Mokin recept iz ‘87.

Srbija je ovog leta već četiri puta postala šampion Evrope u košarci, a naši mladi košarkaši (rođeni 1988. i mlađi) osvojili su i titulu prvaka sveta. To nikad niko do sada nije uradio. I sada sledi finale ovog neverovatnog košarkaškog leta. Seniorsko prvenstvo Evrope u Španiji. Naša A reprezentacija nikad nije bila u težoj situaciji i prvi put posle nekoliko decenija ne ubrajamo se u favorite za osvajanje medalje. Na prošlom evropskom prvenstvu, u Beogradu 2005. godine, Zoran – Moka Slavnić kao legenda srpske košarke delio je medalje. Ali, ne onima kojima je želeo; naša reprezentacija doživela je najveći neuspeh u istoriji i plasirala se negde između 9. i 13. mesta. Slavnić je godinama bio najveći kritičar tadašnjeg selektora Željka Obradovića i njegovog viđenja i vođenja reprezentacije i, konačno, ove godine data mu je prilika da pokaže šta zna. Niko drugi, treba i to reći, posle svega nije smeo da prihvati ovu funkciju. Pre dve godine nismo samo rezultatski potonuli, saznali smo od selektora da naši igrači nisu ljudi, da se mrze, da su podeljeni u klanove... Prošle godine na Svetskom prvenstvu nastavljeno je posrtanje, novi selektor Šakota je sastavio potpuno novu reprezentaciju, i to kakvu; igrač iz prve petorke Miroslav Raičević nekoliko puta je pokazao da ne zna da napravi levi dvokorak. To deca uče na trećem treningu. I onda nije ni čudo što su nas pobeđivale afričke reprezentacije. Od kada je postao prvi srpski selektor, nema šta sve Zoran Slavnić nije uradio ne bi li animirao naše košarkaše da igraju za Srbiju. Nudio je televizore za telefonske brojeve reprezentativaca, kladio se sa novinarima, ubeđivao, obećavao.... Imao je sjajnu ideju: pet ili šest vrhunskih košarkaša, zvezda evropske košarke, plus šest ili sedam klinaca, naših najtalentovanijih igrača. Ali, desilo se da i jedni i drugi, i zvezde i talenti, ovog leta imaju preče stvari od igranja za reprezentaciju. Obrazloženja su bila zanimljiva – zakazani humanitarni kampovi, crveni krajnici, priprema za NBA ligu, iscrpljenost... Međutim, Slavnić nije odustao od svog koncepta. I dalje, smatrao je, nema mesta evropski prosečnim igračima i dalje mogu da se stvore mo(s)kitosi, ekipa koja će igrati inventivno, agresivno, bezobrazno ali pametno i disciplinovano. I kako sad, tri dana pred takmičenje, sve to izgleda? Imamo tri vrhunska košarkaša i devet mladih igrača. Iako jedan od najstarijih i najumornijih (celu sezonu igrao je po 40 minuta i pod ogromnim pritiskom kako odbrambenih košarkaša, tako i navijača) Milan Gurović je pristao da predvodi prvu reprezentaciju Srbije. Odmah i bez ikakvih uslovljavanja stigao je njegov veliki prijatelj iz Peristerija (u ovom malom grčkom klubu igrali su zajedno tri godine) Marko Jarić a onda i još jedan Novosađanin, “Čičin” istomišljenik po ljubavi prema “Crvenoj zvezdi” i četničkoj kokardi – Darko Miličić. Na ovoj trojici velikih baziraće se igra Srbije. Gurović je u nekoliko pripremnih utakmica pokazao da na poziciji broj tri možemo da budemo mirni. Od kapitena, pored 15-20 poena po meču, videli smo, možemo da očekujemo vrlo pametnu, pa čak i strpljivu igru, bez toliko šuteva kao u Zvezdi, a sa više prodora i asistencija. Ključni čovek je, međutim, Marko Jarić. S obzirom na to da igra na pozicijama 1 i 2, prirodna pozicija Jarića je da bude lider ove ekipe. “Jarić treba za nas da predstavlja ono što predstavlja Toni Parker za Francusku ili Dirk Novicki za Nemačku. Dakle, čovek oko koga se sve vrti, pravi vođa tima. On ima kapaciteta za to. E, sad, da li će to i biti, videćemo”, kaže Miroslav – Muta Nikolić, trener “Hemofarma” i zlatne mlade reprezentacije Srbije. U dosadašnjim pripremnim