Tablete ispod tezge

Morfijum je konačno stigao u Srbiju. Posle višemesečne nestašice, morfijum u tabletama dostavljen je Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije. Nešto manje od 1.000 kutija ovog leka, namenjenog pacijentima koji boluju od malignih oboljenja, uvezla je za potrebe Instituta farmaceutska kompanija „Jugohemija”, a ova količina podmiriće šestomesečne potrebe ove medicinske ustanove. Ali druge onkološke klinike u Srbiji i dalje trpe zbog nestašice. U nedostatku morfijuma prinuđene su da koriste neku od njegovih zamena, iako imaju slabije dejstvo. Morfijum je u Srbiji prestao da se proizvodi pre godinu dana kada je vršački “Hemofarm” izgubio licencu za njegovu proizvodnju. U ovoj kompaniji, međutim, kažu da su o svemu na vreme obavestili nadležne organe i da nisu krivi što Republički zavod za zdravstveno osiguranje nije reagovao na vreme i već nekoliko meseci nije u stanju da uveze morfijum. U Zavodu, opet, za ovu situaciju optužuju beogradsku kompaniju “Velefarm”, koja je oborila tender za nabavku neregistrovanih lekova, kakav je i morfijum. S druge strane, u “Velefarmu” tvrde da krivicu snosi Republički zavod jer se tender za nabavku nije odvijao po propisima. U Ministarstvu zdravlja, najzad, krivicu prebacuju na sasvim treću stranu. Kažu da najveću odgovornost za nabavku ovih lekova, pa i nestašicu, imaju same zdravstvene ustanove jer je njihova dužnost da brinu o stanju i potrebama svojih pacijenata. I dok se odgovornost prebacuje sa jednih na druge, bolesnici trpe nepodnošljive bolove. Prema važećem zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima, na tržište mogu da se stave samo lekovi koji imaju potrebnu dozvolu, koju dodeljuje republička Agencija za lekove. To su takozvani registrovani lekovi. Kako zahtev za registraciju nekog leka podnosi sam proizvođač, zbog komplikovane i skupe procedure proizvođači nekih lekova, pogotovu onih koji se koriste za lečenje retkih bolesti, nemaju interes da svoj lek registruju. Takvi lekovi, među kojima je trenutno i morfijum, ipak, neophodni su za lečenje pacijenata, pa zakon dozvoljava njihov uvoz svim registrovanim zdravstvenim ustanovama. Zbog nedostatka neregistrovanih lekova, gde je morfijum tek jedan od stotinak takvih, Republički zavod za zdravstveno osiguranje pre skoro godinu dana raspisao je tender za javnu nabavku ovih lekova. Postupak je dva puta poništen zbog neispravne dokumentacije učesnika, a ni treći pokušaj da neka veledrogerija dobije ovaj posao i uveze neophodne lekove nije uspeo. Ovog puta tender je poništen po odluci Komisije za zaštitu prava ponuđača Uprave za javne nabavke, na osnovu žalbe koju je uputio jedan od učesnika na tenderu, beogradski “Velefarm”. U ovoj kompaniji za NIN kažu da su se na žalbu odlučili jer je tenderska komisija potpuno neosnovano odbacila njihovu ponudu, dok je kao pobednika na tenderu proglasila druge dve kompanije koje su se usred postupka udružile i dale zajedničku ponudu. „Nisu tačne tvrdnje direktorke Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje da je za nestašicu morfijuma kriv 'Velefarm' jer je uložio žalbu. Naša žalba je prihvaćena i to je dokaz da smo bili u pravu. Komisija je našu žalbu prihvatila i poništila tender, s obrazloženjem da Zakon o javnim nabavkama ne dozvoljava da se dva ili više ponuđača, koja su u predviđenom roku podnela samostalne ponude, nakon toga udruže u konzorcijum, što znači da podnošenje zajedničke ponude, kao što su u ovom