Na korak do trećeg svetskog rata

U 5.05 sati ujutru, televizijska stanica “Skaj” je prikazala prve helikoptere tipa “činuk” britanskog Ratnog vazduhoplovstva kako prebacuju Petu vazdušnodesantnu brigadu preko granice, na Kosovo. Bili smo mrtvi umorni. Flaša viskija je bila prazna. Neko iz SHAPE (Vrhovnog štaba savezničkih snaga Evrope) pozvao je da nas pita gde ćemo u Prištini održati konferenciju za štampu. Moj ađutant ga je sa nekoliko reči postavio na mesto. Čitavog tog jutra su u moj štab u makedonskoj prestonici Skoplju pristizali izveštaji da napredovanje trupa teče glatko, iako su minska polja i veoma težak teren usporavali Francuze. Očekivali smo da će raštrkane srpske jedinice, koje su se oglušile o naređenje o povlačenju, otvoriti vatru na nas ali izgledalo je da gotovo i ne pružaju otpor. Morao sam da sprečavam pripadnike Pete vazdušnodesantne brigade da konfiskuju oružje, jer to nije bilo dozvoljeno sporazumom koji smo sklopili sa Srbima. Kasnije tog dana, stigli su izveštaji da Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) napada srpsku policiju i vojsku. Pokušao sam da stupim u kontakt sa vođama OVK da bih ih nagovorio da prestanu. Zatim sam o svemu obavestio generala Veslija Klarka. Kao general-potpukovnik zadužen za NATO snage za brzo reagovanje, odgovarao sam Klarku, vrhovnom komandantu NATO-a u Evropi (SACEUR). Na toj poziciji se uvek nalazi Amerikanac, u znak priznanja dominantne uloge SAD u NATO-u. Vesli Klark je bio pomalo usamljenik, izuzetno posvećen i ambiciozan čovek prodornog pogleda. Često opisivan kao “jako napet”, delovalo je da poslu pristupa sa uznemirujućom količinom entuzijazma. Bio ga je glas generala koji voli da se meša u politiku i nervira nadređene time što dela bez odobrenja, ako ga ne dobije za nešto što želi da uradi. Nije bio popularan među velikim brojem kolega, koje su ga zvale “naparfemisani princ”. Poput Bila Klintona, i on je uzeo očuhovo prezime i, isto kao i Klinton, bio je iz Litl Roka u Arkanzasu. Ves Klark je bio veteran rata u Vijetnamu i čovek visokog obrazovanja, koji je – opet kao i Klinton – diplomirao na koledžu “Roudz”. Nakon razgovora sa Klarkom, izašao sam iz kancelarije i našao ruskog pukovnika u punoj paradnoj uniformi kako me čeka. Predstavio mi se kao pukovnik Gromov, vojni ataše u Skoplju. Predao mi je pismo ruskog Ministarstva odbrane, u kojem su me obaveštavali da se aerodrom u Prištini sada nalazi pod kontrolom jedinice prvog ešelona ruskog kontingenta KFOR. Zbog toga je Gromov od nadređenih u Moskvi dobio uputstvo da me poseti. Ova bizarna epizoda potvrdila je da ruska kolona u Prištini nije samo otpadnička grupa koja dela na svoju ruku. Oni su bili deo “ruskog kontingenta KFOR-a”. Primetio sam i da je to pismo bilo adresirano na moje ime, sve sa titulom “komandant KFOR-a”. To mi je delovalo kao značajno priznanje. Rusi su poručivali da su voljni da budu deo onoga što radimo. Od tada sam dosta o tome razmišljao i moj zaključak je da su Rusi, slanjem jedne svoje kolone na Kosovo, hteli da se dokažu. U hladnom ratu su pretrpeli poraz, a na ruskoj strani je bilo i poprilično uzrujanosti, pa čak i gneva, zbog širenja NATO-a, kao i zbog toga što je Alijansa preduzela vojnu akciju protiv Srbije bez rezolucije Saveta bezbednosti UN. Ova njihova intervencija je predstavljala podsetnik da Rusi još uvek imaju ulogu na svetskoj pozornici i da se prema njima mora ophoditi s poštovanjem. Ako je i Klark razmišljao na ovaj način, onda to nije pokazivao. Tražio je od mene da uradim sve što je u našoj moći da sprečim Ruse da delaju na zemlji. Preko sigurne telefonske linije je insistirao da ubrzam tempo. On je nameravao da lično dođe u Skoplje već u zoru. Izvršio sam izmenu planova i naredio Petoj vazdušnodesantnoj brigadi da nastavi sa napredovanjem ka aerodromu najbrže što može. Sredinom popodneva, brigada je i stigla tamo i uspostavila kontakt sa komandantom ruske jedinice, za koga se ispostavilo da ima čin