Sporedan teren

Pre tri godine govorio sam na promociji knjige Kratka istorija Srbije (1804-2004). Bila je to više jedna akonferencija za novinare, organizovana u Kulturnom centru Beograda. Prvo pitanje postavio je novinar jednog uglednog i tiražnog beogradskog dnevnika. Želeo je da zna da li je u knjizi jasno predočeno da je Prvi srpski ustanak organizovala, a u Drugi svetski rat Srbiju uvela, britanska obaveštajna sužba. Teška prošlost, neznatan uticaj jednog malog i siromašnog naroda u ratovima velikih, potreba racionalizacije teških gubitaka i događaji čije će posledice spoznati tek daleka pokolenja u vreme kada procesi dugog trajanja čiji su bili deo postanu prošlost, doveli su do bujanja teorija zavere i precenjivanja uticaja obaveštajnih službi velikih sila na istoriju Srbije. Teorija zavere u svojoj suštini nosi apsurd. Svaki argument koji joj je protivan moguće je odbiti tvrdnjom da su tajanstvo i spekulacija njena suština. Osnov teorija zavere nije pretpostavka o prošlim događajima, već naprotiv o onome što se nije dogodilo, pošto se u teoriji zavere ionako sve unapred uzima kao moguće. Povest o Prvom srpskom ustanku veoma je zanimljiva. Britanska javnost saznala je za ovaj najveći narodni ustanak u istoriji Osmanskog carstva tek 1805. godine, iz šturih vesti koje je prenosio londonski Tajms. Tek posle prekida odnosa između Carigrada i Londona, dotadašnji britanski ambasador na Porti poslao je kapetana Lika da istraži prilike na Balkanu. Za sve vreme trajanja Prvi srpski ustanak bio je za Veliku Britaniju pobuna, a ne narodni ustanak ili nacionalna revolucija. Godine 1806. ustanici su zatražili pomoć od britanske vlade, ali na ovu molbu nikada nije stigao odgovor. Veze koje su imali sa britanskim konzulom u Vlaškoj bile su povremene, usluge koje su mu učinili nikada nisu bile uzvraćene. Kada je krajem 1814. godine Prota Mateja zajedno sa srpskim predstavnicima obilazio evropske vladare koji su se okupili na Bečkom kongresu, na najgori prijem je naišao kod britanskog premijera lorda Kaselreja. Srpske predstavnike su primili sekretari koji nisu znali gde je Srbija, a tražili su i da “prošenija”, koja su im podnesena, sa nemačkog budu prevedena na latinski. Kada je sa dva meseca zakašnjenja literarni dodatak Tajmsa objavio nekrolog Karađorđu (1817), autor ovog teksta je bio skoro potpuno neobavešten o prilikama u Srbiji. Mislio je, recimo, da se Karađorđeva „pobuna” završila sporazumom. Ovako opširan uvod napisao sam zato što je za Karađorđevu smrt vezana jedna sasvim naučna teza o možda najranijem uticaju britanske obaveštajne službe na srpsku istoriju. Jedan vrlo uvaženi srpski istoričar tvrdi da je među heteristima koji su organizovali Karađorđev povratak u Srbiju bio i izvesni Nikolaos Galatis koji je iz nekih razloga napustio čitav ovaj poduhvat. Kasnije su ga saborci iz nekih razloga streljali. Galatisova veza sa Britanijom uspostavljena je na osnovu činjenice da je ranije pripadao gardi Jonskih ostrva, koja su u to vreme bila pod britanskom vlašću. Iako vrlo promišljena, ova hipoteza počiva na nekoliko kondicionala. Pre svega, Karađorđe se knezu Milošu, koji je u sporazumu sa Turcima organizovao njegovo ubistvo, javio dobrovoljno. Galatisova izdaja, ukoliko se dogodila, nije mogla uticati na Voždovu sudbinu. Zatim, tri pretpostavke: prva, prema kojoj je služeći u gardi Jonskih ostrva bio najamnik britanske tajne službe, druga, da je odao naum heterista i treća, da je upravo zbog toga streljan, svaka ponaosob nisu potpuno, ili čak uopšte, dokazane i međusobno se ne podrazumevaju. Pre nego što je sa ostatkom Evrope povezana telegrafom (1855. godine), Srbija je teško mogla da bude deo nekog velikog diplomatskog plana koji bi sprovele tajne službe. Dešavalo se, naime, da konzul sa Zapada, putuje čak i osam meseci do svog odredišta u Srbiji. Vesti su uglavnom putovale dve sedmice, pa je neka kontinuirana aktivnost obaveštajne službe bila prilično ograničena. Sa izuzetkom delovanja susednih sila, Srbija sve do Velike istočne krize (1875-1878), nije bila predmet velikih obaveštajnih