slučaju uradile kompanije 'Jugohemija' i 'Farmalogist', nije moguće nakon isteka roka za dostavljanje ponude”, kažu u kompaniji “Velefarm”. Dragoljub Vučićević, generalni direktor “Velefarma”, tvrdi da je raspisivanje tendera za nabavku neregistrovanih lekova samo pokušaj ponovne centralizacije sistema snabdevanja ovim lekovima, kakav je postojao tokom devedesetih godina, a naročito u vreme JUL-ovog ministra zdravlja Milovana Bojića. „Nije jasno zašto je uopšte Republički zavod raspisivao tender kada su to mogle da učine i zdravstvene ustanove kojima je morfijum ili bilo koji drugi sa liste neregistrovanih lekova potreban. One to čine svakodnevno i nikada nije bilo problema. Ta procedura traje najviše dva meseca, dok smo sada suočeni s tim da je posle skoro godinu dana ovaj tender na početku. U Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje s jedne strane optužuju nas da snosimo odgovornost zbog nestašice morfijuma, a sa druge strane skoro četiri meseca ništa nisu preduzimali kako bi se tender završio a pacijenti dobili neophodne lekove”, kaže Vučićević. Argument u korist centralizacije snabdevanja NIN-u je ponuđen u Ministarstvu zdravlja: to je učinjeno da bi se lekovi obezbedili za sve državne zdravstvene ustanove, a po povoljnijoj ceni od one koju bi pomenute ustanove plaćale da pojedinačno nabavljaju potrebne lekove. Ipak, Zorica Pavlović, pomoćnik ministra zdravlja u sektoru zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite i finansiranja zdravstva, za NIN ponavlja da su zdravstvene ustanove – bez obzira na to što je u toku “centralni” tender za nabavku lekova – i same bile u mogućnosti, ali i u obavezi da za potrebe svojih pacijenata nabave neophodne lekove, na osnovu procedure koja je propisana Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima. I da lek plate dobavljaču novcem koji im za te svrhe daje Republički zavod za zdravstveno osiguranje. „Zakon je tu jasan: svaka zdravstvena ustanova, bilo da je stacionarna ili apoteka koja je registrovana kao zdravstvena ustanova, ima mogućnost da preko veledrogerija koje se bave uvozom na veliko, naruči potrebne količine lekova. Zahtev za uvoz podnosi se Agenciji za lekove i ona daje odobrenje”, kaže Zorica Pavlović. Iako je zakonom dozvoljena mogućnost uvoza a u nadležnom ministarstvu kažu da je jasno propisano ko i pod kakvim uslovima može uvesti neregistrovani lek, predstavnici veledrogerija i farmaceutskih udruženja kažu da je to samo (mrtvo) slovo na papiru, makar kada su apoteke u pitanju. „Zakon nije jasno definisan i potrebna je njegova izmena. On ništa ne precizira, ostavlja samo mogućnost da se uveze. Tu mogućnost imaju samo stacionarne zdravstvene ustanove (domovi zdravlja i bolnice), dok apoteke – bilo državne ili privatne – nemaju mogućnost da dobiju dozvolu za uvoz neregistrovanih lekova”, tvrdi Dragoljub Vučićević, generalni direktor “Velefarma”. I u Savezu privatnih apoteka Srbije rekli su za NIN da nemaju mogućnost da zatraže uvoz lekova koji u Srbiji nisu stavljeni u promet, bez obzira na to što zakon takvu mogućnost dozvoljava. Od predstavnika farmaceuta i veledrogerija saznali smo i da su Ministarstvo zdravlja i Republički zavod za zdravstveno osiguranje tek pre oko mesec dana državnim apotekama poslali dopis da će krajem septembra, kada se usvoje podzakonski akti, dobiti pravo da zatraže uvoz neregistrovanih lekova. Ali, samo za lekove koji idu na teret Zavoda; znači, za one koji se izdaju na recept. Nebojša