Kratko pamćenje

Srbi su narod kratkog pamćenja. Koliko do juče bili smo drugovi, a danas već gospoda! Da bi Englezi, na primer, postali džentlmeni od ubica i secikesa, trebalo im je najmanje pet-šest vekova, a mi odmah: Kako ste, gospodine? Pre nego što smo 1945. državnim dekretom službeno postali drugovi i drugarice, bili smo gospoda i gospođe. Od tog trenutka, reč gospodin smatrana je najcrnjom uvredom i upotrebljavala se gotovo pola veka s intencijama punim sarkazma, gorke ironije i cinizma. Za razliku od ostalog sveta, gospodin i gospođa zvučali su decenijama više nego preteći. Čovek proglašen nepopravljivim gospodinom postajao je parija – građanin drugog reda, i osećao se kao šugava ovca izbačena iz sveopšteg raja drugarstva. Gospodin, što prema rečniku znači „otmen, uglađen, fin, pristojan i ugledan pripadnik građanskog društva”, ostajao je, u početku, bez građanskih prava, imanja, krova na glavom, zaposlenja, pa čak i „tačkica” za snabdevanje, a okruživao ga je dirigovani sveopšti bojkot. Pobednici su bili drugovi, a ne gospoda! Uostalom, kako bi za vreme neke bitke zvučala rečenica: „Oprostite, gospodine, što vas uznemiravam! Da li biste bili tako ljubazni da likvidirate onog tamo gospodina sa šlemom?” Uostalom, Remark nije napisao „Tri ratna gospodina” već „Tri ratna druga”. Stvari su počele da se komplikuju tek u miru: Gospodine! – izmaklo bi se nekom gospodinu. Nema više gospode! – odbrusio bi drug. Druže! – kazao bi zabunom neki drug bivšem gospodinu. Kakav sam ti ja drug? – odgovorio bi ovaj prezrivo. – Nismo zajedno čuvali ovce. Oni koji su u prvom razredu osnovne škole morali da oslovljavaju svoje bližnje sa druže, danas su već na pragu starosti. Ipak, drug, koji je star samo pola veka, teško je mogao da istisne gospodina, koji seže u dubinu davnih stoleća. Mnogima je trebalo puno vremena dok su shvatili da se drug postaje, a da se gospodin rađa! Drug-ica su nas, tako, decenijama pozivali na klasnu svest, uvaljujući nas pri tom u osećanje krivice. U drugu-ici bilo je zvuka preteće čelične discipline, pomoću koje je trebalo da svi jednoga dana (ako ne i ranije), milom ili silom, postanemo drugovi-ice, u srećnom i pravednom svetu jednakosti i opšteg blagostanja... Kod nas su čak i Haila Selasija neki zvaničnici na prijemima oslovljavali sa „druže Care!” Drugarice-funkcionerke, obraćale su se svojim batlerima i sobaricama sa druže i drugarice! Da ne bi pogrešili i izložili se neprijatnosti, tamo gde se ne zna tačno ko je ko, naši ljudi u svetu oslovljavali su se sa zemljače! No, hteli mi to ili ne, posle početnog revolucionalnog zanosa i isključivosti, morali smo pristati da se viđamo i s pokvarenim zapadnim svetom, pa se u svečane govore neprimetno uvukao ideološki sumnjiv uvod: „Drugovi i drugarice, dame i gospodo!” Stare komšije oslovljavali smo sa „gospodine”, a njihove vršnjake iz mesne zajednice sa „druže”. Čim bismo prešli granicu, odmah smo svi bez razlike postajali gospoda i gospođe. Po povratku kući sabijali su nas u formulare pa smo postajali ponovo drug-ica. Čista šizofrenija! Primetio sam da na grobovima onih koji su se oslovljavali sa gospodine stoje krstovi, dok su na humkama onih koje su zvali druže – petokrake! Ko je pobedio? Pobedila su gospoda, koja se samo tako predstavljaju, a u stvari nisu jer u njima su još uvek prerušeni drugovi. Drugovi su jedni druge slali na Goli otok, a gospoda u majčinu... „Gospodine, vi ste jedan