Od diktatora do demokrate – samo korak

U martu, kada je američki Stejt department objavio novi pregled stanja ljudskih prava u svetu, državni sekretar Kondoliza Rajs izjavila je da taj izveštaj svedoči o čvrstoj opredeljenosti Amerike za građanske slobode, vladavinu prava i slobodu štampe. "Mi se još jednom opredeljujemo da budemo na strani onih hrabrih muškaraca i žena koji se bore za slobodu i svoja prava", rekla je Rajsova. "Iznova se obavezujemo da ćemo pozvati na odgovornost svaku vladu koja još uvek osnovna prava svojih građana tretira kao mogućnost a ne kao, kako je to rečito objasnio predsednik Buš, zahteve ljudskog dostojanstva o kojima nema pregovora". Čovek, međutim, ne može a da ne primeti, dok makar i letimično pregleda taj izveštaj, koliko je mnogo zemalja koje krše "zahteve ljudskog dostojanstva o kojima se ne može pregovarati" ipak uspelo da ispregovara i utanači značajnu podršku američke vlade, svejedno da li je reč o vojnoj pomoći (Egipat, Kolumbija), pomoći za razvoj (Azerbejdžan, Nigerija), povlašćenom trgovinskom položaju (Angola, Kamerun) ili pak posetama Vašingtonu svojih lidera (Ekvador, Ekvatorijalna Gvineja, Kazahstan). U praksi ovo davanje ustupaka diktatorskim režimima teško da je ograničeno na sadašnju administraciju: Bil Klinton je stupio na dužnost izjavivši, između ostalog, da pristup Kine američkom tržištu treba vezati za poboljšanje poštovanja ljudskih prava u toj zemlji - posebno za njenu spremnost da "prizna legitimnost one dece koja su nosila Kip slobode" na Tijenanmenu – da bi sa dužnosti otišao kao predsednik koji je pomogao Pekingu da ostvari davnašnji cilj sticanja stalnog statusa najpovlašćenije nacije. DŽimi Karter je u samu žižu svoje politike postavio unapređenje ljudskih prava, ali je ipak sklapao pogodbe sa južnoameričkim generalima i monarsima iz Persijskog zaliva manje-više na isti način na koji je to docnije činio i njegov naslednik, Ronald Regan. Kako je mogućno da režimi koji su u celom svetu ozloglašeni kao najopresivniji ipak neprestano uspevaju da dobiju povlastice u Vašingtonu? Jednim delom, reč je o tome što ti režimi često imaju nešto što Sjedinjene Države veoma žele i što se može instrumentalizovati i pretvoriti u njihovu komparativnu prednost, bilo da je reč o prirodnim bogatstvima, velikom tržištu koje otvara mogućnosti za trgovinu i ulaganja ili opštem geostrateškom značaju. Međutim, čak je i onim režimima koji imaju najveća bogatstva tog tipa potrebno da im neko pomogne u provlačenju kroz vašingtonske tesnace: na njihovu sreću, postoje bezbrojni lobisti koji su, za pravu cenu, voljni da upravljaju čak i brodovima sa najvećim i najopasnijim teretom. Američki lobisti rade za diktatore još od 30-ih godina, kada je nacistička vlada iskoristila posredničku firmu German Dye Trust kako bi angažovala stručnjaka za odnose sa javnošću Ajvija Lija. Kada je javnost saznala za taj posao, Kongres je 1938. doneo Zakon o obaveznoj registraciji stranih posrednika (FARA) kojim je propisano da lobisti koji rade za strance moraju da registruju ugovore pri Ministarstvu pravde. Zakon je počivao na ideji da će, s obzirom na obavezu obelodanjivanja ugovora, lobistima biti isuviše neprijatno da rade za nemoralne ili korumpirane klijente, ali se vrlo brzo ispostavilo da je ta pretpostavka bila sasvim naivna. To se, uostalom, moglo i očekivati. Iako postoje jasne granice kada je reč o onome što lobisti mogu da ostvare, oni i dalje predstavljaju ključni kanal preko koga režimi-parije mogu da zaštite i unaprede svoje interese u Vašingtonu. "To pomalo liči na tajni stisak ruke koji vam obezbeđuje mesto u loži", rekao mi je jedan