Vađenje panjeva

Na Zlatiboru sam. Sam samcijat. Olja ode sa tetka Micom za Bgd. Na “lekarsku kontrolu”. I, tako, pored mene, odjednom, samo bledunjave trudnice koje su došle da poprave krvnu sliku i mlade mame sa predškolskom decom, a vrve i sponzoruše čiji su bumbari na “službenim putevima”... Auu, šta me snađe u ova zlatna zlatiborska vremena! Nego, kada su moje gazdarice za Beograd krenule, pade i direktiva; da se povade svi panjevi po dvorištu! A ima ih raznih; od tridesetogodišnjih posečenih jela, od leske, ali i od bukvi. Uh, ti bukvini su najteži za vađenje. Od njih, brale, muda otpadaju, njih se i Šiptari nerado zahvataju. Dobro, vađenje panjeva je moja omiljena “šiptarska” zabava. Ide mi to, nekako, od ruke. Ostalo mi to umeće još od onih vremena kada smo, mi legionari rodom iz Gornje Mezije, iz ove Srbije, krčili šume pored Dunava i gradili via militaris i Trajanov most, a i put do Karpata, do tamošnjih rudnika bakra. Ah, via militaris, via militaris! Koliko je kršnih Srba tu izginulo i to, onako, inkognito, bezimeno, a sve u službi Rimljana. Tu je, bre, i car Trajan, naš zemljak, rođenog sina mačem, pred postrojenom vojskom, sasekao! Štooo?! Zato što mu je legionare podbunjivao kada se tok Dunav menjao da bi se most Trajanov po suvom koritu reke gradio. I, kažem vam, zaista; rado sam se vađenja panjeva latio, jer, evo, ide privatizacija NIN-a, krajem septembra će i aukcija, pa će vađenje panjeva možda biti i moja buduća profesija, zanat koji mi ide od ruke ako pisanje zataji. Jer, može biti da moje trojanske priče novom gazdi budu samo trice i kučine... A možda će novi gazda NIN-a baš tražiti da mu zaposleni budu zdravi i jaki kao konji pod kojima pršte i tekstovi, ali i panjevi. Elem, za vađenje panjeva, sem Putinovih bicepsa, potrebni su vam i debeli, konjski živci. Ne možeš, bajo, da mlatiš sekirom po panju kao mamlaz po svežem oranju. Panju moraš da priđeš oprezno, moj Srbine, zato što je panj opaka, potuljena zver. Može, začas, da te natera da se gadno ozlediš, osakatiš pa da ga, tako, pamtiš do kraja života i kad si ga sreo, i kad si ga načeo i kako te je dokusurio, a da mu nisi glave došao. Za vađenje panjeva potrebna su ti, pored sekire trokilašice, bar, još tri alata; pijuk, motika i los. Ne losos! Nego “nestao” mi los iz garaže! Neko mi ga drmnuo i sve živo i mrtvo sam mu, naglas, psovao! E, sad, ako nemaš los, onda moraš da ideš na teže rešenje; da krešeš panj, da ga raslabiš, sve dok, mučenik, ne počne da podrhtava, da se trese. A kada počne i da se ljulja, onda ga, slobodno, tresni po sredini, moj Srbine, rascepi ga sa dva-tri udarca. Ne muči ga, skrati mu muke iako ga mrziš kao Buša. Izvadim dva panja od leske. Pa sednem u ligeštul da odanem i zlatiborsku kleku da, onako, iz flaše nategnem. I, tu se zeznem, uzmem u ruke knjižicu “Žrnovo, srpski Avalon” Radovana Damjanovića. Onog što, evo, godinama, pravi Srpsko-srpski rečnik. I šta vidim!? Još na naslovnoj strani fotografija srednjovekovnog grada-tvrđave Žrnovo koji je stajao na vrhu Avale dok ga kralj-mason Aleksandar Karađorđević nije TRIPUT MINIRAO i do temelja ga srušio!!! A, dole, u temeljima Žrnova, ostale zidine tvrđave Kelta, zidine SRPSKOG AVALONA! I, odatle, iz tog Avalona je naš kralj Artur mačeve u smederevskim kovačnicama naručivao, u Smederevu je, brale, skovan i ESKALIBUR! I tek posle su se ti Kelti, to jest, SELTI sa Avale, za Britaniju ODSELILI i ime Avalona sa sobom poneli! I, ajd, sad, ovako ljudski da se pitamo: zašto je srpski kralj Aleksandar počinio ovaj težak arheološki zločin o kome srpske novine