utakmicama Jarić je igrao i na poziciji plejmejkera, ali često i na dvojci pa čak i trojci. Ipak, utisak je da je na pleju isuviše držao loptu kod sebe i nedovoljno razigravao saigrače. Šta o tome misli Dragan Kapičić, predsednik Košarkaškog saveza Srbije? “Moka mi je rekao da od Jarića očekuje malo timskiju igru. I ja očekujem da će do toga ubrzo da dođe, jer Marko je kompletan igrač, on ima jak karakter i mislim da će prepoznati da ima veliku ulogu u ekipi i da će iz toga proisteći poseban pristup igri”, kaže Kapičić. Na pleju Srbija ima još dva igrača. Miloša Teodosića, igrača velike lucidnosti i talenta, ali koji ima 20 godina i tek jednu seniorsku sezonu iza sebe, i pitanje je kako će se nedostatak iskustva i fizičke snage odraziti na njegovu igru, posebno u odbrani. Teodosić je tokom priprema bio u velikoj krizi ali je, bar prema igrama na pripremnom turniru u Turskoj, to sad iza njega. Pleja igra i najveće iznenađenje na spisku, Stefan Marković. On je već osvojio svetsko zlato sa svojim godištem (1988), a njegov košarkaški otac Miroslav – Muta Nikolić za njega tvrdi da je već sada on najbolji defanzivni igrač Evrope. Nešto lošiji šut mladog pleja i novog kapitena “Hemofarma” Nikolić objašnjava velikim poštovanjem koje ima prema saigračima. “Možda ima malu barijeru zbog toga, ali on ima veoma dobru ruku.” Na bekovima su tu još i košgeter FMP-a Branko Cvetković, koji je kao i Teodosić bio u velikoj krizi i u poslednjih nekoliko dana se izvukao i ostao na spisku, i Vuk Radivojević, koji je iznenađujuće dobro odigrao pripremne mečeve i sve vreme bio možda i najagresivniji igrač u našoj ekipi. Na kraju, tu je još Milenko Tepić, igrač velike inteligencije, koji po načinu igre dosta podseća na Bodirogu. On bi mogao da bude jedno od najvećih iznenađenja šampionata. Otpao je Aleksandar Rašić. Novom pleju moskovskog Dinama Slavnić je bio namenio značajnu ulogu ali saznajemo da je Rašić potpuno podbacio na pripremama, da nije mogao da se snađe. “Sa Teodosićem je Slavnić svakodnevno pričao po nekoliko sati i uspeo je da ga izvuče ali do Rašića, kako mi kaže, nije uspeo da dopre”, objašnjava Kapičić. Kad se pogledaju ova imena, utisak je da bi samo jedan od igrača poput Igora Rakočevića, Saše Pavlovića, pa i Miloša Vujanića, drastično promenio situaciju i da bismo delovali mnogo ozbiljnije. Međutim, nemamo nijednog od njih. Igor Rakočević je, kako saznajemo, bio pod velikim pritiskom iz svog kluba “Taukeramike” da napravi pauzu jer je istrošen, ima rovito koleno i na kraju je odlučio da prvi put odbije poziv za reprezentaciju. Kapičić nas uverava da to nema nikakve veze sa njegovim sukobom sa Jarićem, da nijedan od njih to nikada nije ni pomenuo i da on misli da bi njih dvojica funkcionisala na terenu fenomenalno. Vujanić je otpao zbog specijalnih uslova koje je postavljao selektoru oko dolaska na pripreme i privatnog trenera kojeg je želeo da ima. A Pavlović? Priča oko Baranina koji je imao sjajnu sezonu u NBA ligi ličila je na špansku seriju u kojoj je bogata mlada na kraju ipak izabrala za koga će od dvojice đuvegija da se uda, ali je odbila da to uradi sada. “Pavlović nam je rekao da će da igra sigurno iduće godine na Olimpijskim igrama. Pa, dečko, možda nećemo ni učestvovati na Olimpijadi. Možda će nam faliti samo jedan tvoj prodor, šut, koš”, kaže prvi čovek našeg košarkaškog saveza. Dragan Kapičić kaže da je o problemu neodazivanja igrača u reprezentaciju razgovarao i sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, ali da nisu uspeli da nađu rešenje. “Možeš da imaš milione, sjajnu karijeru, ali ako nećeš da odigraš za krug ljudi iz kojeg potičeš, jasan je tvoj mentalni sklop. I ne vredi sad nekome posebno