nekadašnji lobista. Povremeno tim firmama polazi za rukom da ostvare spektakularne uspehe za klijente. Jedan takav, posebno upečatljiv primer, jeste onaj iz sredine 80-ih godina, kada je lobistička kompanija Blek, Manafort, Stoun i Keli pomogla da se "redizajnira" Jonas Savimbi, vođa angolskih pobunjenika koji je uživao podršku režima aparthejda u Južnoj Africi, tako da je taj, po mnogima dementni, ubica odjednom predstavljen kao odvažni "borac za slobodu" a protiv komunista. Savimbi je nebrojeno puta posetio Vašington, gde ga je njegova lobistička kuća vozikala limuzinom na sastanke sa uglednim političkim liderima, dok su za to vreme njegovi pobunjenici... spaljivali sela i silovali žene širom Angole, sve uz štedru pomoć američkih poreskih obveznika. Ipak, u celini gledano, moglo bi se reći da se pobede lobista uglavnom odvijaju daleko od očiju javnosti... Američka služba javnih prihoda procenjuje da se samo polovina lobista koji su na osnovu FARA dužni da se registruju stvarno i registruje. U teoriji, prekršioci tog zakona mogu biti osuđeni na visoke novčane kazne ili čak upućeni u zatvor, ali gotovo da niko nije krivično gonjen zbog toga što se o zakon oglušio. Ona preduzeća koja se registruju, po pravilu otkrivaju vrlo malo informacija sem imena klijenata, honorara koje ti klijenti isplaćuju i ograničenih podataka o tome s kim stupaju u kontakt. Pošto su zahtevi za obelodanjivanje svih takvih ugovora toliko "labavi", gotovo je nemoguće stvarno pratiti aktivnosti lobista. I ono malo znanja što smo stekli o diplomatiji koju su orkestrirali lobisti, ne potiče od podataka dobijenih na osnovu FARA, već od slučajnih otkrića istraživačkog novinarstva. Upravo zbog toga Amerikanci mogu samo u čudu da se pitaju: a kakva to uopšte obećanja te kompanije daju stranim vladama? Koju vrstu pomnog nadzora organizuju raspitujući se o potencijalnim klijentima, ako takvog nadzora uopšte ima? Kako orkestriraju podršku klijentima? I koji je procenat njihovog rada vidljiv, odnosno transparentan za Kongres i javnost, pa samim tim i koji je to procenat podložan nadzoru javnosti? Da bih nekako odgonetnuo odgovore na ova pitanja, odlučio sam da se obratim nekima od vodećih vašingtonskih lobističkih firmi predstavljajući se kao potencijalni klijent kako bih video da li će te firme biti spremne da se late popravke predstave koju u javnosti uživa neki posebno mrzak i opak režim. Prvi korak podrazumevao je izbor tog potencijalnog klijenta koji je trebalo da bude prilično ozloglašen. Prva zemlja koja mi je pala na pamet bila je Severna Koreja, ali je to delovalo suviše nepouzdano, tako da sam se na kraju opredelio za neznatno manje staljinistički režim Turkmenistana. Sve do svoje iznenadne smrti u decembru prošle godine, doživotni predsednik Turkmenistana Saparmurat Nijazov gradio je kult ličnosti koji je daleko prevazišao sve moderne lidere, sa mogućim izuzetkom Kim DŽong Ila. Učenici srednjih škola morali su da proučavaju Nijazovljevu Runamu, knjigu u kojoj su zabeležene razne njegove lične i duhovne mudrosti, koja se inače na zvaničnom veb sajtu te zemlje opisuje kao "knjiga koja stoji na ravnoj nozi sa Biblijom i Kuranom". Samozvani "Turkmenbaši", odnosno "vođa svih Turkmena" smešio se sa bilborda i građevina širom zemlje; njegov lik se nalazio na novčanicama, papirnatim kesicama soli i na bocama votke. Ne samo da je jedan grad krstio po sebi, već je to učinio i sa celim jednim kalendarskim mesecom (to je onaj mesec koji neprosvećeni neturkmeni još uvek nazivaju januar). Svaka pa i najmanja opozicija turkmenistanskoj vlasti smatra se veleizdajom, tako da su hiljade političkih disidenata dopali