Opstati van sistema

Ove godine navršava se šezdeset godina stvaralaštva Kose Bokšan i Petra Omčikusa, a to je razlog da Galerija savremene umetnosti iz Niša, u saradnji sa kulturnim ustanovama iz Kruševca, Kraljeva, Smedereva, Novog Sada, Subotice i Sremske Mitrovice, realizuje retrospektivnu izložbu ovo dvoje umetnika iz takozvanog Pariskog kruga, koji je u dobroj meri obeležio zbivanja u našoj umetnosti druge polovine XX veka. U jednom izložbenom katalogu gospođe Bokšan, Peter Handke je zapisao: Kosa hita, neprekidno hita, ali ta je žurba spokojna, otkrivajući forme jednog međuprostora, savršenog u svojoj biti i simbolici; blaga veoma blaga. NEMAČKI S HANDKEOM: Moj otac, Slavko Bokšan, bio je iz okoline Novog Sada, najmlađi u porodici sa osmoro dece, kao izrazito talentovan matematičar dobio je stipendiju za studije u Berlinu. Pre roka ih je završio, i tamo počeo da radi. Bio je cenjen, mlad inženjer, veoma temperamentan i socijalno nastrojen, voleli su ga radnici. Tamo je upoznao moju majku, rođenu Berlinku, a kad se završio rat došao je u Kraljevinu SHS, i gradio električne centrale po Srbiji. Pošto sam progovorila na nemačkom, kad smo mama i ja ovde došle, trebalo je da učim srpski. Postoji jedna anegdota: bili smo na parobrodu za Kamenicu, koji nikako da krene. Priđem šalteru, pitam: Oće-neće ide lađa? Sad retko govorim nemački. Peter Handke, s kojim se povremeno družimo, insistira da pričamo na nemačkom. I, da me ubiješ, ne mogu da se setim nekih reči. Kažem ih na francuskom, onda me on ispravlja. A, znala sam ga perfektno, tako da me profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, Maga Magazinović, nije gnjavila gramatikom, i nikad je nisam ni naučila. Kao dete volela sam da crtam, ali me je u pubertetu uhvatila strast za baletom. Nekako sam se upisala kod Radmile Cajić, u njenu školu za ritmičke igre i balet. Sećam se, kad je majka dovela Jovanku Bjegojević, odmah se videlo da je rođena za balet. Bila je lepa atmosfera i kod Mladena Josića, imao je slikarsku školu, ja sam redovno odlazila na večernji akt. Otac je poznavao slikare, i kad se postavilo pitanje kod koga učiti, izbor je pao na Gvozdenovića. Odemo kod njega, a on kaže: Znate, bolje idite kod gospođice Zore Petrović! Baš traži studente, ja sam prebukiran! Tako se ja upoznam sa Zorom, i potpuno me je fascinirala: slikala je sa mnogo elana, atmosfera u njenom ateljeu bila je prava, kad uđeš zapahne te miris boja i terpentina. Kod Tabakovića na Akademiji, bila je oaza slobode. Poštedeo nas je onih posleratnih partijskih konferencija, gnjavaža i čuda, sjajan pedagog. Nije nametao svoj stil, za razliku od drugih profesora, kod kojih je to bilo pravilo. Donosio nam je knjige iz astronomije, razne naučne studije, svaki put nešto novo, da se gleda i diskutuje. Nažalost, nismo mu se odužili. Zbog nas, tj. Zadarske grupe, bio je prinuđen da pređe na Akademiju primenjenih umetnosti. MIĆA I MIHIZ: Naš odlazak sa Akademije nije bio slučajan, zapravo, bio je neminovan. Ta atmosfera slobode, koja je vladala kod Tabakovića, u nama je razvijala osećaj da smo sputani Akademijom. Razmišljali smo kako da se odmetnemo, da sebe ispitujemo, i razvijamo se negde u prirodi – da bi to bila savršena inspiracija za bavljenje umetnošću. Petar Omčikus je detinjstvo proveo u Rijeci, imao je tamo rođake, i svake godine išao u ribarenje. Dao nam je ideju da bi trebalo da odemo na more. I, u jesen '46. zajedno sa Mićom Popovićem, Miletom Andrejevićem i Petrom Mladenovićem, koji nikad nisu