Precenjeni ili potcenjeni

Hteli ili ne, ljutili se ili ne, mnogi pozorišni umetnici jesu na tržištu. Prećutno se zna koliko “košta” Mijač, koliko Nikita, koliko Vida... Gorčin Stojanović ne krije: gdegod da režira njegova je cena režije 10.000 evra. Ako još radi adaptaciju, dramatizaciju, scenografiju, ili bira muziku...to su sledeće stavke. Umanjene, po tarifi. Jedan od, takođe, veoma traženih reditelja je Nebojša Bradić. Iz pozicije upravnika Beogradskog dramskog pozorišta, ovim povodom Bradić kaže, u svom malom, stručnom elaboratu: “Honorari se utvrđuju prema budtu produkcije a on se svake godine definiše finansijskim planom pozorišta. Buddd`et pojedinačne produkcije obuhvata sredstva koja su namenjena za pokriće autorskih honorara, troškova izrade scenografije, kostima i tonske matrice. Uz to, predviđaju se i sredstva namenjena za propagandu projekta (plakat, program, reklamna kampanja). Visine honorara se utvrđuju prema postojećem stanju na tržištu. U slučaju dramskog teksta stranog autora, uobičajeno se plaća avans tantijema koji je mnogo povoljniji nego li otkup teksta. Taj avans se posebno dogovara sa agentima i iznosi 8 odsto bruto prihoda izvođenja predstave. U slučaju domaćeg teksta obavezan je otkup dramskog teksta (ukoliko se radi o praizvedbi) i nadoknada autorskih prava (koja zna da iznosi i do 15 odsto bruto prihoda izvođenja predstave). To je, svakako, zamašan udeo u budžetu produkcije, ali i dobra investicija, jer – publika voli dobar domaći tekst. Sledeći u rangu honorara je reditelj, čiji je rad najčešće i presudan za uspeh projekta. Honorari su utvrđeni obimom projekta (velika ili mala scena), kao i žanrom predstave, jer po pravilu režija muzičke predstave i spektakla iznosi više od dramske predstave. Korekcije su moguće u hijerarhiji prema renomeu reditelja i nagradama koje je dobio. U Beogradskom dramskom pozorištu honorari za režiju kreću se od 2.500 do 6.000 evra. Samo u jednom slučaju isplaćen je veći honorar. Honorari scenografa, kostimografa, kompozitora i koreografa su u proporciji između 30 i 60 odsto od rediteljskog honorara. Glumci van radnog odnosa dobijaju honorar za pripremu u visini od jedne do tri prosečne plate stalno zaposlenih glumaca i honorare po predstavi srazmerno obimu i veličini uloga. Ti honorari se kreću u rasponu od 1.200 do 10.000 dinara. Izvan ovih dogovora su ugovori sa stranim umetnicima čiji su honorari u srazmeri sa honorarima koje oni uobičajeno dobijaju u svojim zemljama. Neverovatno je koliko je to polje puno kontradiktornosti, o čemu govori i primer koji nam je izneo Zoran Stamatović, upravnik Narodnog pozorišta u Užicu. On je, jednostavno, odustao od domaćih, brendiranih reditelja i uvozi – evropske! Jeftiniji su, kaže. - Kod mene je sve transparentno, sve ide po ugovoru i nemam potrebe da imam tajnu na tu temu, kaže Stamatović. Režija kod nas u pozorištu može da košta od šest do 12 plata glumca prvaka, čija je plata sada, negde oko 40.000 dinara. Od tog honorara 50 posto dajemo scenografu, 40 kostimografu i kompozitoru. To su naši kriterijumi od kojih ne odstupamo. Jer, ako reditelj ne deli sudbinu ljudi sa kojima radi, onda nema ni neophodne zajedničke hemije u radu. Ne verujem da reditelj koji traži desetogodišnju platu mog glumca, može sa njim da uspostavi dobar dijalog. Na naše pitanje gde je tu računica, angažovati reditelja iz Italije kad se njihovi standardi sa našim ne mogu uporediti? - Naše je pozorište član raznih evropskih pozorišnih udruženja i ona refundiraju tu razliku, oni podstiču da strani evropski umetnici dolaze u našu zemlju i rade, jer mi imamo taj tretman siromašne zemlje. Stamatović dodaje da inače ne angažuje glumce sa strane, jer pravi repertoar prema “meri” svog postojećeg ansambla... Vlasnik Pozorišta Slavija i istoimenog festivala, Batrić Žarković, opstanak svog privatnog i komercijalnog pozorišta zasniva upravo na honorarima rediteljskih i glumačkih zvezda. Da pomenemo najveću, Laneta Gutovića. On gotovo iz večeri u veče igra na ovoj, maloj sceni. A o Lanetovim honorarima, u stotinama