general-majora, što je značilo da ova, relativno mala, kolona za Ruse ima veliki značaj. Do pola sedam po podne smo obezbedili deset milja dugački planinski prolaz koji vodi ka Kosovu, a britanske jedinice prvog ešelona su se približavale Prištini. Vreme se pokvarilo, nadolazili su tamni oblaci i oluja, ali predstavnici medija su žarko želeli da dođem u Prištinu i te večeri, na prištinskom aerodromu, održim kratku konferenciju za štampu u čast ulaska KFOR-a na Kosovo, a ja sam, pomalo nevoljno, rekao: “Dobro, učiniću to.” Palo mi je na pamet da bih mogao da ubijem dve muve jednim udarcem: odradim konferenciju za štampu i stupim u kontakt sa Rusima kako bih uspostavio neku vrstu veze, šta god se dešavalo na višem nivou. Ušli smo u dva helikoptera tipa “links” i uzleteli. Bilo je to prvi put da prelazim granicu ka Kosovu, a pogled na kolone vozila koja su sa juga ulazila u pokrajinu ostavljao je snažan utisak. Kada smo izašli iz planinskog klanca, uleteli smo u jak pljusak, pa je na pola puta do Prištine pilot rekao da će morati da privremeno sleti. Rekao je da ćemo, ako sačekamo da se oluja smiri, verovatno moći bez problema da nastavimo. Naš “links” se spustio u blizini benzinske pumpe kraj glavnog puta, gde je grupa britanskih vojnika pila kafu. Prišao sam i popio sa njima koju šoljicu dok se vreme nije popravilo i mi mogli da nastavimo let. Konferencija za štampu je bila priličan promašaj i svi smo se osećali k’o pokisli – i bukvalno i metaforički. Posle nje sam se predstavio jednom od Rusa i zatražio da se sretnem sa generalom Viktorom Zavarzinom. Uveli su me na zadnje sedište komandantskog vozila. Prvo što sam zapazio kod njega je da je krupan čovek koji deluje pomalo nervozno. Pozdravio sam ga na ruskom iako sam imao prevodioca. U početku je bio pomalo hladan i nije bilo lako razgovarati s njim. Onda je, po svoj prilici, kiša došla u dodir sa strujom u kolima, jer ih je ispunio crni dim oštrog mirisa. Izašli smo i stajali na kiši, koja je i dalje lila kao iz kabla. Rekao sam Zavarzinu: “Čujte, kada sam bio komandir čete kisnuo sam, ali generali ne moraju da kisnu.” Pronašli smo zaklon u razrušenom aerodromskom terminalu. U džepu za mape sam imao pljosku viskija, pa sam je izvadio i ponudio Zavarzina. Nakon toga je naš odnos postao prijateljskiji. Kada sam se vratio u Glavni štab, otkrio sam da je Klark opsednut opasnošću da ruski vojnici uđu u srpske enklave – naročito na severu – i tako izvedu de facto podelu Kosova. Kako bi to sprečio, želeo je da helikopteri KFOR-a blokiraju aerodromsku pistu. Moj tim nikako nije uspevao da u toj naredbi nađe logiku. Vazdušni prostor se već nalazio pod našom kontrolom, tako da bi Rusi morali da se sukobe sa NATO-om ukoliko bi želeli da koriste avione. Spuštanjem helikoptera na pistu samo bismo uneli zbrku i isprovocirali Ruse. Uprkos neslaganjima mog tima sa odlukom, britanska brigada je pozvala američku, koja je jedina imala na raspolaganju slobodne helikoptere. Amerikanci su ubrzo odgovorili: iskoristiće nacionalno pravo na “crveni karton”, tj. pravo da ne učestvuju u operaciji. Dva sata kasnije, Amerikanci su ponovo pozvali: ipak pristaju. Klark je očigledno razgovarao sa Vašingtonom. Sada je vreme postalo još gore. Komandant američke brigade je smatrao da je nemoguće da izvršimo naređenje, a da se ne izložimo velikoj opasnosti. Britanska brigada je iznela predlog da se operacija odloži do narednog jutra kada stiže Klark i kada će SACEUR-ova namera moći da bude pojašnjena. Složio sam se. Uspeo sam malo da odspavam. Klark je stigao u nedelju, u 8.40, i uhvatio je kraj jutarnjeg izveštaja o situaciji na terenu. I dalje se činilo da je opsednut Rusima i da ne želi da se usredsredi ni na šta drugo. Bio je ubeđen da oni nameravaju da pojačaju svoje snage na aerodromu. Pokazali smo mu izveštaj naše obaveštajne službe, koja je smatrala da Rusi niti imaju mogućnosti za tako nešto, niti njihovi političari žele da se na takav način sukobe sa