bili na moru, krenuli su u potragu za mestom na kome ćemo formirati koloniju. Pošto tada nije bilo puteva, polako su išli brodom, kao putničkim vozom, zalazili na sva ostrva. Iz Dubrovnika su krenuli nazad, kroz Bosnu, a bili su bez novca. Najjača valuta u to vreme bila je topljena mast, mame su je topile u flaše, a za jednu flašu mogli su da dobiju noćenje. Tako su se domogli Beograda. To su bila herojska vremena. Kad su sabrali utiske, zaključili su da je Zadar najzgodniji za koloniju: pre rata je pripadao Italiji, imao je luksuznu četvrt sa vilama ravnih krovova, tako da je delovao antički, što je njih i privuklo. Mada su to, uglavnom, bile ruševine, bez vrata i prozora, grad je gadno stradao u savezničkom bombardovanju. Odlazili smo u nekoliko navrata, prvi su otišli Mića i Mihiz, ja sam otišla poslednja. Radila sam portrete raznih rukovodilaca, da bismo tamo mogli da opstanemo. Mića i Mihiz su bili veliki ljubitelji duvana, kad su ostali bez para skupljali su pikavce po obali, i od toga pravili cigarete. Jednom su išli barkom do centra, zaliv je ogroman, to je bilo jeftino, ali oni ni toliko nisu imali. Seli njih dvojica, pa k'o u Čaplinovim filmovima, da skrenu pažnju, pitaju: Je l' te, koliko bi došla jedna ovakva barka? Onaj Dalmatinac ih gleda, kaže: Da kupite barku? A, nemate dinar za prevoz!? ĐILAS NA IZLOŽBI: Vera Božičković, Qubinka Mihajlović i ja, stanovale smo kod jedne italijanske porodice, mada su se prezivali Đurić, čekali su papire da odu. A, momci su bili u vili, pre rata je pripadala italijanskom gubernatoru. Svako je jednom nedeljno dežurao, išao po namirnice, spremao ručak, čistio kuću, i to je dobro funkcionisalo. Mada smo želeli da se oslobodimo političkih i svih drugih koncepcija, bogami su nas opalili. Nije toliko strašno bilo to što smo otišli, već to što su za nama hteli da krenu i drugi studenti. To je stiglo do Đilasa, i on nas je opasno napao. Odbranio nas je Branko Šotra, bio je u CK, a bio je slikar. Rekao je: Ma, to su talentovane budale, pustite ih da slikaju, sami će se smiriti! Još su Petar i Mića otišli na neku Ulus-ovu letnju izložbu; Petar je poneo svoj autoportret sa šajkačom, i jedan divan morski pejzaž, a Mića isto takav pejzaž, i portret svog mlađeg brata Saše, koji je strahovito ličio na kralja Petra. I, dođe Đilas na otvaranje, stane pred slike, i zgrane se: Šta je ovo? Ovaj izlaže četnički autoportret, a ovaj portret kralja Petra...!? Uglavnom, svi smo napustili Akademiju, Mića je to učinio prvi. Dobili smo stigmu, da smo loše osobe, a i Tabaković je stradao, ostao je bez klase. Onda smo, Petar i ja, odlučili da živimo u Rijeci, da se sklonimo od svih tih lomova i čuda. U ono vreme, ako nigde niste organizovani niste mogli da dobijete bonove za hranu i odeću. Obratili smo se Šotri, pokroviteljski se odnosio prema nama, i smislio je da smo članovi saveznog Ulus-a, dobijemo članske legitimacije. U Rijeci je vladao nesimpatični Vilin Svećnjak, zagrebački umetnik iz predratne grupe Zemlja, veliki Krležin prijatelj. Bio je predsednik Riječkog udruženja umetnika, kaže: Ma, kud ste vi u saveznom Ulus-u, nemoguće! – Jesmo, jesmo, moguće je...! Dobili smo sobu u Danuncijevoj palati, svoj od mermera i čuda. Po spratovima su bili smešteni Pomorski muzej i radio-stanica, a mi smo bili gore u potkrovlju, odlično uređenom. Problem je bio što nije bilo vode i sanitarija, pa smo u rano jutro odlazili u Pomorski muzej, da iskoristimo blagodeti ledene tekuće vode. A, večito su dolazile delegacije iz