Kosovi i sove u istom jatu

Iako je nova vladajuća garnitura još pre nekoliko meseci ušla u Ministarstvo odbrane i počela da vrši kadrovske promene, što bi rekli vojnici – po dubini, Vojna obaveštajna agencija (VOA) još nije dobila direktora. “Sove” još uvek imaju zastupnika te dužnosti. Za čuđenje ili ne, i to u času kada bijemo svoj “drugi kosovski boj”. Jedni su to protumačili kao normalnu posledicu činjenice da VOA nema baš bliske ni rodbinske, ni ideološke a ni interesne veze ni sa jednom od partija. Osim toga, Vojna obaveštajna agencija je relativno malobrojna i namenjena za “rad u inostranstvu”, dakle lišena preimućstva stvaranja unutrašnjih dosijea, te da je i zato manje politički zanimljiva. Za razliku od nje, Vojnobezbednosna agencija, naslednica KOS-a, bavi se domaćim poslovima, pa je kao takva zanimljiva u ostvarivanju političke inicijative na terenu. Prema planiranoj reformi Vojske, i “sove” (VOA) i “kos-ovi” (VBA), već od sledeće godine trebalo bi da budu objedinjeni u jednu zajedničku službu. O toj se reformi, doduše, priča već godinama, još od kada su 2002. godine obe službe bile izvučene ispod štita Generalštaba i potpale pod Ministarstvo odbrane. I ta reforma uveliko kasni upravo zbog rešavanja statusa naše južne pokrajine ali i vrlo ambivalentnog odnosa stranaka prema ovim pitanjima. I uprkos tome što objedinjavanje dveju službi zvuči domaćinski, bar kad je o budžetiranju reč, deo vojnih obaveštajaca i bezbednjaka je zabrinut zbog ideje koju su neke druge zemlje u tranziciji već sprovele pa im se nije baš dopala. Oni ističu da je reč o spajanju dva sistema koja su navikla da već decenijama idu posebnim kolosecima i koja su povremeno umela da budu i rivali. I od kojih jedan – VBA – ima nesumnjivu političku, pa i brojčanu nadmoć nad drugim, tj. nad VOA. Dakle, još se nije obistinila stara zamisao Jovice Stanišića kojom je on uplašio svoje vojne kolege: da će u Srbiji postojati jedna služba. Ovde se samo spajaju dve vojne u jednu zajedničku službu, a prva faza te reorganizacije sektora bezbednosti sistema odbrane bi trebalo da bude gotova do kraja 2008. Potpuno objedinjavanje treba da bude gotovo do 2010. godine. Model objedinjavanja, kao i konačni izgled te superslužbe još nije potpuno utanačen. Svi predlozi se slažu oko toga da na čelu treba da bude direktor sa kabinetom (zamenik, pomoćnici za logistiku, protokol, međunarodnu vojnu saradnju, unutrašnju kontrolu, zajedničke poslove uopšte). Služba će imati poseban obaveštajni deo, zatim kontraobaveštajni, analitiku, logistiku. Obaveštajno–bezbednosna analitika će imati mnogo veću važnost no što je ranije imala u poređenju sa operativnim radom, na primer – neki od bezbednjaka su to opisali kao “odnos mozga i mišića”. Organizovani kriminal će ostati u nadležnosti VBA, dok će obični kriminal u Vojsci biti briga vojne policije. A ona će, zajedno sa obaveštajnom upravom Generalštaba (G 2 po NATO organizaciji), ostati van pomenute nadslužbe, sa kojom će inače imati jake funkcionalne veze. Još uvek nije rešeno da li će ta služba imati i poseban deo za tehniku ili će svako zadržati svoje, kao ni hoće li ovi delovi biti odseci ili odeljenja. To zavisi od toga hoće li ta superslužba biti agencija, direktorat, ili uprava. Vojnim bezbednjacima i obaveštajcima bi najviše odgovaralo da to bude agencija. Agencija je mnogo samostalnija i u korišćenju sredstava, i u izveštavanju, u predlaganju primene metoda. Višak moći? Nema sumnje da bi takva služba bila i te kakav zalogaj za sve koji veruju da mogu manipulisati tajnim službama. Ipak, predloženi modeli sadrže odredbe o kontroli izvršne, ali i zakonodavne vlasti nad superagencijom. Trenutno postoje odbori za bezbednost i odbranu Skupštine Srbije, sa popriličnim ovlašćenjima za kontrolu, naročito kad je reč o uhođenju. Odbori će ostati, a partije će u njima biti zastupljene proporcionalno svom udelu u Skupštini. Niko, međutim, nije isključio formiranje nove Komisije za kontrolu službi, po uzoru na onu koja je postojala do ukidanja državne zajednice sa Crnom Gorom i bila u nadležnosti