Jorgovanović, direktor Apotekarske ustanove “Požarevac”, kaže za NIN da se iz ovog dopisa jasno vidi da je tek sada otvorena mogućnost da se apoteke obrate Agenciji za lekove i zatraže uvoz nekog neregistrovanog leka koji ide na teret osiguranja. “Nikada se nismo obraćali Agenciji sa zahtevom za neki lek jer nismo imali tu mogućnost. Do sada su to radile samo stacionarne ustanove, a nama niko nikada nije objasnio da možemo tražiti da neka veledrogerija za nas uveze određeni lek. Bojim se da je i sada pravilnikom koji je u procesu izrade predviđena komplikovana procedura uvoza. Ako nama neki pacijent zatraži lek, dok se mi obratimo Agenciji za lekove, dok ona da odobrenje, pa uvoznik uveze lek, proći će dosta vremena. A pacijent koji nema vremena da čeka, potražiće lek na drugom mestu. Kod švercera, ako nema drugog izbora.” Jorgovanović smatra da je bolje rešenje realno proceniti potrebe tržišta za ovim lekovima i tenderskom procedurom odabrati najpovoljnijeg ponuđača koji bi u Srbiju uvezao određeni kontingent neophodnih lekova. “Mislim da je mnogo brže da mi lek za jednog ili dva pacijenta nabavimo kod dobavljača jer ta procedura traje svega 24 sata.” I Sunčica Dvora-Veličković, predstavnica udruženja “Farmaceutsko jezgro”, kaže za NIN da uvoza lekova za potrebe apoteka nema. „To jeste zakonom dozvoljeno ali se ne primenjuje. Apoteke nemaju legalno uvezene neregistrovane lekove, jer nema jasne procedure pod kojim uslovima se uvozi i kako se prati njegov put od proizvođača do krajnjeg korisnika, odnosno do određenog pacijenta. Ako neka apoteka i zatraži od Agencije za lekove da se za potrebe njenog pacijenta uveze određeni lek, taj zahtev će najčešće biti odbijen. Naše udruženje je i predložilo Ministarstvu zdravlja Pravilnik o uvozu neregistrovanih lekova, po modelima zemalja koje imaju približno isti broj stanovnika. To smo predlagali još u martu mesecu, ali ni do sada ništa nije urađeno.” U Agenciji za lekove, koja dodeljuje potrebne dozvole, nisu želeli da nam kažu koliko je stacionarnih medicinskih ustanova, a koliko apoteka do sada dobilo odobrenje za uvoz. Pravilnik o uvozu neregistrovanih lekova, kao podzakonski akt koji bi trebalo da precizira propisanu proceduru, usvojiće se početkom oktobra ove godine, iako je njegova primena, kako je ranije najavljivano, trebalo da počne još pre tri meseca, 1. juna. Zorica Pavlović, pomoćnik ministra zdravlja, kašnjenje pokušava da objasni time što je “bilo neophodno prvo usvojiti pravilnike koji regulišu oblasti povezane sa uvozom neregistrovanih lekova pa tek onda pristupiti izradi ovog pravilnika”. Ona dodaje: “U Pravilniku će se objasniti obaveza apoteka da ukoliko imaju i dva pacijenta, moraju za njih nabavljati lekove od dobavljača, pa i ako im to nije finansijski isplativo. Takođe, u ovom podzakonskom aktu naći će se i spisak retkih oboljenja.” A dok se apotekama ne da mogućnost da lako i brzo dođu do potrebnog leka, kaže Sunčica Veličković iz udruženja “Farmaceutsko jezgro”, šverc lekova u Srbiji će i dalje cvetati. „Nažalost, moram priznati da mnogo nečasnih kolega, farmaceuta i lekara, učestvuje u ovom švercu. Pa zar nije bolje propisati jasnu proceduru uvoza neregistrovanih lekova? Da se tačno zna ceo lanac, kao što se zna u stacionarnim ustanovama ko je korisnik leka, odnosno za kog pacijenta se lek nabavlja. Isto to moguće je i u apoteci. Mogu, recimo, veledrogerije da nabave određene količine tih lekova i onda da ih prodaju apotekarskim