ili hiljadu i više evra, govori se kao o nečem što se podrazumeva. Jer, Lane garantuje uvek punu salu. “Ja radim sa ugovorima o delu koji su opterećeni porezima od 12 do 28 posto, nastavlja Batrić. Naravno da postoji skala, jer nije isto da li igra Gutović, Ružica Sokić i Miša Janketić ili neki početnik. Pratim honorare Narodnog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Ateljea 212. Niko nema manji honorar nego što oni daju. Mislim da to nikako nisu neumereni honorari, jer i glumci i pozorišni umetnici snose posledice stanja u društvu. Malo je plaćen i naš lekar i inženjer i novinar, pa tako i glumac. I cena ulaznica kod nas je dva-tri evra, a u svetu su 15, 20 evra. Ali, naravno da postoji jedan broj reditelja kojima je zagarantovan rad i nisu na tržištu, jer oni drže svoje cene, pošto ih svi traže. Ne znam odakle se namiču te pare, da se neki reditelji plaćaju i mnogo više od 10.000 evra. To je priča koju čujem, to su oni koji su “na glasu” u “modi” ili koje gura određeni lobi. Ali, kod mene, čak ni Mima Karadd`ić ni Slavenko Saletović nemaju te honorare. Batrić smatra da glumci “jedva sastavljaju kraj s krajem”, a prosečni neto honorar u ovom pozorištu je četiri do pet hiljada dinara. Prema uvidu u “beogradsko pozorišno tržište”, priča se da nešto veće honorare, negde između 20 i 30 posto više od ostalih, daje Madlena Cepter u “Madlenijanumu”. Međutim, nije stvar u visini honorara, već u broju igranja. Nije isto ako se predstava igra desetak ili stotinak puta, a uložen je isti rad. Dragana Zeljković kao član Gradskog veća zadužen za kulturu ima pouzdan uvid u finansije. Tačno se zna koliko para godišnje Grad izdvoji za gradska pozorišta. Zeljkovićeva kaže da ne mora da znači da će predstava i koštati onoliko koliko je dao grad, jer mogu da se dodaju i druga sredstva od sponzora, iz sopstvenih ili nekih drugih prihoda. - A kad je reč o autorskim honorarima, zavisi od toga ko je autor, kaže Zeljkovićeva. Zavisi i od toga koliko je nekom stalo da nekog angažuje ili ne. Tako da se i mi sami, ponekad, iznenadimo honorarima nekih ljudi, po sistemu “take it, or leave it”. Ali, to je, uglavnom, kad su u pitanju neke manifestacije koje su uvek skuplje nego obična pozorišna predstava. Tako i sada, za Dane baštine, valja platiti više, jer niko neće da radi, pošto su oni koji vrede već zauzeti po drugim letnjim festivalima, ili na snimanjima. Kada pitamo gospođu Zeljković ko određuje tu cenu, tu visinu honorara, odgovara da se “u gradu zna koliko ko košta, da li su umetnici A, B, ili C kategorije”: - Nas ne interesuje koliko će neka predstava da košta, mi dajemo pare koje možemo, sve preko toga oni se sami snalaze. I moram da kažem da poslednje dve godine ostvaruju i sopstveni prihod, što do sada nije bio slučaj. Saznajemo da Pozorište na Terazijama pravi neverovatne umetničke i finansijske uspehe. Recimo, mjuzikl “Čikago” za koji je od Grada dobijeno negde oko šest miliona dinara, a troškovi iznose 90.000 evra, isplaćen je za samo jednu sezonu! Jer, ova hit predstava izvedena je 50 puta za samo šest meseci! Tako, ispada, da postoje skupe predstave koje su jevtine, a da jeftine ispadnu skupe, jer nikad ne vrate ni deo uloženih para. Odigraju se tek desetak puta. I još jedna bizarnost. Koliko je skupa umetnost u svetu, govori podatak da se o autorskim pravima za mjuzikl “Mama mia”, može razgovarati tek za pet godina, ali treba obezbediti i avans od 2,5 miliona dolara, samo da dođe do pregovora! Zato je, čujemo, velikodušno Milorad Pavić ovom pozorištu dao za 5.000 evra svoj tekst “Svadba u kupatilu”, pisac čija je cena u svetu – nemerljivo viša! Tek što je završen Belef, ispostavilo se da smo na tom letnjem beogradskom festivalu mogli da vidimo još tri pozorišne predstave, pod uslovom da neki od umetnika nisu “zacepili” visinom svojih honorara! U toj grupi našla se i Sonja Vukićević. Umetnica koja se opekla prošle godine na Bitefu, kada je morala zbog indolentnosti ljudi iz Bitefa i njihove tehnike da otkaže premijeru svoje predstave “Cirkus istorija”. Predstava je, međutim, doživela