Savezne skupštine. Iako dobro osmišljena, sa velikim ovlašćenjima u kontroli, ova se komisija svojim poslom nikada nije ozbiljno bavila, delom zbog opstrukcije crnogorskih predstavnika, ljutih što su vojne službe gotovo redovno otkrivale prislušne uređaje ne samo u vojnim objektima već i u objektima nekih, čisto duhovnih institucija. Kao što je SPC, na primer. Druge razloge što pomenuta Komisija nikada nije ozbiljno “zaživela” treba tražiti u činjenici da je samim strankama i njihovim predstavnicima ova tematika relativno nepoznata. Stranke su, međutim, odlično razumele šta znači imati svog čoveka u nekoj od službi. Zato su upravo Vojska, BIA i VBA bile poslednje zastave kojima se mahalo u pregovorima o sastavljanju vlade. Nema sumnje, moć VBA (bivši KOS), leži upravo u činjenici da se ova služba bavila unutrašnjom bezbednošću i toga radi, pravila dosijea. A to je nešto što se najlakše može zloupotrebiti. Međutim, upravo to zanimanje stranaka za VBA koja se, inače, ni po broju ni po mogućnostima ne može meriti sa nekadašnjim KOS-om ali je od izuzetne važnosti za saradnju sa Haškim tribunalom, pokazuje šta sve, i ko na ovoj slici vidi kao problem. Prvo pitanje i za bezbednjake i za obaveštajce je to što se reforma izvodi u času kada bijemo bitku za bolju pregovaračku poziciju u rešavanju statusa Kosmeta. Ipak, zagovornici reforme podsećaju da Srbija nikada nije imala potpuno čistu situaciju u kojoj bi mogla da odahne i kaže: e, sada možemo da reformišemo službe, vojsku, diplomatiju, zdravstvo, ili šta već. Oni podsećaju da čekanje može da košta skuplje i da zato ovakvim strahovima nema mesta. Zatim, vojni obaveštajci upozoravaju da se ovakva integracija nikada i nigde nije pokazala kao naročito uspešan sistem. Uvek je jedna služba u potpunosti nadvladavala drugu. Uistinu, ovakvom rešenju, ekonomski svakako opravdanom, nisu pribegle ni SAD, ni Velika Britanija, niti jedna Nemačka. Svakako da uređene države, sa mnogo manje unutrašnjih problema, a dovoljno moćne da svoje interese zastupaju daleko van svojih granica, moraju raditi drugačije i forsirati obaveštajnu komponentu. No, autori reforme naših službi sigurni su da je ovaj sistem najbolji za državice poput Srbije. Promene u svetu i nove opasnosti poput međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala zahtevaju i prilagođavanje obaveštajno–bezbednosnih sistema. Argument onih koji su nepoverljivi prema ideji objedinjavanja da se ovde spajaju potpuno različiti mentalni profili ljudi koji rade najosetljivije poslove, nije dovoljno jak za njih. Zapravo, ubeđenje je da će upravo objedinjavanje jednom zauvek staviti tačku na bilo kakvo rivalstvo. Ako pitate i jedne i druge, svi će vam reći da pravog rivalstva, onog kada služba udara na službu svim oružjem koje joj je na raspolaganju, nikada nije ni bilo, i da je to nešto što pre treba očekivati na relaciji BIA – VBA. Ko se, uostalom, ne seća slučajeva “Opera”, hapšenja čelnih KOS-ovaca početkom 90–ih, upada republičke DB u zgradu Savezne službe državne bezbednosti, sve većeg uticaja RDB-a na politički život Srbije u eri Miloševića i sve gore situacije Vojske i njenih tajnih službi? A tu je i vrlo važno pitanje za sve, pa i za one koji strahuju od rivalstva: ko će biti na čelu te superagencije: bezbednjak, obaveštajac, ili civil sa elementarnim znanjem ovih poslova? Kako NIN saznaje, za prvog šefa agencije je viđen sadašnji direktor VBA Svetko Kovač. Jasno je da će za ovako snažnu poziciju, kad tome dođe vreme, biti i te kakvih natezanja među strankama. Od nekada moćnih službi ostao je samo mali deo. Današnja VBA je, na primer, velika kao jedna uprava BIA. Čak i tako mala, sa oko 500 ljudi, ona je mnogo veća od Vojne obaveštajne službe. Što predstavlja izvesnu anomaliju. Jer, iz VOA se regrutuju vojni atašei, i ova je agencija ta koja mora da deluje prema svetu. Zato valjda VOA ima malo veći budžet od VBA. O koliko smešnim sumama je reč pokazuje i podatak da BIA, samo za godišnje nagrade svojih zaposlenih, raspolaže sa skoro deset puta većim sredstvima. I ne hvali se obiljem novca.