međunarodnom zajednicom. Više puta sam naglašavao da izazivanje sukoba nije rešenje. Ruska podrška je bila od odsudnog značaja u postizanju dogovora sa Srbima. Oni su bili veliki igrači i neophodno je bilo i tretirati ih kao takve. Okrenuti ih protiv nas bilo bi kontraproduktivno i na kratke i na duge staze. Ja sam se zalagao za suptilniji pristup – da, na primer, izolujemo Ruse kako bismo obezbedili potonju saradnju. Ili me Ves nije slušao, ili mu nisam zvučao ubedljivo. Po svoj prilici je, na putu za Balkan, telefonom razgovarao o situaciji sa generalnim sekretarom NATO Havijerom Solanom i njih dvojica su se složili oko zajedničkog stava. Klark mi je naredio da blokiram pistu kako znam i umem. Moram priznati da sam bio besan. Svi smo bili umorni, iznervirani zbog menjanja odluka, a i dozlogrdilo nam je da nas stalno cimaju. Nakon jutarnjeg izveštaja o stanju na terenu, stavio sam do znanja Klarku da želim da razgovaramo u četiri oka, poveo sam ga ka svojoj kancelariji i zatvorio vrata. “Gospodine vrhovni komandante, ne možemo više ovako”, rekao sam pomalo emotivno. “Moramo da završimo s ovim i nastavimo s poslom. Dozvolite da ja ovo rešim sa Rusima.” Međutim, na Klarka ovo nije ostavilo utisak i insistirao je da blokiramo aerodrom. “Ja to neću da učinim! Gospodine vrhovni komandante, ja to prosto neću da učinim”, rekao sam besno. Klark je delovao iznenađeno. “Majk, hajde da porazgovarao o ovome”, rekao je. Još jednom sam pobrojao razloge moje ozbiljne zabrinutosti u vezi sa sprovođenjem njegovog naređenja. Na terenu smo već uspostavili vezu sa Rusima. Blokiranje aerodromske piste neće nam pomoći da se rešimo Rusa. Oni su ionako bili odsečeni. Naši vojnici su bili na svojim položajima i već su uspešno izolovali Ruse. U tom trenutku, aerodrom nije imao nikakvu operativnu vrednost. Jasno sam stavio do znanja Klarku da mi je dosta naređenja iz Vašingtona, od ljudi koji, po svoj prilici, uopšte nisu imali razumevanja za probleme na terenu. “Majk, ovo nisu naređenja iz Vašingtona, ovo su moja naređenja.” “Na osnovu kojih ovlašćenja?” “Na osnovu ovlašćenja koja imam kao vrhovni komandant NATO-a za Evropu.” “Vi nemate ta ovlašćenja.” “Ja imam ta ovlašćenja. Iza mene stoji generalni sekretar UN sa svojim ovlašćenjima.” “Gospodine vrhovni komandante, ja nemam nameru da za vas započinjem treći svetski rat.” Klark je ponovio šta želi da bude urađeno. Rekao sam mu: “Gospodine vrhovni komandante, ja sam general-potpukovnik i ne možete mi izdavati ovakva naređenja. Imam sopstvenu procenu situacije i smatram da ovo naređenje prevazilazi okvire vaših ovlašćenja.” “Majk, ja sam general-pukovnik i mogu da vam kažem šta da uradite.” Uporno je ponavljao da mi izdaje direktno naređenje. Rekao sam mu da ću morati da porazgovaram sa nadređenima u Londonu. Telefonom je pozvao načelnika Generalštaba britanske vojske Čarlsa Gatrija i ukratko mu prepričao malopređašnju raspravu. Gatri je zatražio da razgovara sa mnom. Uzeo sam slušalicu i odmakao se od Klarka da bih mogao da obavim poverljiv razgovor sa Gatrijem. “Ne mogu više ovako”, rekao sam mu, “moraću da dam ostavku”. “Zaboga, Majk, ne činite to”, užurbano je odgovorio Gatri. “To bi bila propast.” Zatražio je da ponovo čuje Klarka. “E, pa, Ves, moram da priznam da se slažem s Majkom – a i Hju isto tako”, rekao je. Klark je bio vidno zbunjen. Hju Šelton je bio njegov šef, načelnik američkog Generalštaba. Klark se poveo za svojim ubeđenjima, a sada je shvatio da je otišao predaleko. Izašao sam iz sobe da bi on mogao da pozove Šeltona u Vašingtonu. Kasnije sam doznao da mu je Šelton rekao da Vašington zapravo želi da piste budu blokirane, ali ne po cenu sukoba sa Rusima – što mi je zvučalo sasvim kontradiktorno. Kada se Klark požalio da odbijam da izvršim njegova naređenja, Šelton mu je kazao da to znači da ima problema sa autoritetom. Klark me je pozvao da se vratim u sobu. “Majk, da li shvatate da vam kao komandant NATO-a dajem legitimno naređenje