Večno sumnjiva intervencija

Vođen u proleće 1999, rat na Kosovu je, prema mišljenju francuskih intelektualaca, verovatno bio poslednja velika “sporna tema” XX veka. Povod za jednu od onih polemika koje, s vremena na vreme, u Francuskoj, a sa žestinom bez premca u inostranstvu, polarizuju javnu debatu, pokreću u štampi lavinu tribina i peticija i od svakog zahtevaju da se opredeli za sopstveni tabor, uz opasnost mešanja izvesnih granica, naročito između desnice i levice. Prema mišljenju jednih, napadi NATO-a na Jugoslaviju, započeti 24. marta 1999, bili su jedini način da se okončaju zverstva koja je sprovodio režim Slobodana Miloševića nad kosovskim Albancima. “Ono što se dogodilo u noći između srede i četvrtka godinama sam čekao”, izjavio je Bernar-Anri Levi dan pošto su izvršeni prvi vazdušni udari, dodajući: “Još pre osam godina je trebalo sankcionisati Miloševića i sprečiti ga da nanosi zlo drugima. Osam godina tokom kojih su uništeni gradovi, stotine hiljada ljudi izginulo, vršeno pustošenje kakvo u Evropi nije viđeno od kada je završen Drugi svetski rat (...). Ne razumem stav onih koji skaču kao jarići ponavljajući: mir, mir, mir, ne pitajući se kakvim se zločinima on plaća”. Kao i Bernar-Anri Levi, većina intelektualaca koji brane intervenciju NATO-a proističu iz redova levice koja se naziva “antitotalitarnom”, čija misao se proslavila tokom hladnog rata zahvaljujući kritici SSSR-a i koja, od pada Berlinskog zida, nastoji da osudi povrede ljudskih prava koje su oni koji čeznu za “velikom Srbijom” počinili nad Hrvatima, Bošnjacima i kosovskim Albancima. Wen glavni bastion je Kosovski komitet, osnovan početkom ‘90-ih pošto je Slobodan Milošević ukinuo autonomni status koji je Tito dodelio ovoj pokrajini većinom naseljenoj Albancima. Uz oslanjanje na časopis “Espri”, njegove aktivnosti naročito podstiču sudija Antoan Garapon, sociolog Veronik Naum-Grap, politikolog Pjer Asner, pisac Paskal Brikner i filozof Alen Finkilkraut. Što se tiče protivnika rata, oni za glavne portparole imaju sociologa Pjera Burdjea, istoričare Maksa Galoa i Pjera Vidal-Nakea ili, pak, filozofe Danijela Bensaida i Režisa Debrea. Većinom levičarskih shvatanja, generalno proizišli iz antiliberalnih ili republikanskih pokreta, oni smatraju licemernim pozivati se na ljudska prava da bi se opravdao rat: “Sablažnjen sam pred licemerstvom ili zaslepljenošću onih koji istupaju sa moralnim načelima, ljudskim pravima, svim mogućim humanitarnim izgovorima, dok je reč samo o opseni”, ogorčeno kaže Maks Galo, za koga “veliki humanitarni razlozi” postaju samo oni “koji se poklapaju sa interesima Sjedinjenih Država”. Sukob na Kosovu ponovo aktivira suverenističku žicu koja smatra da Francuska, učestvujući u operacijama NATO-a, odustaje od autonomne spoljne politike i priklanja se politici Sjedinjenih Država. I zbližava, kao u vreme Zalivskog rata (1990-91) ili debate o sporazumu iz Mastrihta (1992), “republikance i sa jedne i sa druge obale”, leve i desne. Zajedno, Maks Galo i Šarl Paska tako osuđuju “diplomatiju B52” i zalažu se za “evropsku Evropu” koja ima nezavisnu odbranu. Suosnivač Pokreta građana sa Žan-Pjerom Ševenmanom, Maks Galo će inače podržati listu koju predvodi Šarl Paska na evropskim izborima, čije će održavanje, 13. juna, uslediti nekoliko dana po prestanku vazdušne kampanje Severnoatlantske alijanse. Pristalice intervencije neće propustiti da se ironično oglase kad je reč o ovim “suverenostima” koji se pozivaju na degolizam, ali čiji pacifizam pre podseća, prema njihovom mišljenju, na “minhenski” stav pred Hitlerom. Paskal Brikner ih opisuje kao “užegle elemente hladnog rata” koje je probudio “‘antijenki’ fanatizam” koji “guši (...) svaku sposobnost prosuđivanja”, toliko da oni osećaju “izvesnu samilost” prema Slobodanu Miloševiću. Ovaj proces “srbofilije” pronaći će svog glavnog optuženika u Režisu Debreu, autoru dugog “Pisma predsedniku Republike” objavljenog u izdanju “Monda” 13. maja. U tom članku, napisanom nakon dvonedeljnog boravka u Makedoniji i na Kosovu, ovaj filozof zamera Žaku Širaku što pogrešno posmatra ovaj sukob. Što obmanjuje druge zaklinjući se da ovaj rat nije usmeren protiv “srpskog naroda”, što naziva Slobodana Miloševića “diktatorom” i što govori o “genocidu” kada opisuje situaciju kosovskih Albanaca. Naročito će jedna rečenica izazvati bujicu reakcija: “U Prištini, gde još uvek živi više desetina hiljada kosovskih Albanaca, može se obedovati u albanskim picerijama, u društvu Albanaca”. Sutradan, na naslovnoj strani “Monda”, Bernar-Anri Levi kritikuje “bunovnu naivnost ovog istaknutog mediologa (...) koga vidimo kako pred našim očima lakomo guta najveće laži srpske propagande – sa neizmenjenim apetitom naših predaka koji su, ‘30-ih godina, putovali u Berlin ili Moskvu”. “Direktno samoubistvo jednog intelektualca”, zaključuje Levi. Optužen od nekih za “negativizam”, Debre će u listu “Mond diplomatik” osuditi “ratnu mašinu” koju protiv njega usmerava “dobra štampa” – “Liberasion”, “Mond” i “Nuvel opservater” – osumnjičena za podređivanje “deontologije ideologiji”. Godinu dana kasnije, Elizabet Levi, novinarka lista “Marijan”, ponovo će pokrenuti debatu žaleći, u časopisu “Deba”, zbog “nepodnošljive lakoće informisanja” koju primenjuje većina njenih kolega, koji su, prema njenom mišljenju, krivi što su sistematski odlučili da budu protiv Srba kad je reč o ratu na Kosovu. To će biti poslednja polemika koju je pokrenuo sukob koji će navesti francuske intelektualce da raspravljaju o tako bitnim pitanjima kao što su pravo mešanja, pojam pravednog rata ili priroda odnosa između Evrope i Sjedinjenih Država. Le Monde