objašnjavati zašto bi trebalo da igra za Srbiju ako on to sam ne shvata. To nisu pitanja ni za Savez ni za predsednika, već su to pitanja morala, zrelosti, patriotizma.” Međutim, mala promocija koju nudi reprezentacija i činjenica da baš zato i nemamo tim za prvo mesto dovodi do toga da i prosečni igrači odbijaju da igraju za reprezentaciju. Tako, jedan Kosta Perović (22 godine) koga je “Partizan” poslednjih pet godina forsirao u Evroligi i koji je sa 18 godina vođen na EP u Švedskoj, sada žladno odbija Slavnićev poziv jer se, kao, priprema za sezonu u NBA ligi. A na kraju taj njegov NBA klub odluči da mu nije potreban pa ga prosledi u špansku “Unikahu”. Ili Vladimir Radmanović. Krilo “Los Anđeles Lejkersa” navodno ima zakazane neke košarkaško kampove gde bi trebalo da deli autograme. I zato ne može da igra za reprezentaciju. A po nedavnoj odluci ove države on će, kad napuni 35 godina, doživotno dobijati sportsku penziju na ime osvojene medalje u Indijanapolisu 2002. (iako ga je selektor izbacio iz tima pre kraja prvenstva). A po kojoj odluci taj isti Radmanović sada ne služi vojsku? Za generaciju rođenu 1980. septembar ove godine je krajnji rok za služenje vojske. Da li su Vujanić i Radmanović dobili vojne pozive? Tako smo došli do toga da nam je Zoran Erceg (koji je tek pošto ga je pregledao Nebojša Čović uvideo da ne treba da operiše krajnike ovog septembra) sa 22 godine naš najstariji centar i jedini od svih centara koji je ove sezone igrao prvu petorku u svom klubu. Ostali su bili rezerve, Dragan Labović u FMP-u, Nemanja Aleksandrov u “Zvezdi”, Novica Veličković u “Partizanu”. Erceg i Aleksandrov, na primer, imaju sjajan šut za tri poena, skočni su ali i jednom i drugom nedostaje snaga za duele sa jakim protivničkim centrima. Ali, Erceg iza sebe ima samo jednu seniorsku sezonu a Aleksandrov svega nekoliko seniorskih utakmica, i to ne celih. A već u ponedeljak stižu pod koševima vrlo jaki Rusi. Na “četvorci” NBA zvezda Andrej Kirilenko, njegova zamena takođe NBA igrač Viktor Hriapa. Oni imaju po 26, odnosno 25 godina. Tu su i iskusne “petice” Savrasenko i Morgunov, ovaj poslednji je igrao 1998. u Atini u finalu protiv nas. Ko će se njima suprotstaviti? Ko će se suprotstaviti u utorak Focisu i Carcarisu na “četvorci” odnosno gorostasima na “petici” Papadopulosu i Šorcijanidisu. Darko Miličić? Sam? Ni on nema mnogo iskustva u postavljanju u odbrani, nije lak u kretanju a tek ako ga opterete ličnim greškama, kako ćemo igrati? Bez centara? Poznata je Slavnićeva igra na treningu: mali protiv velikih, bekovi protiv centara. Hoće li naša reprezentacija celo prvenstvo igrati tu igru? Jer kod nas, videli smo, svi šutiraju trojke. A zanimljivo, ako izuzmemo Gurovića, centri znatno bolje od bekova. Dakle, svi šutiramo pa ako nas krene šut super, ako ne – spasavaj se ko može. Zbog toga bi za ovu reprezentaciju bio dragocen centar “Partizana” Nikola Peković (21). Snažni Podgoričanin će ipak igrati za Crnu Goru. Kapičić kaže da bi Peković sigurno bio jedan od ključnih igrača ove reprezentacije i da mu se pokušalo objasniti da će igrački mnogo više profitirati ako igra za Srbiju. Ali, pritisci iz Crne Gore bili su jači, otac mu je zaposlen na državnoj televiziji u Podgorici a i njegov trener u “Partizanu” Duško Vujošević je selektor Crne Gore pa je tu i njegova reč bila važna. U Crnoj Gori tamošnji ministar finansija Igor Lukšić lično je odlazio u kuću Pavlovića u Baru da bi ih ubeđivao da Saša igra za Crnu Goru a u Srbiji, vidimo, gotovo bez borbe se prepuštaju značajni igrači... Zbog toga je jedini pravi centar Darko Miličić pred velikim izazovom. Prošle godine je pokazao da jedan dan može sam da razbije Argentince Skolu