Tužno i smešno

Nije uobičajeno, ali ja zaista želim da zahvalim K. Seratliću što je – ne samo „zaobilazeći” neke (bitne, naravno) nego i pokušavajući da negira druge – potvrdio moje navode iz prethodnog pisma. Nažalost, ostao je veran APP (ako prođe, prođe) taktici. Napišeš, recimo, da tvoj oponent obmanjuje, pa ako neko poveruje, dobro je, a ako ne poveruje, opet si na onom na čemu si i pre pokušaja bio. Zato ne želim da prostor u NIN-u trošim za detaljnije opovrgavanje njegovih tvrdnji o mojim „obmanama”, ali evo, za ilustraciju, kako to nevešto radi: kaže da se sa mnom susretao i razgovarao o odlasku u Sloveniju 2002. godine, a ne u proleće 2001, kako ja tvrdim. Ja sam stupio na dužnost juna 2001, a saradnici koje u svom tekstu pominje u septembru 2001. godine, pa je posve jasno da je bilo bespredmetno da se sastajemo i razgovaramo o njegovom angažovanju 2002. Nikome, pa ni K. Seratliću, ne želim osporavati pravo da o sebi misli sve najlepše, uključujući i stav da je on trebalo da bude ambasador u Qubljani. Jedino što me čudi je njegovo očekivanje da bih u tom slučaju ja njega „vukao za rukav”. Ne valja kada zreo čovek prosuđuje druge polazeći od sebe. Neću polemisati ni sa njegovim prikazom kao žrtve progona nekoga ko je, kako kažu u žargonu MSP-a, „imao 6-7 inostranstava” tokom karijere, mada mi je neprijatno što je u sve upleo Dušana Lazića i ženu koju tako nedžentlmenski vređa, jer oni zaista nisu bili ni uzrok ni tvorci odluke o njemu kao neodgovarajućem kandidatu. Kakve li ironije: čovek koji počinje pismo NIN-u kuknjavom kako je (1973!) bio žrtva optužbi da je američki špijun završava ga (2007!) optužbom da sam ja to isto. Što kažu ljudi, da nije tužno, bilo bi smešno. Čvorovićevsko „glavno pitanje”: ko je Ivo Visković i kojim poslovima se sve bavi danas u Srbiji postavljali su prethodne decenije i neki još opakiji po namerama i nemilosrdniji po metodama. Pa su se razočarali tražeći odgovor. Zna to i Seratlić. Ali ne može da se oslobodi „čvorovićevog sindroma”. Jer kada ONO uđe u čoveka, to „lako ne pušća” i zato su naši „Čvorovići” i „Seratlići” neprijatni ali, ipak, samo tragikomični ostaci jedne svesti, neretko raspolućeni i konfuzni kao moj tužitelj. A da su doista patriote, kao što umišljaju, ne bih se ni ja ni iko drugi, kao što on diplomatski prefinjeno piše, „sprdao” s time. Pravi je patriotizam ipak mnogo uzvišeniji osećaj. Ivo Visković