pravi idiot!” – reče neki dan jedan poslanik drugome u Skupštini. Zar se još uvek ne govori: „On je rođeni gospodin!” Još nisam čuo da neko kaže za nekoga da je „rođeni drug!” Kao i većina Srba, rođen u Kraljevini Jugoslaviji, a odrastao u socijalizmu, najveći deo života čeznuo sam da živim u kapitalizmu. Jučerašnji svet krio se u porodičnim albumima: bakine fotografije sa oficirskog bala i mamine sa izbora „Mis trideset druge”, egzotični mirisi iz bakalnica sa kolonijalnom robom, sokolane, slike iz Muzeja kneza Pavla, dečja uniforma Jadranske straže i letovanje u Abaciji... Socijalizam, to su bili večiti redovi za sve i svašta, menze sa zadahom trulog kupusa i geršli, sletovi, teget i braon odela sa značkama u reverima, masovne pesme što krkljaju kroz zvučnike na banderama: „Tko drukčije kaže, taj kleveće i laže, osjetit’ našu će pest!”... Zapad, to su bili američki filmovi sa glumcima koji imaju sve zube u glavi, džins i žvake, džez sa Radio Luksemburga, najlon čarape, mantili zvani šuškavci, beskrajni radosni šoping... I dok smo mi čeznuli za kapitalizmom, naši rođaci, koji su već živeli u njemu, gledali su nas sa blagim sažaljenjem: oni su, izgleda, o Zapadu znali neke druge stvari, koje mi nismo. I čeznući tako za životom u kapitalizmu, nismo ni primećivali da se školujemo i lečimo besplatno, da svake godine idemo na more, da je struja bila budzašto, kao i benzin, koji nismo ni trošili, sem za upaljače, jer nismo imali kola, a da su se stanovi dobijali – dobiti stan, izraz moguć samo u socijalizmu; svugde se on kupuje. Istina, neki su letovali i na Golom otoku, ali to nas se nije mnogo ticalo; jedni komunisti, koji su bili za Tita, slali su tamo druge komuniste, koji su bili za Staljina, da ovi ne bi poslali njih: jednom rečju, njihova posla. Ne postoji nijedan narod u Evropi koji je poput Srba odlazio masovno da se obuče u druge zemlje, kao što smo mi odlazili u Italiju. Decenijama smo putovali sporim vozovima, po ceo dan i noć, da kupujući provedemo makar jedan dan u potrošačkom društvu, koje je Zuko Yumhur zvao mušterijskim društvom. Kada smo se vraćali kući, u naše rodno sivilo, sve one stvari koje nam se, tamo, u Italiji, i nisu činile naročito lepim, dobijale su sto puta na svojoj vrednosti. Čak i slučajno zaostale, obojene plastične kese sa zvučnim imenima stranih firmi, među našim belim i žutim najlon-kesama, izgledale su kao da su potekle sa neke druge, srećnije planete. Umesto „samsonajta”, „vitona” i „hermesa”, plastične kese su još uvek najelegantniji ručni prtljag kod Srba. I sanjajući tako o kapitalizmu, primetili smo da je stigao i kod nas tek onda kada tuđinci počeše da kupuju sve što im padne pod ruku i da nas u buljucima otpuštaju s posla, a ministri da savetuju penzionere da prodaju stanove da bi mogli da plate struju. Istina, umesto starih kanti za đubre, koje su nekad stajale u ulazima zgrada, dobili smo na poklon od Zapada najmodernije ulične kontejnere, da bismo gladni, tražeći hranu, lakše mogli da preturamo po njima. Izlozi trgovina sa najluksuznijom robom iz Italije preselili su se na naše ulice, samo što više ne kupujemo u njima kao nekad. I kao što su stari ljudi sa uzdahom govorili: „Eh, pusto tursko...”, a drugi sa setom pominjali kako se u vreme cara Franje plaćalo dukatima, danas se sa uzdahom pominju slatke šezdesete, divne sedamdesete i blagostanje osamdesetih... Tražili smo kapitalizam – e pa, dobili smo ga. Nazdravlje!