Odlazak prevodilačke institucije

Sin Velimira Živojinovića Masuke, književnika, prevodioca i pozorišnog reditelja, i Danice, profesorke francuskog jezika, radio je kao profesor na Filološkom fakultetu (Odsek germanistike) i kao urednik u Srpskoj književnoj zadruzi. Jedan je od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije i prvi dobitnik najuglednije prevodilačke nagrade „Miloš N. Đurić” za 1968. godinu. Za svoje stvaralaštvo odlikovan je najvišim državnim i stručnim nagradama – Oktobarskom, Sedmojulskom, Ordenom rada sa zlatnim vencem, dvostrukom Nagradom za životno delo – Udruženja književnih prevodilaca i Srpske književne zadruge, Krstom Savezne Republike Nemačke za zasluge, a ove godine i Nagradom grada Beograda za književnost i prevodilaštvo za prevod dela Roberta Muzila Čovek bez osobina. Mnogo pre nego što sam upoznala Baneta Živojinovića, srela sam se s njegovim Kafkom. Tekst je bio čudo i otkriće. Prvi put mi je tada postalo potpuno jasno da u prevodnoj književnosti postoji tajna dvostrukog autorstva. Ono očarano i zapanjeno pitanje kako on to radi, pred koje čitaoca dovodi svaki veliki autor, odnosilo se, u Banetovom ranom prevodu Kafkinih pripovedaka, koliko na pisca, toliko i na prevodioca. Bane Živojinović objavio je prevod izabranih Kafkinih pripovedaka 1963, u tadašnjoj Narodnoj knjizi. Imao je trideset tri godine. Pre toga, već je bio objavio Antologiju novije nemačke lirike (1956, zajedno s Ivanom Ivanjijem), pa Brohove Mesečare i Manove Legende (1958), pa Heseovog Narcisa i Zlatoustog (1961), pa Geteovo Putovanje po Italiji (1962). U pitanju su bili krupni i ozbiljni prevodilački zadaci, koji traže veliku književno-prevodilačku zrelost. Bane zapravo nikada nije bio početnik, odmah je bio spreman za velike pisce. Vrlo mlad, radio je i na prevodima Rilkea, koji su, kasnije, za pesnike moje generacije, i ne samo za njih, postali kultna lektira. Nema prevodioca koji je tako dobro uradio toliko mnogo kao Bane Živojinović. Sa nemačkog — germanistika je bila njegova “baza” — preveo je Getea, Šilera, Helderlina, Klajsta, Novalisa, Vilanda, Hajnea, Ničea, Rilkea, Trakla, Kafku, Broha, Muzila, Mana, Celana, Kanetija... S engleskog, Šekspira, Marloua, Miltona, Spendera... S francuskog, Bodlera, Lujzu Labe... S ruskog, Qermontova, Ahmatovu, Mandeljštama... Prevodio je s jedinstvenom suverenošću strogi klasičan, i potpuno hermetičan moderni stih; složenu simboličku književnu prozu, i teoriju prava, zamršenu čak i za posvećene. Jednom su ga pitali šta je osnovna noseća jedinica u prevodu, rečenica ili pojedinačna reč. “Rečenica, naravno”, kazao je. To je značilo da tek struktura daje pravu vrednost gradivnom elementu. Ipak, u svakom njegovom prevedenom stihu, u svakoj njegovoj proznoj rečenici svaka reč bila je tako pronađena i tako smeštena da se ne ispusti nijedna petlja u komplikovanoj mreži smisla i zvuka, da se ne provuče nikakva slučajna proizvoljnost u formiranju novog koda u kojem strani pisac počinje svoj život na našem jeziku. Banetova svest o značaju „strukture” odredila je i njegov odnos prema srpskoj kulturi. Bane je imao pravo klasično shvatanje javne etike i odgovornosti. Bavio se najvećim svetskim autorima i dobro je znao je šta je kontekst i šta su razmere kultura u kojima su oni pisali. Nije mu smetalo što srpska kultura ne može s njima da se meri, ali ga je mučilo što se vrednosti koje u njoj postoje zanemaruju i upropašćuju provincijalnim nemarom i bagatelisanjem. Nastojao je da ojačava „strukturu” gde god je i koliko god je mogao, radeći u najvišim obrazovnim i kulturnim institucijama (Filološki fakultet, Srpska književna zadruga), i za svojim pisaćim stolom, dok je, podnimivši glavu levom rukom, ispisivao sitnim rukopisom listove hartije. Mihajlo Pantić jednom je napisao da je, “prema nepodeljenom mišljenju kulturne javnosti”, Branimir Živojinović “prevodilačka institucija savremene srpske kulture”. Nadam se da je javnost zaista nepodeljena, ali se svejedno mora naglasiti: Bane je to bio više uprkos kulturnim prilikama u kojima je živeo i radio, nego zahvaljujući njima. To je ta stalna protivrečnost života u Srbiji: vrhunske vrednosti nikoga ni na šta ne obavezuju. Pušta se da postoje same od sebe i same za sebe, izdržavajući vlastitim snagama kako i koliko mogu. Ne uživaju posebnu brigu, ni strukturalnu podršku. I nikako se ne uviđa kolika je od toga šteta. U pismu kojim mi javlja o Banetovoj smrti moja prijateljica Neda, prevodilac s ruskog, napisala je: “Sada nastaje takav zjap koga još uopšte nismo ni svesni”. Bane je bio neobičan i divan čovek. Jednostavan, skroman i gospodstven. Jedini apsolutno pouzdan oslonac i orijentir u struci. Branimir Živojinović, naš Bane, bio je dragocen prijatelj i uzor.