O tribalizmu

Kako vreme odmiče, paraliza političkog sistema u Srbiji postaje sve očiglednija i sve beznadežnija. Bila su potrebna tri meseca da bi se sastavila kakva-takva vlada i samo još tri da bi se pokazalo da ta vlada, uprkos tome što može biti dugovečna, nije odmakla od natezanja i nadgornjavanja koja su joj prethodila. Smešno i bedno zvuče pozivi na nacionalno “jedinstvo” i očuvanje države iz jedne institucije koja je sve samo ne jedinstvena i koja udarnički radi na rastakanju i uništavanju same ideje moderne države. Preterivanje? Daleko od toga! Moju definiciju aktuelne vlasti kao ublažene varijante istočnjačke despotije DSS-ovski analitičari kritikuju kao preteranu i antisrpsku. Dobro! Nadam se da se slažu sa mnom da je osnovna karakteristika orijentalnih despotija – vladavina samovolje, za razliku od demokratskih poredaka u kojima vlada zakon. Poslednjih mesec dana politička Srbija se pretvorila u carstvo neobuzdanih izliva samovolje. Najpre je premijer preko svojih telala i čauša – onako potuljeno – krenuo u realizaciju postupnog državnog udara i u suspenziju ustavnog i pravnog poretka. Kosovu, je li, preti opasnost da bude odvojeno od matice, pa dok se ta stvar ne reši u skladu sa Koštuničinim željama, znači nikad, nedostojno je Srba da raspisuju ustavom predviđene demokratske izbore. Prevedeno na kolokvijalni srpski: Koštunica ima da vlada zauvek. (Ako se već sudi za pokušaj ubistva iako ono nije uspelo, treba razmisliti o mogućem suđenju za pokušaj državnog udara, ukoliko ne uspe, naravno.) Onoliko se kukumavčilo, pa i kralo, uoči donošenja ustava, a evo – krši se tek što je donesen. Legendarni Ruho Antonić verovatno u međuvremenu grozničavo radi na uobličavanju trange-frange logike po kojoj je protivustavno u stvari ustavno. A stvar sa opstrukcijom legalnog poretka i demokratskih običaja ide svojim tokom. Članovi vlade iz DSS-a spektakularno razotkrivaju zaveru NATO-a da Kosovo pretvori u sopstvenu državu. „Nema civilne kontrole.” Vele. Onda izvesni Proroković – sigurno odabran za tu misiju zbog prezimena, da bi sve to zvučalo kao proročanstvo – izjavi u nekom intervjuu da će biti ljutog boja. Pa nam na kraju, kao dezert, DSS naređuje da nikada ni slučajno ne postanemo član NATO-a. Kolika je specifična težina takvih pretpolitičkih trabunjanja, neka bude ilustrovano mojim prilogom DSS-ovskoj kampanji: Svečano obećavam da nikada neću prihvatiti mrsku zapadnu Nobelovu nagradu za književnost. Kraj! Ni blizu! Velimir Ilić, umalo da dopišem Lenjin, krene državnim poslom u Crnu Goru, o trošku poreskih obveznika, svrati da obiđe štrajkujućeg Filareta, pa ganut prizorom, digne ruke od posla i vrati se u Beograd. A premijerov savetnik, Simić, odvali da je Crna Gora u stvari „kvazidržava” i da besprizorno „trenira strogoću”, što me je definitivno uverilo u stvar u koju odavno sumnjam, to jest da je ideologija DSS de facto poezija Bore Čorbe u prozi. Da DSS ne prihvata crnogorsku nezavisnost pokazao je i određeni Ristivojević u Utisku nedelje. Na pitanje voditeljke: „Priznajete li nezavisnost Crne Gore?” glasnogovornik odgovara: „Crna Gora treba da se izvini nama.” Srbiji? DSS-u? Koštunici? Ostaće nepoznato. Sve bi to bio problem ojađenosti, inferiornosti i prostakluka pomenute gospode, ojađenosti, inferiornosti i nabusitosti koju pokušavaju da nametnu čitavoj naciji kao zakonopravilo. Ali stvar se dodatno komplikuje činjenicom da su gospoda zvanične ličnosti i da se njihova samovolja i nedotupavost pripisuju Srbiji kao celini. Od DSS-a, kao saveza preambicioznih nesposobnjakovića, ništa se drugo ne može ni očekivati. Uostalom, sve očiglednija histerija i gubitak svake kontrole pouzdan su simptom njihove skore političke propasti i definitivnog odlaska na marginu. Zato i pokušavaju da suspenduju demokratski sistem i ustoliče svog Vožda kao večitog zaštitnika Kosova. Nevolja je što Demokratska stranka olako pristaje na sve to. Da ponovim: razumem potrebu za kompromisom; nema potrebnije stvari za Srbiju od njega. Ali kompromis sa parapolitičkom grupom koja ne prihvata činjenice, koja se grozi realnosti, koja životari u odavno odsanjanim snovima, jeste kompromis sa propašću. Je li to kraj nevoljama? Nije. Glavnu nevolju ostavljam za kraj. Radi se, naime, o jednom fenomenu koji izmiče pažnji: o suštinski autoritarnoj prirodi ovdašnjih političkih stranaka. Izuzimajući – do izvesnog stepena – samo Demokratsku stranku, sve su ostale srpske partije autoritarne, pa čak i totalitarne. Nema u njima unutrašnje demokratičnosti, nema smenjivosti, nema kritičnosti. Predsednikova reč je, baš kao u komunizmu, zakon; a vertikalna prohodnost se ne postiže zahvaljujući sposobnostima i rezultatima, već na osnovu “šefove” naklonosti. Pa ako akteri političkog života svoja unutrašnja ustrojstva temelje na orijentalnim matricama, da li je realno očekivati da će kada dođu na vlast, kada se nađu u formalno demokratskom ambijentu, postupati na demokratski način. Nema tih ustava i tih zakona koji će promeniti orijentalni mentalitet. On se može promeniti strpljivim radom na promeni kulturnog modela. To je ogroman i težak posao. Nije nemoguć, ali dokle pogled dopire, ne nazire se nijedna politička sila vredna pomena koja bi se poduhvatila da ga izvede. Mnogo se ovde govori o “istorijskim vremenima”, ponajčešće kada ta vremena nemaju veze sa istorijom. Ali sada se zaista nalazimo na istorijskoj prekretnici. Imamo možda nekoliko godina da se oslobodimo tribalizma i izgradimo realan politički sistem. Kako znamo i umemo. Inače, do veka će nam Ristivojević i Simić govoriti da je dobro kada mi susednom plemenu ukrademo žene i krave, a da je loše kada ih susedno pleme ukrade nama.