zatvora. Recimo, 2004. godine je jedan čovek koji je tražio dozvolu za održavanje mirnih demonstracija poslat na dve godine u psihijatrijsku kliniku. Posle Nijazovljeve smrti, za vršioca dužnosti predsednika postavljen je ministar zdravlja Kurbanguli Berdimuhamedov, inače lični Turkmenbašijev zubar. Berdimuhamedov je bio relativno nepoznat. Neki su nagađali da je on zapravo Turkmenbašijev vanbračni sin, čime bi se moglo objasniti ovo iznenadno nasleđivanje. Prema oceni Bi-Bi-Sija on je autor Nijazovljeve zdravstvene reforme sprovedene 2004. godine, "za koju mnogi posmatrači tvrde da je potpuno upropastila turkmenistansko zdravstvo". Na izborima održanim u februaru Berdimuhamedov je i zvanično izabran za predsednika; imao je pet protivkandidata, sva petorica iz iste vladajuće partije i osvojio je 89 posto glasova na izborima koje je on opisao kao "izbore održane na demokratskoj osnovi koju je postavio naš veliki vođa", a za koje su praktično svi ostali tvrdili da su bili čista farsa. U jednom od prvih intervjua koje je dao pošto je postao predsednik, Berdimuhamedov je kazao da mu je uzor Nijazov. Što se tiče demokratije, rekao je Berdimuhamedov, "ta nežna biljka ne može biti nametnuta primenom gotovih uvoznih modela. NJu možemo samo brižljivo negovati koristeći mudro narodno iskustvo i tradicije ranijih pokolenja". Berdimuhamedov je dopustio da se otvore dva nova internet-kafea u Ahšabadu, ali oni ne posluju naročito dobro, možda zbog vojnika koji stražare na ulazu, a možda i zbog činjenice da jednosatno korišćenje košta oko 10 dolara, što je više od prosečne dnevne zarade u Turkmenistanu. Pošto ja, naravno, nigde ne bih mogao da prođem kao Turkmen, odlučio sam se da se lobističkim firmama obratim ne kao predstavnik vlade, već kao konsultant jedne misteriozne (zapravo izmišljene) firme pod nazivom "Maldon grupa", koja navodno ima finansijski interes za poboljšanje imidža Turkmenistana u svetu. Prema toj mojoj legendi, mi smo grupa privatnih investitora koja se angažovala na projektu izvoza zemnog gasa iz Turkmenistana na ukrajinsko i druga istočnoevropska tržišta. Našoj poslovnoj poziciji u Turkmenistanu veoma bi pomoglo ako bismo američkim političarima i novinarima mogli da prenesemo poruku o tome koliko su zamašne reforme koje planira i sprovodi Berdimuhamedovljeva vlada. Ovo nije neuobičajeni način poslovanja; naime, često ugovore u ime stranih vlada sklapaju privatne kompanije, manje-više nalik na ovu moju fiktivnu Maldon grupu. Ponekad ta preduzeća u stvari rade isključivo u sopstvenom poslovnom interesu; u drugim pak slučajevima deluju samo kao pokriće za režime o kojima je reč. Turkmenistan ima ogromne rezerve zemnog gasa, tako da samo od njegovog izvoza godišnje zaradi dve milijarde dolara, ali je celokupno poslovanje na tom planu temeljno prožeto korupcijom. U jednom britanskom izveštaju iz 2006. navodi se da je sam Nijazov zadržavao milijarde dolara prihoda od nafte na računima u inostranstvu, praktično pod svojom isključivom kontrolom. "Možda je najomražniji i daleko najsloženiji aspekt trgovine gasom između Turkmenistana i Ukrajine", navedeno je u tom izveštaju organizacije Global vitnes, onaj koji se odnosi na ulogu posredničkih kompanija koje već više od decenije uspešno posreduju između Turkmenistana, Rusije, Ukrajine i Evrope. Te kompanije su najčešće došle ni od kuda, pretvarajući skoro beznačajne svote osnivačkog kapitala u ugovore vredne po više milijardi dolara. NJihovi pravi vlasnici skrivaju se iza vrlo komplikovanih mreža raznih trustova, holdinga i nominalnih direktora i gotovo da u javnosti nema ni jedne jedine dostupne informacije o tome