takav uspeh da je odmah dobila poziv selektora Bečkog festivala. Posle je ceo projekat Sonja Vukićević preselila iz Bitefa u Jugoslovensko dramsko pozorište i poverila ga Branku Cvejiću i njegovoj pomoćnici Aleksandri Ilić. Usledili su novi pozivi i gostovanja u svetu. Sada je, prvi put, Sonja Vukićević pozvana i na Belef. Poziv je uputio selektor Boban Jevtić. Trebalo je da izvede svoj projekat “Put” sa Anitom Mančić i Hristinom Popović Mijin (koja je upravo dobila nagradu “Gorki list” za tumačenje nekoliko Teslinih žena u predstavi Tomaža Pandura “Tesla Elektrik kompani”), i još trideset hip-hop igrača. Međutim, do premijere “Puta” nije došlo. Da li je to vrsni koreograf, neizostavni saradnik Tomaža Pandura, dobitnik bar četrdesetak nagrada ovde i u svetu, nesnalažljiva kad je reč o produkciji, tehničkoj organizaciji, a neumerena u traženju honorara? Evo šta Sonja Vukićević kaže o tome: - Moram odmah da naglasim da sam ja kompletan autor celog projekta, od ideje, dramaturgije, do režije i koreografije, kostimografije, scenografije i izbora muzike. Tražila sam za režiju 2.500 evra i isto toliko za koreografiju, a po hiljadu evra za scenografiju, kostime i izbor muzike. Pa, ako su to neke pare?! Uostalom, ja sam se držala njihovog, festivalskog cenovnika. To je trebalo da bude hit festivala. Ja sam sa 25 ljudi već mesec i po dana radila na toj predstavi, a sve sam plaćala iz svog dd`epa. Otkazala sam sve druge poslove i angažmane, gostovanja. Na kraju, sve je “minirano”. Kad smo se vratili iz Italije, sve smo morali da radimo iz početka, kao da ništa do tada nije urađeno. Smatram da ovakav Belef apsolutno ne treba da postoji! To što se prikazuje na Belefu liči mi na neku priredbu “amateri svome gradu”. Ili, “veselje našem gradu”! Treba da budu angažovani ljudi koji su apsolutno posvećeni tome što rade. Osim toga, ne može sve da se dešava na Kalemegdanu. Treba osvetliti ceo grad, ali ne mogu činovnici koji ne znaju šta je umetnost, voditi umetnost. Na Belefu se prave “leptiri” predstave, predstave za jednokratnu upotrebu, a to je najskuplje. Moja predstava uopšte ne košta mnogo, samo 20.000 evra. A znam da Belef još uvek otplaćuje jednu skupu predstavu od prošle godine, a pitam se šta je i sa onom preskupom predstavom od pre tri godine, s konjima, takođe na Kalemegdanu, koja je igrana mislim samo jedanput, ili dva puta?! Zato mi se sve smučilo, jer vidim da u pozorištu ima sve više mutnih finansijskih radnji, nečasnih poslova, nečeg što liči na ovo “asfaltiranje” ulica. A ja s tim ne mogu da se pomirim, u umetnosti toga ne bi smelo da bude, mada su to i klinci već ukapirali. Svi počinju sa onim “nemamo para”, pa kada spustiš cenu, onda se nešto drugo pojavi. A ja neću da budem ničiji deo tima za nečasne radnje. Ne interesuju me ni ti “partijski” ljudi, jer sam ceo život proživela a da nisam bila član nijedne partije! Kako neki ljudi rade na Belefu, dovoljno govori i to da me nisu pozvali čak ni na otvaranje festivala, ni na jednu premijeru, a selektor me pozvao da učestvujem. Ko je tu lud!? Milan – Lane Gutović: Sam određujem cenu Glumac kome i oni koji ga ne vole priznaju da je institucija, umetnik čiju bi kotizaciju i te kako mnogi bar da dosegnu, misli da i nema baš mnogo da kaže ovim povodom. Odgovara, u svom prepoznatljivom maniru, lapidarno, šarmantno. - Ja imam ličnu procenu vlastite vrednosti. Naravno da institucije prave svoje procene i to je njihova stvar. A, pošto ja nisam član neke pozorišne kuće ili institucije, ja onda sam sebi odredim cenu. A na pitanje da li tu cenu poštuju, odgovara: - Oni kod kojih igram, poštuju moju “cenu”, a oni drugi, kod kojih ne igram, ne poštuju, jer jednostavno nisu želeli da mi plate koliko sam tražio. Želeli smo da čujemo i šta misli o velikoj disproporciji između honorara vrhunskih reditelja i isto tako vrhunskih glumaca, protiv čega se naročito pobunio Predrag Ejdus. - Pošto se ne žalim na svoje honorare, uopšte me ne interesuje koliki su honorari reditelja! U krajnjoj liniji, sasvim mi je svejedno, reditelji mi ionako ne