nisu smele da pišu sve dok Srbiju nisu okupirali Nemci? Tek 1942. godine, i to u stručnom časopisu “Starinar”, objavljeno je kakvo je gnusno delo protiv srpske kulture na Avali počinjeno. I zašto? Da bi se masonu Ivanu Meštroviću “očistio prostor” za njegovo monumentalno delo koje je, uzgred, “plagijat grobnice persijskog kralja Kira”! I malo je bilo masonskoj bratiji što su Žrnovo sa zemljom sravnili nego su i spomenik Neznanom srpskom junaku srušili. A taj neznani srpski junak bio je, u stvari, srpski DEČAK, verovatno izviđač koga je nemačka granata u grudi pogodila i srce mu iščupala. Nemci su tom dečaku i spomenik podigli ganuti saznanjem da su, eto, u Srbiji ratovali i protiv dece. E, i taj spomenik je, pored Žrnova, kralj Aleksandar srušio da “ne bi okolinu Meštrovićevog zdanja ružio”!? Ali, ne lezi vraže! Kralj je u aprilu 1934. godine Žrnovo srušio, a već u oktobru metak ga je u Marselju pogodio! A Meštrović? On je svoje delo 1937. godine završio. Ah, srpski kraljevi, srpski panjevi, vi, sem, oštre srpske sekire, ništa drugo niste ni zaslužili! Ražalosti me Radovanova knjižica o Žrnovu, srpskom Avalonu, pa poštedim život panju od jele te po zlatiborskoj tmuši, sa tupim bolom u duši, krenem ka vrhu Čigote. Krenem gore, na vrh planine da prozborim koju sa starim srpskim bogovima, sa mojim starim drugarima. I, klaj, klaj na gore, a noge mi teške od vađenja panjeva, od ubijanja srpskih kraljeva. Kad, eto ti ga, za mnom, i Jung! Puši lulu i još me loži po tmuši: “Ako si Srbin stare, tvrde srpske vere, ajde, preduzmi nešto! Neka se Meštrovićeva divlja gradnja na Avali sruši ili demontira i neka se na vrh Avale opet digne Žrnovo, srpski Avalon! I neka se vrati spomenik Neznanom srpskom dečaku-vojniku!” Penjem se uzbrdo, gledam Junga popreko. On mi čita misli pa me dalje prži: “Ako hoćeš da ideju uozbiljiš, a ti pozovi tvog Berčeka, tvog knjaza Miloša, a zovite i Radovana! Napravite Inicijativni odbor za uklanjanje Meštrovića i ponovno zidanje Žrnova!” Stojim na vrhu Čigote i gledam put Avale. Da nije tmuše, možda bi se Meštrovićeva skalamerija na Avali videla. I mogao bih pogledom da je spržim! Imam, zaista, tu moć, verujte mi Srbi moji, samo ne želim da je koristim svaki čas, već samo kada je Srbiji za spas! I, tu, na Čigoti, latim se ovog mog morbidnog. Zovem Berčeka, “najvećeg živog glumca među Srbima”. A, on, Berček, stražari na Fruškoj gori, čuva Srbiji leđa od opasnosti sa severa. I, oduševi se Knjaz Miloš, pristane da uđe u Inicijativni odbor! I on nije za rušenje Meštrovićeve “divlje gradnje”, već da se “objekat demontira” i da se “ide na aukciju, na rasprodaju” pa ko hoće neka kupi, neka nosi. Predložim Knjazu da zove i Radovana, da budemo, bar, trojica u Odboru. I, tiruli, tiruli. Knjaz izveštava: “Pristao i Radovan!” E, sad je lako meni da siđem sa Čigote među ljude! Nisam sam, bre, imam snagu Inicijativnog odbora, a za svaki slučaj, nisam zaboravio ni veštinu vađenja panjeva! I te noći, čekajući do zore meč Đokovića, usnim divan san, probudim se nasmejan. Kao, u snu, losom vadim Meštrovićeve karijatide na vrhu Avale, bezizražajne karijatide u narodnim nošnjama, pa ih šaljem bratskim republikama, još malo, pa evropskim državama. U poslu mi pomažu Berček i Radovan, pakuju karijatide, adresiraju, a tu je i moja skotna Crna iz Vrčina. Došla da tamani miševe i “bušiće” da nam nadničarsku hranu ne pogane. A kada me umor savlada, Crna mi na ramenu usnulom prede i kazuje: “Ah, kada biste Žrnovo ponovo sazidali i kada biste Eskalibur ponovo na srpski Avalon doneli! To bi se zvalo život...”