i ako to ne prihvatite, moraćete da podnesete ostavku i odreknete se mesta u lancu komande?” “Shvatam, vrhovni komandante.” “Dobro onda. Dajem vam naređenje da blokirate piste prištinskog aerodroma. Želim da to naređenje bude izvršeno. Jasno?” Vrhovni komandant je bio uporan, ne obazirući se na opasnost od sukoba sa Rusima. Predložio sam da piste blokiramo oklopnim vozilima umesto helikopterima, pošto sam bio gotovo siguran da će Britanija odbiti da učini tako provocirajući potez. Klark se složio da su oklopna vozila bolje rešenje. Izašao sam kako bih Četvrtoj (britanskoj) oklopnoj brigadi preneo naređenje da jedna borbena grupa bude u pripravnosti da krene ka aerodromu, svestan da će za to morati da zatraže odobrenje Britanije. Vratio sam se u sobu i izvestio Klarka da sam izdao naređenje za stavljanje u pripravnost. On je pokušao da promeni temu razgovora, ali nisam bio spreman da stvari ostanu na ovome. “Vrhovni komandante, vi mene stavljate na probu, zar ne? Vi ne želite da ja stvarno učinim ovo, je l’ da?” Negirao je bilo kakve slične pobude. Pošto smo se još malo raspravljali, ponovo sam otišao da proverim šta se dešava. London je uložio “crveni karton”. Britanskim snagama neće biti dozvoljeno da blokiraju pistu kako je Klark zahtevao. Delovalo je da Klark ima utisak da je to moje maslo. Međutim, nije bilo; namerno se nisam lično umešao, upravo da bih izbegao optužbe za kovanje zavere, pošto sam, kao komandant multinacionalnih oružanih snaga, bio čvrstog uverenja da ne treba da delam kao Britanac, niti da favorizujem kontingent ijedne države. Iako nije izgledalo da Ves u to veruje, takođe sam osećao i vojničku odanost lancu komande. Međutim, bio sam čvrsto uveren da bismo izazivanjem sukoba sa Rusima počinili grešku, ma čiji vojnici u tome učestvovali. Klark je ponovo telefonirao Šeltonu, a zatim pokušao da dobije i Gatrija, koji je i dalje bio nedostupan. Niti je on meni nešto rekao, niti ja njemu. Nismo više imali šta jedan drugom da kažemo. Ubrzo se Klark sa timom vratio u glavni štab SHAPE u Belgiji. Pozvao sam Čarlsa Gatrija, kod koga je bio ministar odbrane DŽordž Robertson, i obojica su me slušala preko spikerfona. Ispričao sam im šta se desilo. “Možda i vi smatrate da treba da podnesem ostavku, gospodine ministre, gospodine načelniče”, završio sam izlaganje. Međutim, i Gatri i Robertson su podržali odluke koje sam doneo. U međuvremenu, britansko Ministarstvo odbrane je dalo ovlašćenje Četvrtoj oklopnoj brigadi da se rasporedi oko prištinskog aerodroma i da ga, ukoliko bude bilo neophodno, izoluje, ali da ne blokira piste. Primio sam poziv od Klarkovog pomoćnika, koji mi je preneo CNN-ov izveštaj da su na aerodromu viđeni tenkovi sa ruskim oznakama. Zvučalo je malo verovatno i uskoro smo utvrdili da se radi o srpskim tenkovima koji, povlačeći se, prolaze pored aerodroma. Smatrao sam da Klarkovi ljudi moraju da se saberu i prestanu da paniče zbog svake glasine ili pogrešnog medijskog izveštaja. Naredno suludo i loše osmišljeno naređenje bilo bi i poslednje koje sam primio, pošto bih odbio da ga izvršim. Zapravo, kriza je prošla. Izbegli smo nepotreban i potencijalno opasan sukob sa Rusima. Međutim, moj odnos sa nadređenim oficirom, generalom Veslijem Klarkom, nije više bio isti. Našao sam se na ivici da odbijem direktno naređenje, iako do toga na kraju nije došlo. A i Klarkova reputacija je pretrpela štetu. Dva meseca kasnije, najavljeno je da će Klark biti smenjen sa mesta vrhovnog komandanta NATO-a u Evropi ranije nego što se očekivalo. Kada je Klark izjavio da će se uključiti u trku za demokratskog predsedničkog kandidata, Šelton je prilikom javne rasprave rekao da je to što je Klark prevremeno smenjen imalo veze sa problemom njegovog integriteta i karaktera, dodajući: “Ves neće dobiti moj glas.” Uprkos neslaganjima sa njim, mislim da ovakva ocena nije baš pravedna. Ves Klark se nije štedeo u borbi za uspešan ishod kosovske kampanje. (The Daily Telegraph)