ustanovama, koje su uputile zahtev nadležnom organu jer imaju potrebu za nekim od neregistrovanih lekova. A apoteke će voditi evidenciju o pacijentima koji kupuju te lekove i posle pravdati nadležnim organima. Moguće je tu pronaći odgovarajući model, ali država ništa ne preduzima.” Farmaceuti ističu da u ovako neuređenom sistemu, gde postoji crno tržište lekova, nema apsolutne bezbednosti za pacijente. Lek kupljen od švercera, koji ga u Srbiju dopremaju u torbama, koferima, kamionima, ne prolazi ama baš nikakvu kontrolu ispravnosti ili kvaliteta. I kao što je moguće da u leku umesto seruma protiv tetanusa bude destilovana voda, što je otkriveno pre dve godine, tako je moguće da u njemu budu i materije na koje je određeni pacijent alergičan i koje mogu dodatno štetiti njegovom zdravlju. Većina pacijenata, kada im lekar prepiše određeni lek, ne znaju da njega zapravo nema na tržištu Srbije, ili ga barem nema u legalnim tokovima. Svi u Srbiji – i Ministarstvo zdravlja, i farmaceuti, i lekari i predstavnici veledrogerija – priznaju da se lekovi ilegalnim putem dopremaju u Srbiju i prodaju ili na pijacama, ili u pojedinim apotekama. Od farmaceuta saznajemo i da se uglavnom zna koje apoteke imaju zabranjene lekove, pa pacijent tu informaciju dobije ili od lekara koji mu prepisuje terapiju ili pak od farmaceuta drugih apoteka, koji ga upute gde može naći odgovarajući lek. Ilegalni lekovi prodaju se bez atesta, bez uputstva za upotrebu, bez fiskalnog računa, a često nemaju ni naznačen rok upotrebe. Lekovi se u Srbiju dopremaju iz okolnih zemalja, najčešće iz Grčke, Mađarske, Bugarske, Rumunije, a najnovija pojava, kažu farmaceuti sa kojima smo razgovarali, jeste da se lekovi sa isteklim rokom trajanja najpre prošvercuju u Bosnu i Hercegovinu, tamo se pakuju u nove kutije, i onda dopremaju na ilegalno tržište u Srbiju. Osim ovde, srpski šverceri svoje proizvode počeli su da plasiraju i u Crnoj Gori, pa je tamošnja policija poslednjih meseci zaplenila nekoliko torbi sa neregistrovanim lekovima, koji su uglavnom stigli iz Beograda. Crnogorska policija pronašla je nedavno u vozu na relaciji Beograd – Bar torbu u kojoj se nalazilo oko 260 kutija sa 26 različitih vrsta lekova koje pacijenti u Crnoj Gori ne mogu naći legalno u apotekama. Vlasnik ovog paketa nije pronađen, pa se pretpostavlja da je torbu sa lekovima neko trebalo da preuzme u Podgorici ili Baru. Policija Crne Gore u aprilu je u restoranu poslovnog voza na istoj relaciji pronašla torbu švercovanih lekova čija vrednost iznosi blizu 10.000 evra i uhapsila šezdesetogodišnjeg Živojina Markovića iz Beograda. Iz carinskih ispostava doskorašnjih članica državne zajednice kažu da se slučajevi šverca lekova retko otkrivaju, jer najveći broj švercera ne prelazi granične prelaze već ide dobro poznatim alternativnim pravcima. U Srbiji je od početka ove godine izvršena tek jedna ovakva zaplena. Pored toga, teško je kontrolisati i da li i koje apoteke ilegalno prodaju lekove jer Ministarstvo zdravlja ima svega desetak inspektora, u čijoj nadležnosti je kontrola nad više hiljada privatnih i državnih apoteka. Još uvek aktuelna nestašica morfijuma, ali i pojava koju svi priznaju – šverc lekova – govore da je neophodno uspostaviti jasna pravila, pravila koja će zadovoljiti i državne organe i uvoznike i prodavce lekova. Pre svih, naravno, pacijente. Ili se na Hipokratovu zakletvu, u ovom prebacivanju odgovornosti za šverc i nestašicu neophodnih lekova, potpuno zaboravilo?