kuda stvarno odlazi profit. Pre no što sam se obratio raznim lobističkim kućama obavio sam nekoliko najnužnijih pripremnih radnji. Odštampao sam poslovne vizit-karte sa zaglavljem Maldon grupe predstavljajući se kao osoba po imenu Kenet Kejs, a kao adresu kompanije naveo sam veliku poslovnu zgradu u Londonu na Trgu Kevendiš. Kupio sam mobilni telefon sa londonskim brojem. Napravio sam veb sajt Malden grupe - zapravo samo osnovnu stranicu sa najelementarnijim informacijama - i sebi otvorio posebnu i-mejl adresu. Onda sam sredinom februara, ubrzo posle Berdimuhamedovljevog stupanja na dužnost, počeo da se obraćam raznim lobističkim kućama preko elektronske pošte, predstavljajući svoju kompaniju i objašnjavajući da smo veoma radi da popravimo odnose između "novoizabrane vlasti u Turkmenistanu" i Sjedinjenih Država. Navodio sam da nam je potrebno da nam neka pouzdana lobistička kuća brzo izradi "plan strateških komunikacija" koji bi nam bio od ogromne pomoći. Izražavao sam nadu da će ta i ta kompanija biti spremna da me primi krajem meseca, kada nameravam da doputujem u Vašington. Tako me je jednog lepog februarskog dana, u rano popodne, potpredsednik kompanije APCO Bari Šumaher uveo u konferencijsku dvoranu u centrali te firme smeštenoj u samom srcu Vašingtona. Mene je pratio Španac, konsultant Maldon grupe koga smo predstavili kao Rikarda (u stvarnosti to je bio moj prijatelj koga sam zamolio da pođe sa mnom, pošto nije delovalo mnogo verovatno da firma poput moje pošalje samo jednog čoveka na sastanak sa potencijalnim lobistima). APCO je bila prva lobistička kuća sa kojom sam stupio u kontakt, zato što je to potpuno prirodni kandidat za zastupanje Turkmenistana: APCO ima iskustva ne samo u zastupanju autoritarnih režima u celini gledano - tako su, na primer, zastupali diktatora, nigerijskog generala Sanija Abaču, sa kojim su ugovor sklopili 1995, iste one godine u kojoj je on obesio devetoricu boraca za demokratiju - već ima i posebno iskustvo u zastupanju kaspijskih režima, pre svega naftom bogatog i kleptokratskog Azerbejdžana. APCO je, kako mi je Šumaher detaljno objasnio u elektronskoj poruci, "radio na izgradnji imidža, kreiranju politike i rešavanju problema stranih ulaganja i ugleda za čitav niz stranih vlada". Hvalio se "ključnim profesionalcima" zaposlenim u firmi, među kojima ima dosta nekadašnjih članova Kongresa i pripadnika raznih američkih administracija. Kada smo Rikardo i ja ušli u konferencijsku dvoranu, troje Šumaherovih kolega ustalo je da nas pozdravi. To su bili Elizabet DŽons, koja je do 2005. bila pomoćnica državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, a pre toga nekadašnja ambasadorka u Kazahstanu; Robert Daunen, koji je bio angažovan kao viši pomoćnik senatora Roberta Dola i saradnik je u Centru za strateške i međunarodne studije; bila je tu i DŽenifer Milervajs Dajk, bivša predstavnica za štampu Centralne obaveštajne agencije (gde je, kako sam mogao da pročitam u njenoj biografiji, koju sam istog dana dobio, "inicirala prvu koordinisanu korporativnu strategiju brendinga i advertajzinga" koju je CIA koristila), kao i predstavnica za štampu potpredsednika SAD Dika Čejnija. Šumaher je odmah krenuo u prikazivanje slajdova koji su posebno za nas pripremljeni. Jedan od prvih slajdova nosio je naslov "Milozvučje" i proveo nas je kroz ono što je Šumaher opisao "vox populi političara" na temu Turkmenistana, što je sve bilo izmontirano od razgovora koje su on i kolege obavili pripremajući se za sastanak sa nama, predstavnicima Maldon grupe. Sada je nastupio "najvažniji istorijski trenutak Turkmenistana od sticanja nezavisnosti", glasio je