Pancirima na mantiju

Kordon crnogorske policije, u punoj ratnoj opremi (s pancirima, šlemovima i gas-maskama), stao je ispred vladike Filareta na granici između Srbije i Crne Gore, na Veliku Gospojinu, u utorak 28. avgusta. - Ne možete da uđete u Crnu Goru, jer je to stav Međunarodnog suda u Hagu – obratio se vladici zapovednički policijski komandir, s natpisom na košulji Slavuj D. - Ne možete vi meni da zabranite da idem svome narodu, da se Bogu pomolim na ovaj veliki praznik... – pokušao je vladika da ubedi naoružane specijalce. - Udaljite se iz Crne Gore! – komandovao je policijski komandir, ponavljajući čak desetak puta te reči. U jednom trenutku je i povukao vladiku za ruku, pokazujući mu ispruženim prstom put Srbije. Episkopu mileševskom onemogućen je ulazak u Crnu Goru. Sprečen da obavlja arhijerejsku dužnost u delu svoje eparhije, koja osim dela zapadne Srbije obuhvata i sever Crne Gore, vladika Filaret je stupio u štrajk glađu. Na drvenoj klupi, u livadi pored magistralnog puta Prijepolje – Pljevlja, nadomak graničnog prelaza Ranče, ostao je da čeka ispunjenje zahteva. „Ovo nije štrajk glađu, nego apsolutni post! Uzimaću samo vodu i lekove. Ostaću ovde, ako treba, do izdihanija svoga. Čitaću Sveto pismo i Molitvenik, moliti se Bogu i za prijatelje i za neprijatelje. Ovo što se meni dešava je borba protiv Srpske pravoslavne crkve i svega što je srpsko i pravoslavno”, rekao je okupljenim novinarima vladika Filaret. To je, inače, bio četvrti put da se vladika Filaret onemogućava u obavljanju svoje episkopske dužnosti u Crnoj Gori. Prvi put, sa istog graničnog prelaza (Ranče), vraćen je 8. jula. Tada je prvi put saznao, kako mu je rečeno, da se njegovo ime nalazi na listi osumnjičenih da pomažu optuženima za ratne zločine, a koju je sastavio Haški tribunal. U Crnu Goru zabranjen mu je ulazak pod formalno-pravnim obrazloženjem da nije crnogorski državljanin. Drugi put vraćen je 24. jula. No, i pored zabrane da uđe u Crnu Goru, vladika Filaret je na Ilindan, 2. avgusta, nekako uspeo da stigne do crkve na Ilijinom brdu iznad Pljevalja. Tri-četiri hiljade vernika bilo je i iznenađeno i oduševljeno kada je ugledalo vladiku. Bili su iznenađeni i u policiji, ali nisu smeli da intervenišu. Tek kada je vladika obavio bogosluženje i krenuo prema Pljevljima, nekoliko policijskih vozila opkolilo je njegov automobil i tako je sproveden do granice, odnosno „deportovan iz Crne Gore u Srbiju, zbog ilegalnog ulaska na crnogorsku teritoriju”. U međuvremenu, vladika je morao da ode na lečenje u Beograd. Ali, ostao je uporan da na Veliku Gospojinu ponovo pođe u Crnu Goru, na osvećenje obnovljenog manastira Dovolja, najavljujući da će, ukoliko Vlada Crne Gore „istraje na protivzakonitoj zabrani ulaska”, stupiti u štrajk glađu. To je najavio i u pismu upućenom crnogorskom ministru policije Jusufu Kalamperoviću, od koga je zatražio da mu se omogući nesmetano obavljanje episkopske dužnosti. U odgovoru na to pismo, ministar Kalamperović upućuje vladiku Filareta da se obrati Tribunalu u Hagu i da na toj adresi zatraži brisanje sa spiska osumnjičenih da pomažu haške optuženike. Međutim, još pre ove prepiske oglasio se savetnik glavnog tužioca Haškog tribunala Anton Nikiforov, rekavši da „Crna Gora ne bi snosila nikakve posledice ukoliko bi se episkop mileševski Filaret našao na njenoj teritoriji”. To navodi na zaključak da je u pozadini zabrane nešto drugo – onemogućavanje rada SPC u Crnoj Gori i, kako kaže vladika Filaret, nastojanje da joj se oduzmu njene crkve i njeni manastiri. „Tamo gde ne stignem ja, stići će Dedeić, stići će Jehovini svedoci, razni mešetari...”, kaže vladika. I to ilustruje učestalim primerima vrbovanja sveštenika Mileševske eparhije da pređu kod Dedeića, u grupaciju koja sebe naziva Crnogorskom pravoslavnom crkvom... Sveštenstvo i monaštvo Eparhije mileševske zatražili su od vlasti Crne Gore da obezbede punu slobodu veroispovesti, a u pismu upućenom vladama Srbije i Crne Gore, kao i Haškom tribunalu, izričito zahtevaju: „Ako je vladika kriv, izvedite ga na sud, a ako nije, oslobodite ga krivice.” To isto traži i sam vladika Filaret. Pobunile su se i lokalne vlasti u Pljevljima. Ali, i pored toga crnogorske vlasti ostaju uporne. Čim se saznalo da je vladika Filaret započeo štrajk, mase vernika iz pravca Prijepolja i iz pravca Pljevalja krenule su prema granici. Dolazilo se peške, privatnim automobilima, ali i organizovano, u zakupljenim autobusima. Već uveče na Veliku Gospojinu, spontano, stvorio se svojevrsni narodni sabor... Pevalo se, u znak podrške vladici, s obe strane državne granice. Sutradan vladiku je posetio ministar vera Srbije dr Radomir Naumov. Ministar je pokazao razumevanje za čin koji je vladika preduzeo, ali je, ipak, pokušao da ga ubedi da odustane od štrajka glađu, prvenstveno zbog njegovog zdravstvenog stanja. No, vladika je rekao da ne može da odustane od svojih zahteva. Zamolio je ministra da i Vlada Srbije preduzme koliko do nje stoji da mu se sudi za ono za šta ga optužuju, ako već smatraju da imaju dokaze. Ministar Naumov smatra da se problem koji je nastao zabranom vladici Filaretu da uđe u Crnu Goru najracionalnije može rešiti tako što će dobiti i crnogorsko državljanstvo. Ali, crnogorske vlasti se tome opiru. I vladika Filaret, kada mu je prvi put rečeno da ne može da uđe u Crnu Goru, pošto nije njen državljanin, zvanično je zatražio crnogorsko državljanstvo. Dok se čekalo na odgovor, iz MUP-a Crne Gore prvo je davano objašnjenje da je postupak u proceduri, a onda, upravo na dan kada je vladika stupio u štrajk glađu, od ministra Jusufa Kalamperovića stiže odgovor da ne može da dobije državljanstvo, jer tobože nije podneo potrebnu dokumentaciju. U pismu koje je uputio vladici ministar navodi da su uslovi za dobijanje crnogorskog državljanstva punoletstvo i deset godina prijavljenog prebivališta u Crnoj Gori, ili ženidba Crnogorkom(!). Znači – ne može! Do daljnjeg.