WWW u mojim venama

Nakon utakmice Crvena zvezda – Rendžers i još jednog neuspeha crveno-belih u najjačem evropskom takmičenju, navijači „Partizana” su se setili starog vica: šta radi Piksi kad uđe u Ligu šampiona? Ugasi kompjuter. Piksi će možda jednog dana i ostvariti san i odvesti svoju Zvezdu u Ligu šampiona, ali milioni klinaca svoje snove dostići će samo uz pomoć kompjutera i video igrica. I ne samo da mogu postati fudbalski šampioni, već mogu biti i superheroji, ubijati teroriste ili stvarati potpuno nove civilizacije. Pojava interneta i mogućnost povezivanja računara sa kraja na kraj sveta samo povećavaju privlačnost kompjutera za mlade. A kada se tome dodaju i sve ostale mogućnosti koje pruža „mreža”, može se postaviti pitanje: ko je, uopšte, lud da ustaje od kompjutera? Nije baš tako. Na svetskom nivou deset posto onih koji imaju pristup svetskoj informacionoj mreži pati od zavisnosti od interneta. U Srbiji, procenjuje se, oko 15 odsto stanovnika ima pristup internetu, što bi značilo da je od ovog oblika zavisnosti ugroženo i do sto pedeset hiljada ljudi. Reč je, naravno, o pretpostavci, pošto ozbiljnih podataka još nema. Očigledno je, međutim, da problem postoji. Dr Aleksandar Jugović sa Defektološkog fakulteta u Beogradu u jednom tekstu je napisao da upotreba interneta postaje patološka kada se ispune dva kriterijuma: vreme provedeno uz računar i „kada sajber-život postane svet za sebe i kada nije integrisan u stvarni život, nego je zamena realnosti ili beg od stvarnosti”. Milan Radovanović je specijalni pedagog Defektološkog savetovališta „Entera”, prvog savetovališta u Srbiji koje se bavi problemom preterane vezanosti za kompjutere. On kaže da je roditeljima najbolji pokazatelj da nešto nije u redu kad vide da njihovo dete na izlazi napolje. „Kad ga drugovi zovu, a on ne želi da izađe, jasno je da problem postoji i da detetu treba ponuditi alternativu. Međutim, najčešće roditelji nemaju ni vremena ni sredstava da pruže alternativu. E, sad, pitanje je da li je bolje da se na vreme pruži neka alternativa ili da se kasnije troše još veća sredstva na tretman.” On dodaje da najbolji kriterijum za utvrđivanje problema jeste vremenski. „Utvrđena je cifra od 4 do 6 sati dnevno ili 24 do 30 sati nedeljno; sve preko toga je zavisnost. Čim dođe do određenih posledica ili počne da raste broj sati provedenih uz računar, to ukazuje na patološku upotrebu.” Radovanović ističe da ne mora svako vezivanje uz kompjuter da podrazumeva i neki ozbiljniji poremećaj. „Kada dođe do adolescentske krize, kompjuteri su dostupni, i kod njih deca najlakše pronalaze zabavu. Dolazi do situacija da Puno vremena deca provode uz računar i tada se postavlja pitanje da li se radi o običnoj adolescentskoj krizi ili se javlja problem zavisnosti.” Zavisnost od kompjutera je vid zavisnosti kojoj se pristupa kao i svakoj drugoj zavisnosti. Radovanović će reći da je najveća specifičnost to što je reč o zavisnosti gde se dozvoljava nastavak upotrebe. „U principu, tretman se ne razlikuje od tretmana pri drugim oblicima zavisnosti. Kod narkomanije, odmah se prekida sa konzumiranjem. I kocka se u startu zaustavlja. Posle nekih nastupa u javnosti, optuživali su me da sam psiholog koji zabranjuje deci da koriste kompjuter. Naravno, mi nikom ne zabranjujemo kompjuter. Naprotiv. Naš zadatak je da svedemo računar sa patološke na korisnu upotrebu. Da to ne bude dominantna životna aktivnost.” Postoji i mogućnost fizičke zavisnosti. Ima i slučajeva u kojima je u startu neophodna hospitalizacija. Slučajevi gde, kako kaže Radovanović, roditelji samo što ne kažu – dovešćemo ga vezanog. „Kao i kockari. Oni u sebe ne unose hemijske supstance, ali čim prestane stanje koje mu pruža zadovoljstvo dolazi do reakcija. Glavobolja, nervoza, drhtavica, uznemirenost, razdražljivost.” Na Zapadu se u stručnim krugovima o pojmu kompjuterska zavisnost govorilo još krajem osamdesetih, ali je tek pojavom interneta ova tema ozbiljnije shvaćena. Psihijatar Ivan Goldberg je 1996. godine želeo da bude duhovit i da pojavu sve većeg broja ljudi koji sate provode uz internet nazove zavisnost od interneta. Samo godinu dana kasnije, sud je utvrdio da je