jedan citat, koji je pripisan neimenovanom saradniku neke fondacije. "Niko ne traži savršenstvo kada je reč o demokratiji i o reformama ljudskih prava", glasio je drugi citat, koji je pripisan nekom vladinom zvaničniku. Klimao sam glavom, ohrabren lepim vestima. "Ovo je stvarno izvanredna prilika da se definiše nova turkmenistanska vlada", rekao je Šumaher, da bi onda reč uzela DŽonsova. Rekla je da je razgovarala sa nekadašnjim kolegama u Stejt departmentu i da je zaključila kako se Bušova administracija nada da će popraviti odnose sa Berdimuhamedovljevom vladom. NJeni kontakti u Stejt departmentu ne očekuju "čuda" na planu političke reforme; biće dovoljni i mali koraci, kao što su novi internet-kafei, koje će APCO moći da iskoristi za promovisanje novog režima. "Znate, osobe poput Bet stvarno mogu da pozovu te političare i razgovaraju sa njima", rekao je Šumaher, kao da je i sam zapanjen mogućnošću pristupa koju DŽonsova ima. "Dragoceno je kada se nekome pruža prilika da uputi svega nekoliko telefonskih poziva i dođe do mnoštva podataka." Šumaher je dodao da je on sam obavio nekoliko telefonskih razgovora i da je od šefa "jednog od ključnih odbora" saznao da će uskoro u Kongresu biti organizovana saslušanja i svedočenja na temu energetske bezbednosti. "Turkmenistan tu treba da odigra značajnu ulogu i to bi možda moglo da nam pomogne da o svemu progovorimo na pozitivan način", dodao je. "To je još jedna stvar za koju ćemo se zakačiti" (sem onih internet-kafea). Prelazeći potom na medijsku strategiju, Šumaher je predočio širok spektar izveštavanja za koji APCO može da se postara. Ono što je u ovom našem poslu loše jeste to što se Turkmenistan skoro svuda pominje u negativnom kontekstu. Ono što je pozitivno jeste to što se retko pominje. Znači, sada je nastupio trenutak da se zada odlučujući udarac. Upitao sam zar ga ne brine to da će turkmenistanskom režimu postaviti nemoguće visoke standarde kada je reč o poštovanju ljudskih prava? Šumaher je nastojao da me umiri. Kad god pokrenete neku propagandnu kampanju tog tipa, neminovni su "izolovani incidenti koji deluju loše, i upravo je kompanija koja se bavi komunikacijama dužna da nađe izlaz - treba da deluje iskreno, treba pravovremeno da reaguje i te incidente treba da predstavi u realnim razmerama, to jest u primerenoj perspektivi, kako nijedan takav incident ne bi izbacio iz koloseka samu kampanju". S druge strane, međutim, Šumaher dopušta mogućnost da se dogodi nešto "stvarno strašno" - reči su, imao sam utisak, nekako ostale da vise u vazduhu - što bi bilo teško prevazići. Koliko bi koštala "operacija Turkmenistan" u izvođenju kompanije APCO? Oko 40.000 dolara mesečno, plus troškovi (procenjuje se da oni iznose desetak posto te cene, odnosno više za putovanja van Vašingtona). Reklamni oglasi i razni specijalni događaji plaćaju se zasebno. Sve u svemu, za prenošenje javnosti naše poruke o novom i poboljšanom Turkmenistanu bilo bi potrebno oko 600.000 dolara tokom prve godine. Šta bismo za taj novac dobili? Strategija kuće APCO bila je predstavljena na slajdu pod naslovom "Elementi komunikacionog programa". Predviđena su četiri takva elementa: prvi je "kontakti političara" i zahvaljujući svojim političkim kontaktima APCO tu ne bi imao nikakvih problema. "Nemojte verovati nikome ko vam kaže da može da ubedi nekog kongresmena da uradi ono što vi želite, ali mi možemo da vas dovedemo do kongresmena i da razložno objasnimo ono što vi zastupate", rekao je Šumaher. APCO bi lako mogao da organizuje sastanke između turkmenistanskih zvaničnika i ključnih članova Kongresa, a mogao bi da organizuje i putovanje američkih kongresmena