trebaju! Predrag Ejdus Reditelji na tronu Nekad sam mogao za dva meseca snimanja u nekoj TV seriji da kupim auto od honorara, a sada ne mogu da kupim ni prednji trap! Ali, u toj bedi ima razlike. Često razne institucije odugovlače sa isplatama, a porez moraš na vreme da plaćaš! Ja sam, hvala bogu, platio porez, jer znači da sam nešto i zaradio. A to je isključivo za goli život. Bukvalno. Jedan od svakako najtraženijih i najzaposlenijih naših glumaca, uz to i profesor na Akademiji umetnosti BK, Predrag Ejdus, nekad je bio i veoma angažovan u esnafskom udruženju. Evo njegovog pogleda na celu stvar. - Kada radim negde po pozivu, izvan matičnog, Narodnog pozorišta, uzimam u obzir celokupni rad koji ću uložiti, zatim pokušavam da napravim aproksimativnu procenu koliko će se ta predstava igrati. Sve to pokušavam da ukalkulišem u sopstvenu cenu rada. A, ono što mi je bolo oči tokom godina, jeste ogromna diskrepancija između rediteljskih i glumačkih honorara, u korist reditelja. Nekom prostom računicom, uspeo sam da izračunam da bih morao da igram bar 40 godina jedan isti komad, i to bar tri puta mesečno, da bih mogao da stignem – rediteljski honorar! Što ne znači da ja napadam rediteljske honorare .Smatram da ima sjajnih reditelja koji mnogo vrede, ima i osrednjih i naravno početnika. Tu bi trebalo da postoje razlike, a u poslednje vreme dešava se da i neafirmisani reditelji pokušavaju da, zahvaljujući ovim uspešnim, “dobro plaćenim” rediteljima, da im se nekako približe. Tu, čini mi se, vlada neka zbunjenost oko honorara. A, glumački honorari su jako, jako mali! Bar kad je reč o beogradskim pozorištima, izuzimam Beogradsko dramsko pozorište Nebojše Bradića. Nemam potpuni uvid u to koliko koje pozorište plaća, ali sam siguran da su najveći honorari za vrhunske glumce kod Bradića. O tome retko razgovaram sa kolegama. Pošto mi nemamo sindikate i nemamo cenu rada, mada svako može lako da sazna koliki je čiji honorar, i dalje smatram neukusnim da pitam koliko je ko dobio pa da onda formiram svoju cenu. Ja nekako uspevam da formiram svoju cenu, na moj način, mada ne mogu da kažem da sam uvek i zadovoljan honorarima. Međutim, i dalje mi najviše smeta ta ogromna razlika u honorarima reditelja i glumaca, mada nisam baš sasvim pametan kako to promeniti. Zatim, kako i zašto meriti honorare u odnosu na plate, kada imate glumaca koji godinama ne rade, a primaju platu. To jesu male plate, ali oni ipak – ne rade. I to se mora reći da postoji. Prava bi stvar bila da postoji jedan ozbiljan sindikat koji će utvrditi cenu rada, o čemu pričamo već decenijama. Očigledno da nismo mi kao branša u stanju da ga uspostavimo. Zatim, naravno da razni producenti koji raspolažu novcem, to i koriste, naročito na televizijama, na filmu... Stvar se prolongira, pa kako se ko snađe. Ipak, mislim da ugovori treba da budu poslovne tajne. Sindikati bi trebalo da utvrde samo donje limite honorara, a da li će neko želeti mnogo više da plati to se nikog ne tiče. Dakle, gornji limiti su neograničeni. Tvrdim da su honorari i plate pozorišnih glumaca mnogo mali, manji nego što su bili nekad, mada ni tada nisu bili veliki. A, tek kad se to uporedi sa televizijom, to je nemerljivo. Nekad sam mogao za dva meseca snimanja u nekoj TV seriji da kupim auto od honorara, a sada ne mogu da kupim ni prednji trap! Ali, u toj bedi ima razlike. Često razne institucije odugovlače sa isplatama, a porez moraš na vreme da plaćaš! Ja sam, hvala bogu, platio porez, jer znači da sam nešto i zaradio. A to je isključivo za goli život. Bukvalno. Mislim da je odavno došlo vreme za ugovore, za donošenje Zakona o pozorištu, jer tada bi se najbolji dobro i plaćali, oslobodila bi se pozorišta balasta, uspostavio bi se profesionalniji odnos, a sindikat bi imao više konkretnih poslova o uslovima rada i drugim egzistencijalnim problemima. Uz to, na čelu kuća bi morali da budu ljudi od autoriteta, pisci, reditelji glumci, kojima je pozorište vokacija. To je mnogo bolje, nego da postavljaju ljude kojima je to samo tranzitna funkcija za neku njihovu dalju, priču.