksandriji, nešto nedostajalo da postane prvakinja sveta. Podozrevam razloge. Ne znam tačno. Lahno se zaustavila u razvoju. A Koneru, koja je kolosalan talenat, neće ostvariti sve mogućnosti koje joj talenat pruža zbog oca. On je slab šahista, a ne dozvoljava pomoć nijednog trenera (to je već viđen problem sa ocem Gate Kamskog i Antoanete Stefanove). Prvi put se na Izvršnom birou FIDA sastala Komisija za šahovsku etiku. Bili su pozvani Topalov i Danailov da odgovore na uvredljive izjave koje su davali tokom meča sa Kramnikom, i kritiku predsednika FIDA. Možete li da pretpostavite da bi etička komisija u tenisu ili nekom drugom sportu zasedala bez ijednog vodećeg igrača, kao što je u FIDA, bez ijednog velemajstora? - Mogu da se saglasim što nema velemajstora. Ne vidim ništa loše u tome, ako su članovi čestiti. Ali oni moraju do najsitnijih detalja da znaju šta se događalo u Elisti. Još ne znam šta se stvarno tamo događalo, jer sve što se priča ne izlazi iz radijusa spletki. Sumnjam da će oni uspeti da nađu ljude koji su bili svedoci, i koji će im tačno reći šta se događalo. Što se tiče vaše primedbe, ja bih ipak pozvala jednog velemajstora koji je časno proživeo šahovski život. Kasparov je imao moćnu zaštitu Alijeva kada se razvijao kao šahista. Alijev je bio prvi čovek Azerbejdžana, a potom ministar unutrašnjih poslova SSSR-a. Možda ne bi sve postigao u šahu što je postigao, bez pomoći Alijeva. Sada se pojavljuje u ulozi ortodoksnog demokrate, a takoreći do juče hvalio se time da je bio član Partije, član CK omladine Azerbejdžana, potom dete perestrojke Gorbačova. Mnogima je neobjašnjivo kako sada vodi borbu da skloni Putina, i uvede demokratiju u Rusiju. - Teško mi je da bilo šta kažem. Ali Kasparov bi svakako dostigao vrhove. Vi govorite o vremenu kada mu nisu dozvoljavali da igra, kada su ga kontumacirali u Pasadeni. Ali ne samo u tom slučaju, Azerbejdžan mu je uopšte mnogo pomagao. On bi našao svoj šahovski put, ali ne tako brzo. A što se tiče njegovih političkih ambicija, teško mi je da o tome sudim. Čak ne želim bilo šta da kažem, zato što svaki čovek odlučuje šta će u životu činiti. Naravno da bi i meni bilo prijatnije da ga vidim da se bori za šahovsku krunu. Ove godine Srbija prvi put uvodi fakultativno šah u škole. Možete li nam reći kako se taj proces odvija u Gruziji? - U osnovi deca se obučavaju u sportskim školama. Ali neke sportske škole se i zatvaraju. Međutim, šahovske škole rade, recimo škola Nane Aleksandrije. I u ostalim regionima: Kutaisiju, Batumiju još ih ima. Ima i škola gde je šah do četvrtog razreda obavezan. Sada idu reforme i ne znam kakvo će mesto šah zauzimati. U nekim školama šah je obavezan do 4. razreda, a posle je učenik mogao da bira da li hoće da ga uči ili ne. Ko je predavao u osnovnim školama? - Obični šahisti. A u specijalnim školama kvalifikovani šahisti. Teško je predavati šah deci. Šah je za njih težak za učenje, a i relativno slabo su plaćeni prvi predavači. U svakoj profesiji postoji tabu tema. Kada ste postali prvakinja sveta, vi ste se verovatno osećali kao Miša Talj: “Glava puna sunca”? - Ja sam imala sasvim drugi osećaj. Miša se tako izrazio, ali ja do toga nisam stigla. Moja prva pomisao bila je: gde se to nalazim? Ali kada su odlazili sa trona, svi prvaci sveta su ćutali. Sad se može reći da su sav taj bol i rane zarasli. Možete li nam sad reći kakav je osećaj kad se gubi titula? - Previše sam bila navikla na pobede i naravno da sam se osećala vrlo loše. Da li ste bili u šoku? - Da, dogodilo se kad to nisam očekivala. U meču sa Čiburdanidze imala sam mnogo problema. Uoči meča morala sam da promenim i trenera i sekundanta. Ne bih o razlozima. Ja sam onda umesto Gipslisa odabrala Makaričeva. Makaričev je dobar čovek, ali kompletnih otvaranja kod njega je bilo malo. Jedino što sam od njega iskoristila je jedna “sicilijanka” koju sam dobila. Ostala je pomoć bila samo u analizama. Osim toga, u prvoj polovini meča nešto sam bolovala, a u drugoj Maja je već imala veliku prednost. Osnovni udarac dobila sam od svog trenera Gipslisa. To prvi put govorim. Nisam imala nikakvu pomoć ni psihologa, a sa druge strane je to postojalo, jer je već ušla moda posle meča Karpov – Korčnoj na Filipinima da se angažuju psiholozi. Upoznali ste veliki broj prvaka i prvakinja sveta. Koga biste izdvojili kao najneobičniju pojavu? - Bila sam vrlo bliska sa Petrosjanom, jer je ponikao u Tbilisiju, ali sam bila vrlo bliska sa Taljem jer je to moje pokolenje. On je u Tbilisiju postao prvak SSSR-a i sećam se kako sam iz publike pratila njegove partije. Čime me privlači Talj? Time što je šah približio sportu. On je sve prinudio da igraju za pločom. Time što je sve ono što je naučno u šahu – podvrgao sumnji. Spremaš se kod kuće, ali kad sedneš za tablu, to je borba ličnosti i poene rešava sportski momenat – borba. Talj mi je bio bliži od svih. To je prosto unikatni čovek. To je neverovatno što sam ja gledala a šta je on stvarao. Ja sam s njim zajedno igrala na dva turnira. On je bio toliko tanan kao čovek i, da je imao sreće da je sreo ženu koja će da ga pazi, da ga čuva, da mu se posveti (kao Rona Petrosjanu), on bi produžio i svoj sportski i životni vek. NJega su svuda voleli, i u najudaljenijim mestima sveta, ali i on je voleo ljude.