u Turkmenistan, kako bi se oni sami uverili kakvo je stanje u toj zemlji. Sigurno je da će razne zvanične američke delegacije putovati u taj region, rekao je Šumaher dodajući: "Mi imamo kontakte koji nam omogućuju da ih pozovemo da zastanu u Turkmenistanu." Tu se u razgovor uključio Daunen, rekavši da bi bilo preuranjeno ako bismo već sada isključili mogućnost organizovanja privatnog putovanja u Turkmenistan jedne ekipe iz Kongresa. To ne bi trebalo neposredno da organizuje Maldon grupa, već on ima lična iskustva sa raznim akademskim grupacijama koje sponzorišu takva putovanja. "Možda Turkmenistan ima neki trust mozgova ili univerzitet", ponudio je on. „Svaka akademska institucija mogla bi da sponzoriše takvo putovanje." Tako bi kongresna delegacija same Maldon grupe bila u suštini spremna da ode u Turkmenistan već onog trenutka kada APCO pronađe turkmenistanski univerzitet voljan da to zvanično sponzoriše. Drugi element strategije jeste "medijska kampanja". Na slajdu pod naslovom "Osnovne aktivnosti u vezi sa odnosima sa medijima", APCO obećava da će "otvoriti nove teme i nove medijske priče", da će organizovati medijska zbivanja i događaje i da će identifikovati "ključne novinare" i sarađivati sa njima. Budući da je to njena oblast stručnosti, ovaj slajd je predstavila gospođa Dajk. Mediji će biti prijemčivi za priče o Turkmenistanu sada kada je došlo do promene vlasti, rekla je ona, a imamo i "energetsku bezbednost kao dodatno uporište. Naravno, možemo im skrenuti pažnju i na pitanja poput internet-kafea". Pored toga što može da utiče na ton izveštaja i reportaža, dodao je Daunen, APCO može da omogući pojavu pozitivnih "ličnih stavova" i uvodnika u novinama. "Možemo da iskoristimo neke od eksperata iz raznih trustova mozgova koji će reći nešto u stilu ’S jedne strane ovo, s druge strane ono’ i onda to plasiramo kao uvodnik gostujućeg autora." Zaista, dodao je Šumaher, APCO zapošljava neke ljude koji se "ne bave ničim drugim do tim" i dosad su uspeli da na taj način plasiraju hiljade "ličnih stavova" po raznim novinama i časopisima. Rasprava o trećoj tački strategije - izgradnji "koalicione podrške", što zapravo označava negovanje naizgled nezavisnih, pa samim tim i nešto pouzdanijih saveznika koji bi mogli da ponude pozitivna mišljenja o Turkmenistanu - bila je sasvim kratka. Kako je i objašnjeno na slajdu posvećenom toj temi, moramo početi od sasvim malih koraka, s obzirom na "zatvorenu prirodu zemlje koja je dosad osujećivala investicije i razmenu". Dakle, kako sada stoje stvari, najbolji koalicioni partneri biće aktuelni i potencijalni korporativni investitori u Turkmenistan, kao i "eksperti iz trustova mozgova i naučnici". Kako njih možemo da koristimo, te eksperte i naučnike? "Baš mi je drago da ste to pitali", odgovorio je Šumaher smešeći se. Prešao je na sledeći slajd koji je bio posvećen četvrtom elementu strateške kampanje: "Događaji, dešavanja". Jedna od mogućnosti, rekao je Daunen, jeste održavanje foruma o američko-turkemnistanskim odnosima, s tim što bi bilo najbolje da se taj forum održi u vreme posete nekog visokog turkmenistanskog zvaničnika Sjedinjenim Državama. Mogući domaćini jesu fondacija Heritidž, Centar za strateške i međunarodne studije i Savet za spoljnopolitičke odnose. "Prošle nedelje sam razgovarao sa jednim brojem kolega iz tih organizacija", rekao je Daunen. "Lako bi se mogli angažovati neki pravi eksperti za to da budu sponzori ili domaćini javnog foruma ili panela na kome bi se okupili staferi iz Kongresa i novinari." Jedini trošak za to jeste neko osveženje i najam prostorije - Šumaher se šalio da bi APCO mogao da spremi