Zašto svi ćute?

Pretpostavljam da je, objavljujući deo ispovesti Žike Minovića, redakcija NIN-a pokušala da, posle dvadesetak godina, odgonetne „poreklo” priloga „Vojko i Savle”, najgore skarednosti u istoriji „Politike”. Očigledno je da je naišla na ravnodušnost, na ćutanje i onih koji su o tome nešto znali, potajno se zgražavali, čak i šapatom pominjali imena pisaca. Javljam se najmanje zbog nalogodavaca, a više zbog onih koji su se iživljavali i bogatili pišući gadost „Vojko i Savle”. I ko zna još šta? Minović se seća i „da je pamflet protiv Koštunice 2000. godine u „Politiku” doneo visoki državni funkcioner, a da ga je napisao lično njegov šurak – poznati novinar poznatog nedeljnika, koji se tobože u svojim člancima borio za demokratiju. Upravno se za taj tekst („raspodela”) V. Koštunici izvinjavao D. Ribnikar...” Petar Stojanović, kao učenik iste škole, umesto da kaže ono što zna postavlja pitanje Minoviću zašto „ne kaže da je u pripremi pamfleta, na poziv iz Gradskog komiteta, učestvovao i šef beogradske Udbe... koji je sada direktor jednog preduzeća u Beogradu...” Po njemu, taj šef UDB-e i „Radmilo Kljajić, trenutno novinar ‘Politike'”, znaju ko je pisac teksta pod pseudonimom M. Šarenac”. I zatim, kao i Minović, navodi imena onih „koji nisu više među nama”. Da li je neophodno da visoki državni funkcioner i njegov šurak, da negdašnji šef beogradske tajne policije, a sadašnji direktor... ne budu više među nama kako bi Minović i Stojanović suzili krug onih koji su „emotivno bili razapeti između režima i opozicije? Ili je prošlo vreme da Srbija otvori tajne dosijee? Simon Simonović