Italije, da obiđu muzej. Posmatraju nas, a mi sa peškirima i četkicama za zube... Tako smo živeli dve godine, i upoznavali se s ljudima, koji su tamo provodili dane u nadi da će se nekako prebaciti na Zapad. Uglavnom su to bili Novosađani i Beograđani. Nekoliko puta su dolazili Qubinka i Bata, a jednom su se i venčali u pravoslavnoj crkvi. Prethodno su se registrovali u Beogradu, onda je on rekao da nije bicikl pa da se registruje! U stvari, Qubinkina familija je insistirala da se venčaju u crkvi. Onda je Bata došao na ideju da se napravi izložbu Jedanaestorice jer Zadarska grupa nije do tada izlagala. Vera i Mića nisu učestvovali, nego braća Bogojević, pa Grada Aleksić, Bata Protić i Seka Galović. Jedino mesto gde se moglo izlagati, bila je Ulus-ova galerija, tada na Terazijama 1. Ogromno interesovanje, silne pohvale, otkriće... Učestvovao je i Laza Vozarević, umalo da ga zaboravim, bio je jedan od vedeta izložbe. Posle nas Lubarda je imao veliku izložbu, te njegove Kamene pučine, veliki događaj. On se toliko iznenadio našom izložbom, rekao je da mu je čast da izlaže posle mladih slikara koji su dali takvu izložbu! Onda je svako od nas napravio po jednu samostalnu izložbu, u istoj galeriji, koje su nam odškrinule vrata za odlazak u Pariz. U STAROM GOLUBARNIKU: Pariz je bio naša velika čežnja, prosto jedna opsesija. Posle tih izložbi bilo je sasvim logično da odemo na studijsko putovanje, kako se to zvalo, od jedno dva meseca. Bitno je da imate vrednosno pismo, sa dinarima u Beogradu, a da dobijete franke u Parizu, i to po zvaničnom kursu. Bez toga vas ne bi pustili preko granice. Mi smo dali 70 hiljada dinara, što je bilo dovoljno za dva meseca u Parizu, u skromnijem hotelu. Dva dana pred polazak, povukli su nam vrednosno pismo, nema ništa od puta! Srećom, Ribnikareva ćerka je bila naša mlađa koleginica, skulptorka, odlazili smo kod njih. I, saznali smo da je Mitra Mitrović, rekla: Ni slučajno neće ona dva mangupa, da se sa ženama provode u Parizu – ne dolazi u obzir! Ipak, Ribnikar je uspeo da je ubedi da nas pusti. Krenuli smo vozom, sa idejom da ostanemo što duže. Dejan Medaković nam je rekao da u centru Latinskog kvarta postoji hotel koji drže slikari, ali nije nam dao adresu, nismo znali gde je to. Sačekao nas je Duško Ristić, stari Parizlija, znao je sve kafane. Kaže: Ja vas vodim u jedan odličan hotel! Ispostavilo se da je užasno skup. Petar je u Parizu imao jednu susetku iz Železničke kolonije, odemo kod nje, kaže: Zašto ne odete u onaj hotel gde su slikari? Pa, gde je taj hotel? Tu, iza ugla! Odmah smo naišli na simpatije i razumevanje, plaćali smo sobu jeftinije, i shvatili da u Parizu možemo da ostanemo duže. Pera, Petrov otac, bio je majstor za pršute, imali smo jednu veliku, i rakiju, to je bila osnova za preživljavanje. Naš hotel, “Stari golubarnik”, bio je jedan od centara umetničkog okupljanja. Poljakov je tamo živeo, jedno vreme i Hartung, pa, naš veliki prijatelj, pesnik Žan Senak, koji je, opet, bio Kamijev prijatelj. Tragično je završio: iako Francuz, bio je član alžirskog pokreta otpora, i svrstao se uz Ben Belu, izazivao je Huari Bumedijena, završio je sa 76 uboda nožem. Nedavno je o njemu snimljen dokumentarni film, u kome učestvujemo Petar i ja. Danas ga smatraju značajnim avangardistom. Sartr je vladao Parizom; svako veče u podrumu (bili su u modi), neki kabare, kobajagi, pa pevači pevaju, svi se skupe, pa se diskutuje. Petar i ja, kao to pratimo, a nismo znali dobro francuski. Tek posle našeg boravka u Londonu, kad