kolače kako bi uštedeo nešto para Maldon grupi - a to bi se fantastično isplatilo. "Ako uspemo da objavimo neki rad ili tekst govora održanog na konferenciji, onda ćemo moći da ubedimo nekog prijateljski nastrojenog člana Kongresa da to uvrsti u Kongresnu arhivu, pa da to potom bude odštampano i razaslato kao materijal američkog Kongresa", rekao je Šumaher. "To bi značilo da zapravo od jednog događaja napravimo njih nekoliko u isti mah." Objasnio je da je druga mogućnost da se časopisu Ekonomist plati da bude domaćin manifestacije posvećene Turkmenistanu. To bi bilo skuplje nego kad bismo išli preko nekog trusta mozgova, koštalo bi oko 25.000 dolara, ali bismo zato imali mnogo čvršću kontrolu nad svim što se događa, a usput bismo dobili i "pečat jedne vrlo ugledne treće, dakle nezainteresovane strane". Da ne bi izgledalo da taj događaj nije ništa drugo do plaćeni oglas, njegova "zvanična tema trebalo bi da bude šira od naše", objasnio je Šumaher, iako bi sve bilo tako iskombinovano da se poruka sasvim "jasno prenese". Znači, to se ne bi zvalo "Dan Turkmenistana", upitao sam. "Ne", odgovorio je Šumaher. "Bilo bi mnogo bolje da tema bude energetska bezbednost." "Ili možda ’Cevovodi u kaspijskom basenu’", dodala je DŽonsova. "Eto, tako se ti poslovi obavljaju", kazao je Šumaher. Maldon grupa ne bi imala svog govornika, ali bi APCO sakupio nekoliko ljudi - možda nekog funkcionera administracije ili izvršnog rukovodioca neke američke kompanije koja je već angažovana u Turkmenistanu i on bi govorio u naše ime. Obećanje reforme svakako jeste važno, ali bismo mi verovatno želeli više da se usredsredimo na pitanja kao što su energetika i regionalna bezbednost. "U svetu u kome administracija želi izvesnu dozu realizma, sigurno postoje načini da se uputi pozitivna poruka", rekao je Šumaher. Na poslednjem slajdu koji su nam prikazali bile su navedene opšte koristi koje je Maldon grupa mogla očekivati za pomenutih 600.000 dolara. To je obuhvatalo izgradnje predstave o Turkmenistanu kao o "zemlji koja je važna za Sjedinjene Države", uspostavljanje "široke baze podrške" za tu zemlju i poboljšanje medijskog izveštavanja o njoj. Posle niza čvrstih stisaka ruke, obećao sam da ću im se uskoro javiti, čim se budem konsultovao sa šefovima u Londonu. Sutradan ujutro Rikardo i ja smo se uputili u kancelarije kuće Kasidi, verovatno najpoznatije lobističke kuće u Vašingtonu. Među njenim aktuelnim klijentima nalazi se Teodoro Obijang, čovek koji upravlja Ekvatorijalnom Gvinejom još od 1979. kada je svrgao i ubio tadašnjeg vladara, inače svog strica. Kuća Kasidi je u periodu od 1998. do 2006. godine naplatila više od 235 miliona za lobističke usluge, što je više no i jedna druga slična kompanija u Vašingtonu. Sedište je samo blok zgrada udaljen od APCO, ali je neuporedivo elegantnije. U konferencijsku dvoranu ubrzo je ušlo šest visokih rukovodilaca kompanije; svi su bili odeveni u elegantna poslovna odela ili kostime u raznim nijansama crne, sive i teget boje. Tu je bio Čak Dolan, svojevremeno stariji konsultant kandidatskog dvojca Keri - Edvards u predsedničkoj kampanji 2004; Gordon Spid, direktor kompanije zadužen za poslovni razvoj, čovek dečačkog lica; visoki vitki DŽerald Vorburg, nekadašnji stafer sa Kapitol Hila i aktuelni potpredsednik kompanije; Kristi Moran, koja mi je kazala da je ranije radila za Saudijsku Arabiju i pomogla toj zemlji da poboljša predstavu o sebi; bio je tu i Dejvid Bartlet, stručnjak za odnose s javnošću u čijoj radnoj biografiji piše da je pomagao mnogim direktorima velikih korporacija da "izađu na kraj sa najagresivnijim novinarima u zemlji". Šesti član tima kuće