i Oberta, ali i da ga sledećeg dana nema nigde. Ove godine će morati da bude konstantan. I tolerantan. Jer, dalo se videti protiv Turske u Izmiru da, kad Miličić traži loptu pa je ne dobije nego još taj igrač, mlađi, šutne pa promaši, naš centar se i ne vraća u odbranu. I tu je selektor Slavnić pred velikim zadatkom. Kako, recimo, Darku Miličiću koji je jedini centar i bez kojeg ne treba ni da putujemo u Španiju, objasniti da mora da se ponaša timski, da bez obzira na to da li mu dodao loptu Gurović ili promašio Stefan Marković, mora to da prihvati normalno i jednako. O tome je govorio i sam selektor Slavnić, rekavši da je održavanje visokog stepena tolerancije među igračima ključ svih ključeva. I predsednik saveza Kapičić kaže da je ovo specifična reprezentacija u kojoj su tri igrača koja su vrlo temperamentna u jednoj poziciji, ostalih devet u drugoj, i da tu treba napraviti posebnu hemiju koju jedan ili dva poraza neće moći da unište. Srbija prvu utakmicu igra sa Rusijom u ponedeljak, sledi Grčka u utorak i pobednik iz kvalifikacija (Izrael, BiH ili Makedonija) u sredu. Prvi meč, protiv Rusa, bez sumnje je najvažniji. Ako pobedimo, obezbedićemo plasman u drugu rundu i hemiju u ekipi, i bez opterećenja ćemo ići na zvanične šampione Evrope Grke a posle, u drugoj rundi, i na Špance i Hrvate. Ako izgubimo, a Rusija nije lošija ekipa od nas, sledi nekoliko “biti ili ne biti” mečeva i veliki pritisak na ovaj mladi tim. Kapičića pitamo, šta onda? Da li se plaši ponavljanja beogradskog scenarija? “Ne bi bilo dobro da izgubimo taj prvi meč. Ako krene naopako, možda će Moka morati nekoga i da žrtvuje, da odstrani iz ekipe zarad čuvanja atmosfere. Znam da će on da se bori do kraja, da neće odustajati pa makar on morao da uđe na parket da igra.” Prve tri ekipe iz naše grupe prave zajedničku grupu sa Španijom, Hrvatskom i Letonijom, a četiri najbolje od tih šest idu u četvrtfinale. Dakle, od ovih šest utakmica treba pobediti tri da bi se obezbedio cilj: osam najboljih. Od tih osam, sedam ide u kvalifikacije za Olimpijske igre. Naš proslavljeni košarkaš Dražen Dalipagić kaže da mu se ova reprezentacija sviđa znatno više od one prošlogodišnje, da veruje u Slavnića i u to da će uspeti da ostvare barem plasman u kvalifikacije za Olimpijske igre. “To je tim koji može da dobije svakoga, ali i da izgubi od svakoga. Ako Moka podigne borbenost na još jedan viši nivo, mislim da mogu da budu čak i jedno od iznenađenja turnira.” Kao moguće iznenađenje Srbiju je označio i hrvatski selektor Jasmin Repeša. “Kod Moke primjećujem stravičnu motivaciju. Takvih trenera je danas malo. Wegova energija se prenosi i na igrače. Uspio je iskusnijim igračima – Jariću, Guroviću, a tu uvrštavam i Miličića, prilagoditi i one mlađe, uglavnom izdanke iz sjajne škole FMP-a.” Zanimljivo, Hrvatska je imala sličnih problema kao i Srbija, četvorica najboljih su otkazala ali su, kao i mi, napravili jedan mlad, brz tim čiju okosnicu čine bekovi Popović, Ukić i Planinić i centar Mario Kasun, koji je prošle godine igrao zajedno sa Darkom Miličićem u “Orlando Medžiku”. A žreb je takav da je realno da baš utakmica Srbije i Hrvatske odredi putnika za četvrtfinala a zatim možda i najveće iznenađenje turnira. I mi i oni ne bi imali ništa protiv da se ponovi 1987. godina, kada je zajednička reprezentacija imala sličan koncept kao sadašnje dve. Tada je selektor bio Krešimir Ćosić a prvi pomoćnik Zoran Slavnić. Prva zvezda bio je Dražen Petrović, od iskusnih tu su bili Ratko Radovanović i Goran Grbović. Tada smo osvojili bronzanu medalju i promovisali pet mladih košarkaša: Divca, Đorđevića, Paspalja, Kukoča i Rađu, koji su dominirali svetskom košarkom narednih 15 godina.