aktivnosti. Tome je doprinosila i činjenica da su tokom prve tri četvrtine 19. veka velike sile uglavnom najlakše mogle da se slože oko uspostave statusa ljuo na Balkanu. Promena je nastupila u decenijama koje su usledile Krimskom ratu (1853-1856). Tada je Rusija počela da otvoreno pomaže nacionalne pokrete na Balkanu. Osnovana je carska tajna služba Ohrana, koja je delovala i izvan granica carstva. I dok su ostale velike sile bile manje zainteresovane za Srbiju, Austrija (od 1867. Austrougarska) i Rusija nisu bile u stanju da vode dugoročniju politiku prema njoj. Zaokupljena unutrašnjim problemima i borbom za prevlast u nemačkom savezu, Austrija se tek sedamdesetih godina okrenula Balkanu. Rusija je među balkanskim hrišćanima nastojala da deluje kao oslobodilačka i liberalna sila, što nije bila u odnosu na sopstvene podanike. Upravo ove suprotnosti, zajedno sa činjenicom da sve do početka dvadesetog veka njihovi najvažniji ciljevi nisu bili na Balkanu, doveli su do toga da nije moguće utvrditi presudan uticaj ovih država na srpsku politiku, koji je trebalo da bude izvršen posredstvom tajnih službi. Nekoliko primera potkrepljuje ovu tezu. Ubistvo kneza Mihaila dogodilo se u jeku njegovih priprema za veliki oslobodilački rat na Balkanu, ali do danas nije pronađen izvor koji povezuje organizaciju atentata sa stranim obaveštajnim službama. Srbija je u Prvi srpsko-turski rat iz 1876. ušla prerano i bez sporazuma sa velikim silama, dok je u rat iz 1877. stupila prekasno da ključno doprinese ruskim ratnim naporima. Ulazak Srbije u austrougarsku političku orbitu posle Berlinskog kongresa, učinio je Srbiju zavisnom od Austrougarske u meri da su je poredili sa Tunisom, ali Beč nikada nije do kraja iskoristio ovaj položaj, a reforme koje je pomogao u Srbiji uspostavile su temelje države i vojske koje će odoleti 1914. i pobediti 1918. godine. Devedesetih godina 19. veka u Srbiji i na Balkanu umirenom sporazumom Rusije, Nemačke i Austrougarske, izgrađena je istinska obaveštajna mreža, koju su koordinisala dvojica ruskih diplomata, Pavle Mansurov i baron Taube. Istoričari se danas spore oko njihove istinske uloge. Mnogi savremenici smatraju da su kralj Aleksandar i Draga Mašin bili oslonjeni na njih još od vremena Ivanjdanskog atentata iz 1899. godine. Promena u srpskoj politici od 1900. godine, prema ovim tumačenjima, bila je moguća samo uz pomoć Rusije i njene agenture. Ipak, kada je samo dve godine kasnije kraljevski bračni par u potpunosti promenio svoju politiku, došlo je do prekretnice u odnosu zvanične Rusije prema Srbiji. Ruski poslanik Čarikov posmatrao je Majski prevrat u kome su ubijeni poslednji Obrenovići sa prozora poslanstva. Neki očevici uporedili su ga sa gledaocem iz pozorišne lože. Nešto pre atentata vojnu školu u kojoj se školovao stariji sin pretendenta na srpski presto Petra Karađorđevića, Đorđe, posetio je car Nikolaj Drugi. U svojim uspomenama (Istina o mome životu) princ Đorđe zabeležio je da je ruski samodržac izrazio želju da porazgovara sa njim. Kratki razgovor budući srpski prestolonaslednik razumeo je kao izraz kurtoazije. Budući razvoj događaja nagovestio je i drugu mogućnost. Dva vrlo važna događaja iz tridesetih godina 20. veka moguće je pripisati delovanju tajnih službi velikih sila. Atentat na kralja Aleksandra u Marseju, izvršen 9. oktobra 1934. godine, predstavlja možda u većoj meri nego što je to slučaj sa ostalim političkim ubistvima, očiglednu međunarodnu zaveru. Savremenici su iza atentatora – teroriste iz VMRO-a – i ustaških emigranata koji su ubistvo organizovali, naslućivali delovanje tajnih službi dveju Jugoslaviji susednih država, zainteresovanih za reviziju mirovnih ugovora iz 1919. godine. Reč je o Musolinijevoj Italiji i Hortijevoj Mađarskoj koje su skrivale i obučavale ustaške emigrante. Ipak, istoriografija je kasnije ukazivala na interese Nemačke, u kojoj su u vreme atentata već dve godine vladali nacisti. Dokazi raspoloživih optužbi na suđenju atentatorima i kasnije otkriveni dokumenti ukazivali su na umešanost nemačke ambasade u