Lavinanajtežih optužbi

Poljsku političku scenu ponovo potresa nova krupna afera. Dok se u zemlji, posle raspada koalicije vladajućeg PIS (Zakon i pravda, partija braće Kačinjskih) i stranaka Samoodbrane Andžeja Lepera i Lige poljskih porodica Romana Gertiha, očekivalo potvrđivanje najavljenog datuma prevremenih parlamentarnih izbora (21. oktobar), izbio je nov politički skandal. Svedočeći pred specijalnom istražnom komisijom donedavni ministar unutrašnjih poslova Januš Kačmarek teško je optužio političku vlast, iznoseći drastične primere zloupotrebe tužilaštva i tajnih službi u obračunu vlasti sa političkim rivalima i neistomišljenicima. Taj tajni stenogram čitan je poslanicima na zatvorenoj noćnoj sednici u Sejmu. Nakon toga pokrenuta je lavina teških međusobnih optužbi rivalskih stranaka za izdaju zemlje i manipulacije. Tek započetoj predizbornoj kampanji dato je time dodatno ubrzanje i posebna žestina. Premijer Jaroslav Kačinjski, koji je osporio navode Kačmareka, započeo je kampanju sa parolom da „principi obavezuju”. Opozicioni lideri su, svaki na svoj način, odgovorili tvrdnjom da je destruktivno, autokratsko postavljanje PIS, posebno braće Kačinjskih, izvor problema u kojima se zemlja našla. Nema sumnje da je osnovni predmet spora odnos prema zbivanjima i razvoju zemlje posle demokratskog zaokreta 1989. godine. Tako, premijer Jaroslav Kačinjski, na Konvenciji vladajućeg PIS, ističe da će predstojeći izbori značiti opredeljenje građana da li su za nastavljanje ili ne postkomunističkog sistema i da li im više odgovara liberalna ili solidarna Poljska. Suština svega, tvrdi Kačinjski, sastoji se u tome jesu li Poljaci za III ili IV republiku, koju je PIS promovisao dolaskom na vlast. Donald Tusk, lider najjače opozicione stranke Građanske platforme, istakao je na Zemaljskom savetu da je Poljska žrtva vlasti PIS-a i da ne treba očekivati da će Platforma sarađivati sa takvim PIS-om. Stepen zaoštrenosti sadašnjih pozicija političkih protivnika već navodi na pitanje da li će i ko sa kim moći da sarađuje u budućoj vlasti. Očito je da nastupa period krupnih preispitivanja. Prema poslednjim anketama, najviše glasova može da postigne opoziciona Građanska platforma (preko 30 odsto u ovom času), dok rejting PIS-a varira između 20 i 28 odsto. Objedinjene grupacije sa levice i ostaci ranije Demokratske stranke, čiji je izborni štab preuzeo bivši predsednik Aleksandar Kvašnjevski, ne mogu da računaju na više od 15 odsto glasova. Ne predviđa se da bi neka od manjih grupacija mogla da dosegne ni 10 odsto glasova. Treba imati u vidu i postojanje različitih tendencija unutar Platforme, gde je jedan od lidera (Donald Tusk) liberalno orijentisan, a drugi (Jan Rokita) više je pragmatičar konzervativnog tipa. Sam Kvašnjevski, koji pledira u svojoj grupaciji za podršku Tusku kao budućem kandidatu za predsednika, time, procenjuje se, otvara prostor za moguće dogovore Rokite sa strukturama PIS-a. Prisutna divergentnost i nepredvidivost takvi su da duhoviti komentator primećuje da će se, moguće, Poljaci posle izbora probuditi u nekoj novoj republici, a da ona više neće biti „ni treća ni četvrta”. Poseban aspekt ima delikatna međunarodna komponenta. U spletu naraslih međuzavisnosti, ona, mada iz pozadine, može i odlučujuće da utiče na rasporede snaga i njihova prestrojavanja. Vladajući PIS očito je i na tom planu želeo da izgradi novi spoljnotrgovinski koncept. Pune dve godine, na primer, na sajtu Ministarstva inostranih poslova piše da je „u pripremi”, a izostaje i uobičajena promocija glavnih odrednica spoljne politike. Šta to znači za zemlju koja je članica i Evropske unije i NATO-a? Dobri poznavaoci poljskih međunarodnih aktivnosti i poteza, kao tri osnovna stuba nastupa Kačinjskih, vide strateški oslonac na SAD, jaču poziciju u Evropi, posebno u koncipiranju politike prema Istoku (Belorusija, Ukrajina i, naravno, Moskva) i čelnu ulogu u regionu (između Baltika i Crnog mora). U tom smislu može se gledati i na poljsko učešće u vojnim akcijama u Iraku i Avganistanu, izgradnju američkog antiraketnog štita na poljskoj teritoriji, ali i na stanje u odnosima sa Berlinom, prekid višegodišnje trilateralne saradnje sa Nemačkom i Francuskom, ali i ofanzivni nastup prema Ukrajini i Belorusiji, uz zaoštren prilaz Rusiji i njenoj saradnji sa Evropom. Nastojanje da se spoljnopolitička problematika isključi iz predizborne polemike teško da će se ovoga puta uspešno ostvariti. To pokazuju, između ostalog, ne samo kritike vladine politike prema Briselu, a naročito prema Berlinu, već i ankete koje govore da je većina Poljaka i dalje protiv razmeštaja antiraketnog štita u svojoj zemlji, odnosno da raste nezadovoljstvo zbog ostajanja Poljske u Iraku, jer oni i tamo i u Avganistanu ginu, a zemlja od toga nema iole vidljivih koristi. Sam Donald Tusk najavljuje „drugačije vođenje spoljne politike”. Predstojeći izbori svakako će preurediti političku pozornicu zemlje. Nisu, međutim, realna očekivanja da će doći do radikalnog otklona od sadašnjeg kursa. Opozicione strukture ne samo da nisu složne u ocenama zašto je do ovakvog razvoja moralo doći nego nisu sigurne ni u mogućnosti kapitalizovanja svoje eventualne pobede na izborima. Vreme Kačinjskih teško da će se moći svesti na „običnu epizodu”.