jedna Amerikanka zanemarila svoju decu zbog interneta i oduzeo joj starateljstvo zbog toga. Kada je stvar postala ozbiljna, ovaj poremećaj je dobio nov naziv – patološka upotreba interneta. Među psiholozima se vodi rasprava da li zavisnost od interneta zaslužuje da se posmatra kao poseban poremećaj, ili ga treba posmatrati kao manifestaciju postojećih. Onaj ko se kocka preko interneta je kockar, ili, recimo, onaj ko je opsednut seks-sajtovima ima seksualni poremećaj. Milan Radovanović kaže: „Kolege na Zapadu sve to nazivaju zavisnost od interneta. Mislim da je bolje reći zavisnost od kompjutera, jer ne mora uvek biti internet taj koji izaziva zavisnost, ali to je samo igra pojmova.” Najupečatljivija je svakako zavisnost od video-igrica. Američka medicinska asocijacija je krajem juna donela odluku da se ovaj poremećaj još uvek ne svrsta u listu zvaničnih, standardizovanih oboljenja. Mada je prepoznat, i leči se. Milan Radovanović kaže da klinci danas u igricama pronalaze ono što smo mi nekad pronalazili na ulici. Tu se oni socijalizuju, pronalaze društvo. Nekad su igrice bile strogo rezervisane za dečake, a sada sve više ima i devojčica, skoro pola-pola. Stvaraju se prijateljstva, pa čak i ljubavne veze. „Dakle, internet i igrice ne moraju da stvaraju probleme. Ali znam i za slučaj momka koji je igrao igricu World of Warcraft i nije izlazio iz kuće nekoliko godina.” Radovanović kaže da se u savetovalište skoro podjednako javljaju i muškarci i žene, ali s obzirom na to da se tek desetina onih koji se javljaju zaista i odluče na tretman, to uglavnom budu muškarci između 16 i 26 godina. Radi se o natprosečno inteligentnim momcima koji su pre pojave problema imali izvanredne rezultate u svim oblastima života kojima su se bavili. A priča ima svakakvih. Desilo se da su komšije za jednu stariju ženu mislili da je umrla. Kada su obili stan, videli su da je „četovala” preko interneta. Dešavali su se i pokušaji samoubistva kad su roditelji isekli internet kabl. Ima i veselijih slučajeva. Kada su klincima skinuli kablove, ovi su se osvetili; poskidali su sve sijalice u kući. Život bez interneta i kompjutera se danas ne može zamisliti. Kao što su deo svakodnevice, tako su i značajni u intelektualnom razvoju dece. Očigledno, ima i svoju crnu stranu. Ili kako je jedan forumaš napisao: Kompjuter je ono što je prsten bio kod Tolkina. Sa jedne strane ga mrziš, sa druge voliš. “Mrziš sebe što ga voliš, a voliš ga što te ispunjava. Kad te ne ispuni, onda ga pak mrziš, ali ne dugo. K’o da ti kaže: Vratićeš se ti. I vratiš se, pa sebe mrziš još više.” Drugi forumaš je na to odgovorio: “WWW, sprovedite mi ga direktno u venu!”. Goran Rebić, prvak Srbije u „FIFA 2007” Kad kompjuter promeni život, nabolje… Pre dve godine sam osvojio treće mesto kod nas, ali sam putovao naredne, 2006. godine u Hanover na Evropsko prvenstvo jer su prva dva takmičara odustala. Te godine sam bio četvrti u zemlji, ali sam po istom principu ponovo putovao u Nemačku. Prvi put sam bio peti u Evropi, a drugi put trinaesti. To je zato što sam prvi put slobodno vreme posvetio vežbanju. Druge godine nisam puno vežbao, važnije mi je bilo da malo vidim grad. Eto, sada prvi put putujem kao prvak. Idem u Sijetl na Svetsko prvenstvo. Uglavnom igram fudbal, ostale igre gotovo da ne uključujem. Ja sve ovo radim zato što mi se isplati. Za razliku od nekih drugih zemalja, u Srbiji od igrica ne može da se zaradi, ali ako si najbolji možeš da putuješ po svetu i zašto ne bih to iskoristio. Kažu mi da su čitali po novinama o zavisnosti od kompjutera. Ja nisam zavisan od kompjutera, ja sam zavisan od putovanja. Ovo mi je samo sredstvo. Recimo, 2004. godine uopšte nisam igrao, jer mi se nije svidela verzija FIFA-e za tu godine. Prošle godine sam „visio” i po deset sati u igraonici i vežbao, a ništa nisam osvojio. Sada sam vežbao nedelju dana i osvojio prvo mesto. Radim u jednom kafiću. Posle deset sati posla nemaš kad da vežbaš. Kad imam slobodan dan, „visim” malo sa društvom, vidim se s devojkom pa tek onda uzmem malo da vežbam. Ipak u Sijetlu treba da predstavljam Srbiju. A to što kompjuter može nekom da promeni život? Jeste, i meni je promenio. Nabolje.