Francuskoj. Zanimljivo je da je atentatore, prema nekim vestima, organizovala neimenovana predstavnica nemačke tajne službe poznata kao „Plava dama”. Kako to često biva kod političkih ubistava prvih ljudi država, motivi Nemačke nisu bili neposredno povezani sa Jugoslavijom. Reč je bila o sabiranju različitih interesa raznih država i političkih faktora koji su naposletku doveli do atentata. Navodno je pored kralja Aleksandra meta napada bio i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu koji je nameravao da uspostavi savez protiv Nemačke. Početak Drugog svetskog rata 1939. godine učinio je da mešanje velikih sila u unutrašnje odnose u Jugoslaviji dosegne vrhunac. Politički povezana sa Velikom Britanijom i Francuskom, za koje je rat od početka pošao vrlo loše, Jugoslavija je već nekoliko godina bila u nemačkoj ekonomskoj orbiti. Zanimljivo, ali upravo početkom 1940. godine, vlada Cvetković-Maček učinila je jedan sasvim protivustavan korak. Bivši premijer Stojadinović, koji je isprva bio interniran u Sarajevu, predat je britanskoj obaveštajnoj službi. Sve do završetka rata Milan Stojadinović bio je pod britanskim nadzorom na udaljenom ostrvu Mauricijus. Nadmetanje velikih sila oko Jugoslavije završilo se dramatično. Upravo je vlada Cvetković-Maček krajem marta 1941. pristupila Trojnom paktu, ali su je onda zajedno sa kraljevskim namesništvom oborili od Britanije podstaknuti oficiri. Teško je govoriti o velikim i dugoročnim planovima velikih sila. Pre svega, Prvi svetski rat završio se pošto su pobednički saveznici imali veće sumnje u njegovu opravdanost nego pre izbijanja. Upravo je pobeda u Prvom svetskom ratu koštala Veliku Britaniju vlasti nad Irskom i uticaja koji je pre rata imala u Evropi. Drugi svetski rat pretvorio je Veliku Britaniju i Francusku u drugorazredne svetske sile čije su se kolonijalne imperije raspale u decenijama koje su usledile. Zanimljivo je napomenuti da je 1914. rat između Rusije i Austrougarske, zbog čije je pretnje i započela Julska kriza, objavljen tek pošto su se sve ostale, navodno manje zainteresovane sile, već našle u ratu. Drugi svetski rat završen je tako što je Poljska, zbog čije nezavisnosti je započet rat, promenila stranog zavojevača. Dakle, veliki planovi su možda postojali, ali su retko sprovođeni u delo. SAD, Velika Britanija i SSSR imali su od 1945. sporazum o podeli interesnih zona u Evropi. Primer Jugoslavije, međutim, svedoči o tome da velike sile nisu bile sigurne oko budućnosti ovih dogovora. Recimo, američki ambasador u Beogradu je još 1947. godine, u izveštaju Stejt departmentu, nagovestio mogućnost raskida između Beograda i Moskve. Na margini ovog vizionarskog izveštaja, šef američke diplomatije je, međutim, zabeležio jedno kratko „Besmislica!” (“Rubbish!”). U našoj javnosti često spominju izveštaj CIA iz 1990. koji je predviđao raspad SFR Jugoslavije u roku od petnaest meseci. Ipak, ovaj izveštaj je sadržao još nekoliko opcija. Treba napomenuti i da je dugotrajni mirnodopski period, što je usledio posle Drugog svetskog rata, kao i razvoj tehnologija, učinio da bogate velike sile mogu da prvi put u potpunosti u dugom vremenskom razdoblju finansiraju svoje obaveštajne poduhvate. Ako uzmemo u obzir da je krajem devedesetih godina samo budžet CIA iznosio dvadeset milijardi dolara, postavlja se pitanje da li samo jedna od obaveštajnih službi SAD raspolaže sa ekonomskim potencijalima jedne prosečne svetske države. U takvom svetu Srbija je, prvi put, nastupila kao potpuni politički objekt, nesposoban da sopstvenim snagama rešava svoje probleme. Recimo, samo u 1997. godini budžet SAD je sa više od dvadeset miliona dolara finansirao razvoj demokratskog društva u Miloševićevoj Srbiji. Nijedan domaći bogataš nije investirao toliko novca u ove svrhe proteklih dvadeset godina. Zato nije ni čudno što je jedan od istoričara prevrata od 5. oktobra, Tim Maršal, mogao bez bojazni po sopstveni kredibilitet, da početak procesa obaranja režima smesti u holove Forin ofisa, umesto u glavni odbor neke srpske opozicione stranke. (Autor je istoričar iz Beograda)