Nevidljiva sloga

Ova koalicija, koja vlada Srbijom, teškom je mukom stvorena i teškom će se mukom i razvrgnuti. Da li to znači da je reč o stamen-kamenu? Ne, reč je o vrbovom klinu, ali pošto sve tri stranke u vladi, kako se, uglavnom, piše, a reč je o četiri i nešto više stranaka u vladi, imaju vlast u rukama, nastaviće sa međusobnim trvenjima, ucenjivaće jedni druge ne bi li svako uzeo neku vajdu, neko javno preduzeće, ustoličio svog čoveka za direktora. I tako će to potrajati sve radi gole vlasti i oni koji sebe ne mogu da vide očima, uvek će naći zajednički jezik. Biračima će reći kako su se konačno o tome i tome dogovorili, jer samo sloga Srbina spasava. Ali, tu slogu Srbi čekaju da vide odavno, a ona se retko javlja, kao Halejeva kometa da je. Sve su to čuda prirode i društva, naroda nebeskog. Pre nego što se pozabavimo Kosovom i njegovim tutorom Natoom, pa malo i izborima za predsednika države, našu pažnju privlači ovih dana jedna prava srpska politička komedija, a reč je o komediji stranačkog karaktera: pobedili smo, mi, jedni klinovi podržavamo vas druge klinove, svi smo od iste vrbe napravljeni, i svi hoćemo da imamo “svoja” javna stranačka preduzeća. Zato što u tim preduzećima ima para. Nije Yeferson bio lud kad je u čuvenoj američkoj Deklaraciji o nezavisnosti, tamo gde se govori o opštim pravima čoveka, napisao da nije sramota imati mnogo novca. Doduše, on tu misli na sposobne i talentovane, ali gde ćeš u Srbiji takve naći u vlasti? I zato što ih nema, da propadne čitava teorija o važnosti novca? Taman posla! Jedne novine, bliske Demokratskoj stranci, a i vrapci znaju o kojem je polutabloidu reč, pišu kako su se Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije dogovorile o stranačkoj podeli javnih preduzeća. Pišu da im je Dinkić poručio da prave račun bez krčmara. Jeste da šifrovana stranka ima pet koma pet odsto, ali ako Dinkić izvuče svoju ciglu iz zida, neće biti potreban nikakav zemljotres da se zid sruši. I ko sada od Wih Dvojice može i sme da odbije Dinkića? I ko to isto sme da uradi Velji Iliću? I on hoće svoj deo, pa makar to bio i inspektor nad inspektorima. Tako se u Srbiji vodi politika. Kad dođeš na bogougodnu vlast, ti onda možeš da izjaviš šta hoćeš. Možeš da kažeš da će u pregovorima oko Kosova tvoja stranka, pored nacionalnog i državnog interesa, voditi računa i o svom stranačkom interesu. Ovo je izjava za Riplija i bilo bi lepo kad bi nam ministar spoljnih poslova, koji se spremao u Americi da postane drugi srpski Pupin a onda je postao srpski lord Halifaks, kaže kakve to posebne interese imaju stranke, koji ne spadaju u opšte nacionalne i državne interese. Izvinite, gospodo na vlasti, ali Srbija ne sme da postane jednopartijska država, u kojoj će danas vladati Murta, a sutra Kurta. Nama nikakav radikalizam nije potreban. Kako nas neko ne bi nazvao krvožednim kritičarem naših političkih stranaka, kazaćemo da je u današnje vreme nerazvijene demokratije i građanskog društva (većina birača pristaje, dobrovoljno, na ulogu podanika i tu im stranke nisu krive) donekle razumljivo da se stranke otimaju oko nečega što pripada državi. Oko imovine, oko javnih preduzeća... Ali, pazite, sad, na ovu vest, koju donose novine bliske jakoj stranci u koaliciji: demokrate i srpske demokrate dogovorile su se “oko svega”, ostala je sporna Radio-televizija Srbije. E, sad se voda prelila iz čaše i prepunila “mješinu grijeha”. Kome uopšte pada na um da se stranački neuki lideri (mislimo na njihovo nepoznavanje evropskih standarda kad je o informisanju reč) mogu i smeju dogovarati o tome kome će pripasti nešto što više nije državno, a zove se, nezvanično, javnim servisom. Kako niko ne shvata, u Srbiji, da država, pokrajina, grad, opština... ne mogu imati svoja javna glasila, koja se finansiraju iz javnih prihoda (budžeta), i da nam je to Evropa davno saopštila? I mi smo to poslušali. Napravili smo zakone, uveli pretplatu, javni servis nema ništa sa državom, sa vladom, najmanje ima nešto sa strankama, javni servis “vlasništvo” je svih građana Srbije koji plaćaju pretplatu. Samo novinarstvo na koje vlast ne stavlja svoju šaku, može da bude profesionalno i slobodno. Kako je nekome uopšte palo na um da objavi vest o stranačkim dogovorima oko javnog servisa, a da ne izrazi bar blagu zapitanost, ako već ne sme da objavi oštriju kritiku, povodom ovog nemilog događaja? Šta da radimo, svako nosi svoj krst. Neka bude što biti ne može... Taj Wegošev optimizam, a reč je bila o spasavanju naroda i vere, mnogi ljudi u Srbiji nemaju. Nemaju ni svi političari. Mi mislimo da je Boris Tadić vrlo uspešno svoju stranku usmerio ka poštovanju osnovnih nacionalnih principa, bez nacionalizma i srbovanja, baš onako kako bi to uradio svaki političar bilo koje demokratske evropske zemlje. Jedna normalna odluka može da ga skupo košta. I u njegovoj stranci ima ljudi koji misle da se mnogo popušta Koštunici, a birači, ortodoksne demokrate, već pišu po sajtovima kako više neće glasati za Tadića. Neverovatno. Kakav mentalitet! Čoveka Srbi prvo dignu na nebo, a onda ga bace u blato. Tu sudbinu preživljava i Koštunica, ali ostaje miran. Kako niko ne vidi da je Ahtisarijev plan mrtav, da su Amerikanci znatno olabavili, jer je Rusima jasno šta znači donošenje američkog štita, veličine petine Srbije, na Balkan. Odnosi demokrata i srpskih demokrata takvi su kakvi su, dobro je što će radi očuvanja vlasti oni sigurno doći do kompromisa o kosovskom pitanju i da će odgovor onim štitonošama biti jasan, a na ruskom se to kaže – njet. Mi mislimo da Amerikanci neće zbog Kosova i štita ići do kraja, i izazvati neki novi hladni rat sa Rusijom. Naše je da se držimo međunarodnog prava i odluka Saveta bezbednosti i da ne okrećemo leđa Rusima, bez kojih taj Savet ne može da donese nijednu odluku. Neki su se ovde šegačili, na moravski način, kad je pominjan veto. Dobro je što se neupućeni više ne blesave. Dobro je što im je pamet iz “onoga” došla u glavu.