smo videli kako Englezi govore francuski, shvatili smo da naše znanje nije za potcenjivanje. Kad smo progovorili, staro društvo u Golubarniku, kažu: Pa, vi govorite francuski, što nas zafrkavate!? Sartr je bio svuda prisutan, a ružan, onako, svako bi ga odmah zapazio. Uvek je bilo nekih noćnih fešti, razlog da se nešto proslavlja... Opšta tema bio je egzistencijalizam. Jugoslavija je imala veliki moralni kredit, bila je veoma popularna; Žan Kasu, direktor Muzeja savremene umetnosti, bio je Titov prijatelj, često je držao predavanja u našem Kulturnom centru. Svi njihovi umetnici redovno su posećivali ta predavanja. MOLERAJ U PARIZU: Izlagali smo prilično redovno, u likovnim salonima bi vas primetili. Sefor, istoričar umetnosti, završavao je svoj leksikon apstraktne umetnosti, i napiše Petru da je zapazio njegovu sliku na Majskom salonu, da ga je zaintrigirala, i pita da li bi Petar želeo da mu pokaže još neku svoju sliku, kako bi ga uvrstio u leksikon. Tako je i bilo. Ja sam poslala svoju sliku na konkurs u Likovni dom na Monparnasu, pored Kupole, gde su radili Modiljani i Sutin, i budem selekcionisana. Dobro, nisam dobila nagradu, ali je moje platno bilo izloženo, to je bilo 1954. godine. Bilo je to vreme teškog preživljavanja, jedino rešenje za ostati u Parizu bilo je moleraj. Petar je pohađao školu za primenjenu umetnost, za vreme rata oni su molerisali stanove, naučili da grundiraju zidove. Toga se prisetio, tamo je to bilo traženo i dobro plaćeno. Pa, se i Bata priključio, i Mileta, i Boba Jovanović, Cibe jedno vreme. On nikad nije ostajao dugo, verovatno zbog svojih mačora. I, ja sam se povremeno uključivala: od oca sam nasledila znanje o elektrici, ponegde bih napravila električnu instalaciju. Galeristi su posebna priča, bili su zainteresovani za mlade slikare, koji su produktivni. Tako da, niti smo mogli, niti hteli, da se uklapamo u tu arenu, galerijašku. Ali smo učestvovali na salonima, borili se da dođemo do svoje šanse. U stvari, počeli smo dobro da radimo tek kad smo došli do svog ateljea, u Šantiju, predgrađu Pariza. Ove godine se navršava 50 godina, u novembru opština će nam organizovati veliku izložbu. Taman je Dado bio stigao u Pariz, on nam je pomagao da ga sagradimo, i još mnogo prijatelja – vikendom je bila moba, mešali smo malter usred neke jezive zime. Između dva rata umetnici u Parizu nisu živeli lako, počev od Brankuzija. Posle rata je nastala era tih ugovora sa galeristima, kulminiralo je 60-ih. Ali, ni galeristi nisu plaćali bogzna koliko, a ljudi su bili pod stalnom presijom da moraju da proizvedu toliko i toliko, i pod strahom da će prestati narudžbine. Onda je to počelo da jenjava, sad, praktično, ne postoji. Dado se tu odlično plasirao, njegov galerista Kordije učinio je mnogo, potpuno ga je lansirao. Mi smo, vremenom, stekli kolekcionare u Švajcarskoj, Nemačkoj, nešto u Italiji, i Londonu. Sve u svemu, nekako smo opstali van sistema i komercijalnih tokova. Vezani samo za naše slobodno kretanje. Ne, ne može doći do simbioze sa suprugom slikarem, ako imate svoj svet, i svoj slikarski temperament. Mi se nikad nismo međusobno kritikovali, samo smo izražavali zadovoljstvo, ako bi nam se neko delo više dopalo. Uvek smo bili nekako samosvojni, radili nezavisno, a i svako ima svoj atelje. I, uvek smo lepo živeli, bez obzira na poteškoće, a tako ćemo i produžiti. Pariz se veoma promenio, vrednost novca opada, rastu potrebe, želje, zahtevi, ambicije. Niko više ne želi da živi na način kako se živelo pre 50 godina.