Samuraji tranzicije

Rašomonijada oko ugovora o koncesiji budućeg autoputa Horgoš-Požega još je daleko od razrešenja. Jeste da je taj ugovor, posle višemesečnog natezanja, objavljen na sajtu srpske vlade, ali bez nekih aneksa. A to zapravo znači da nije objavljen. Jedan od skremblovanih aneksa odnosi se na bankarske kredite i garancije koncesora, što je za ovdašnjeg građanina poslednja rupa na svirali. Međutim, o čemu se radi u ostalim aneksima? Zašto oni moraju ostati skriveni od javnosti? Ne mogu da odgovorim na ta pitanja. Oni koji su i inače bili najuporniji u zahtevima da se ugovor objavi, a to su neki vojvođanski političari, sada tvrde da tajni spisi kriju štetu koja će ovim ugovorom biti naneta celoj zajednici, posebno Vojvodini, te sumnjaju kako je iza svega neki korupcionaški dil resornog ministra i inostranog koncesionara. Što bi se reklo – mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. Tamo gde neko vidi vatru, ostali se guše od dima. Naime, sam projekat autoputa Horgoš-Požega, zamišljen kao deo jedne virtualne svebalkanske magistrale, jeste nešto što ministru Iliću diže rejting kod šumadijskih birača. Tako da, eto, korupcija stvarno postoji: oni koji su potkupljeni jesu vlasnici izbornog prava. Znano je da naš narod veruje u bajku o zlatnoj ribici. Bilo kako bilo, i na ovaj način se tema korupcije iznova aktuelizuje. To je, uostalom, obavezna tranzicijska pojava, sa kojom se suočavaju i neke članice EU. Valja upozoriti da sumnje glede korupcionaških, burazerskih sporazuma nisu isključiva specijalnost sadašnje vlasti. O tome se raspravljalo i u vreme prethodnih vlada, posebno u vezi s nekim mističnim privatizacijama, poput – recimo – direktne pogodbe o prodaji smederevskog Sartida jednoj američkoj, zapravo transnacionalnoj čeličani za tričavih dvadesetak miliona dolara. Vladina agencija (savet) za sprečavanje korupcije više puta je, valjda uz pouzdanu argumentaciju, upozoravao na sumnjive slučajeve, ali nikada nije ništa konkretno urađeno na bazi tih prijava, možda zato što korupcije nije ni bilo, ali i zato što vladajućim političarima ne ide u račun da propiru prljavi veš svojih partnera u vladi, stranačkih istomišljenika ili simpatizera-sponzora. Tako da, hoćeš-nećeš, sumnje u lepljive prste vlasti ostaju. Mora se priznati da životni stil nekih viđenijih političkih faca pogoduje građanskom podozrenju. Prosto – političari žive na visokoj nozi. Očevidno je da su se mnogi od njih nekako obogatili. Ali, da li su svoj imetak stekli ranije, delujući u okviru svojih profesionalnih opredeljenja (advokati, filozofi, dramaturzi, lekari...), ili ih je poteralo tek kada su zaseli u ministarske fotelje? Vreme će razrešiti i tu enigmu. Međutim, život ne može da čeka. Ono što posebno tanji živce našem prosečnom građaninu, koji živi na ‘lebu i vodi, jeste da je sve više političara, ili njihovih pobočnika, koji rešavaju svoje stambeno pitanje kupovinom više stotina kvadrata u gradskom jezgru ili čitavih vila na ekskluzivnim dedinjskim lokacijama. To su, nema zbora, prestižni statusni simboli. Ali je mistično poreklo sredstava (novca) za ovakve investicije. Tobože je sve bilo pošteno. Crv sumnje ipak čini svoje. Setite se afere oko vile koju je guverner Jelašić kupio po, fol, nemogućoj damping ceni, dostojnoj rubrike verovali ili ne. Ili luksuznog stana Nemanje Kolesara, osumnjičenog za pranje novca, koji je dotični stekao od roditeljske ušteđevine i male pozajmice od školskog druga sa Kajmanskih (ili Maršalskih?) ostrva. Čovek se pita kako je moguće da jedan partijski lider, inače propali novinar i neostvareni dramaturg, od svoje poslaničke plate pazari kuću na nekom grčkom ostrvu, gde tradicionalno boravi više meseci u društvu bebisiterke i telohraniteljske svite. Najnoviji primer tog mešetarenja jeste akvizicija aktuelnog potpredsednika vlade Đelića, ulaganjem neke crkavice u jednu dedinjsku vilu, koju trgovci nekretninama, sa pripadajućim zemljištem i neophodnim renoviranjem, procenjuju na 11 miliona evra. Đelić kaže da u njegovom postupku nema ničeg nepoštenog: uzeo je kredit, redovno namiruje rate. OK. Neka nam onda otkrije u kojoj se to banci može uzeti kredit za posao procenjen 11 miliona evra, odnosno, da li bi i moja malenkost, jedna apsolutna politička nula, mogla da u toj banci priloži ček od penzije kao garanciju da će svakog prvog u mesecu isplatiti ratu od desetak-dvadesetak dotičnih evrića. Sumnju da u svemu tome nisu čista posla potpirio je sam Đelić otežući onomad da podnese svoju imovinsku kartu. Radikali su ga, sa svojim poslovično iščašenim smislom za humor, otud nazvali vojvodom od Meridijan banke. Ispostavilo se da Đelić u toj banci, čiji je bio direktor ili tako nešto, poseduje milionski vredne akcije, ali da ih je, budući kako je izabran za potpredsednika vlade, preneo na treće lice. Onda to može da znači kako je dedinjsku vilu kupilo to N.N. treće lice da bi Đeliću učinilo plezir za rođendan. S tim da Boža ipak neće u njoj stanovati, već će je rentirati, i to firmi za koju se sumnja kako je u njegovom vlasništvu. I da nije jedina. Pa tako dalje, tome slično. Stoji činjenica da je Đelić imućan čovek. Svoje pare je zaradio u inostranstvu, kao partner u jednoj velikoj konsultantskoj firmi, ili tako što je nekim bivšim komunističkim zemljama prodavao recepte Yefrija Saksa za lečenje tegoba tranzicije. Nemam ništa protiv. Ali, zašto on te pare ne troši na nekom drugom mestu, u Parizu ili Cavtatu, sasvim svejedno, već ih razbacuje po Dedinju kao potpredsednik vlade? Odnosno, drugačije rečeno, zašto bogataš ima ambiciju da bude u vlasti jedne siromašne zemlje. To nisu čista posla. U psihološkom smislu naročito. Možda će on reći da, pošto se prethodno obogatio, to jest upravo zato, može mirne duše da uloži svoj zavidni intelektualno-ekspertski potencijal u rešavanje ovdašnjih kriznih prilika. Lepo zvuči. U teoriji. U praksi se nikad nije pokazalo: jer, bogataš principijelno prezire sirotinju, posebno ukoliko je i sam potekao iz njenih redova. Inače bi ostao njoj ravan. Đelić to pravilo demonstrira kupujući vilu kad joj vreme nije, a – što bi rekao Igor Mandić – došlo neko takvo vreme da je sve više nezaposlenih. Ili da Velja Ilić gradi svoj autoput, a neće da objavi ugovor o koncesiji.