Kasidi, i očigledno vođa ekipe, bio je potpredsednik kompanije Greg Hartli, koji održava tesne veze sa najistaknutijim republikancima u Kongresu. Kada je Hartli napustio posao na Kapitol Hilu i odlučio da postane lobista, "rasplamsao se pravi rat za njegove usluge", pisao je Vašington post. "U tom ratu pobedila je kompanija Kasidi ... ponudivši samo nešto malo manje od milion dolara godišnje, plus znatan procenat" cene lobističkih usluga za koje Hartli donese porudžbine. Kao i u slučaju APCO, kuća Kasidi je takođe smesta ponudila sastanak. Hartli je kao primer naveo Kasidijev rad u Ekvatorijalnoj Gvineji, tvrdeći da je reč o "tipu zastupanja veoma sličnom onome koji je potreban Turkmenistanu". I Obijangov režim imao je svoj deo lošeg publiciteta - tu je pomenuo neki bankarski skandal u kome je učestvovala cela vlada - a prvi posao firme Kasidi bio je da "identifikuje netačne ili na predrasudama zasnovane članke i da pokuša da ih ispravi". Ovo mi je bilo jako zabavno, budući da je Hartli zapravo mislio na mene: naime, ja sam bio taj koji je, radeći u Los Anđeles tajmsu 2003. iskopao priču o stotinama miliona dolara prihoda od nafte koje je Ekvatorijalna Gvineja ostvarila a koji nikad nisu ušli u budžet te zemlje već su deponovani u banci Rigs u Vašingtonu, na računu koji je bio pod kontrolom Obijanga. Senat je poveo istragu koja ne samo da je potvrdila ono o čemu sam ja pisao, već je otkrila još mnogo više prljavog veša, kao što je recimo činjenica da su Obijang i članovi porodice sklonili milione dolara na neke ofšor račune. I Hartli se hvalio političkim kontaktima firme. Pošto je Rikardu i meni dao primerke brošure korporacije, rekao je da kuća "ima čvrste lične kontakte" sa političarima, a ne samo sa ponekim predsednikom nekog odbora, kao što je to slučaj sa većinom konkurenata. Kasidi ima prave veze - na nivou stafera, na nivou odbora, na nivou rukovodstva republikanaca i demokrata u Kongresu, kao i na nivou (Bušove) administracije. "Znamo da ste stupili u kontakt i sa drugim kompanijama", rekao je vrlo tendenciozno. "Neće vam biti lako da ma gde nađete uspehe ravne našima." Na primer, zahvaljujući agresivnoj medijskoj strategiji kompanije Kasidi i putovanjima kongresnih stafera u Ekvatorijalnu Gvineju koje je ona organizovala, sada se otvara nova perspektiva za tamošnju vlast. Evo dokaza: pre tri godine časopis Parejd svrstao je Obijanga "među šest najgorih diktatora u svetu", kazao je Hartli, proprativši tu poslednju konstataciju vrlo rečitom grimasom. "On se još uvek ne svrstava među pozitivce", nastavio je Hartli, "ali više nije ni među deset najgorih diktatora, i mislim da možemo bar donekle da se podičimo što smo mu pomogli da nauči kako da još poboljša svoju poziciju. Da li to znači da će sledeće godine dobiti nagradu za humanitarni rad? Ne, neće, ali mi u svakom slučaju napredujemo". Sada je Vorburg preuzeo rukovođenje sastankom. Govorio je sa izvesnom dozom strasti o "izvanrednim lobističkim kampanjama" koje je kuća organizovala i tokom kojih je uspela da ubedi američku vladu da "učini nešto potpuno suprotno već jasno izraženoj volji". Prva kampanja tog tipa odnosila se na ukidanje dugogodišnjeg trgovinskog embarga protiv Vijetnama. Ključ za uspeh bilo je okupljanje eksterne grupe za pritisak pod nazivom Multinacionalna koalicija za poslovni razvoj, u čiji su sastav ušle vodeće američke korporacije koje su nastojale da dobiju posao u Vijetnamu. "SAD s tim nisu imale nikakve veze", rekao je Vorburg. "Mi smo promenili tu politiku, mi smo ukinuli embargo i mi smo otvorili Vijetnam za ekonomsku razmenu sa Amerikom." Vorburg je takođe pomenuo nekadašnji rad za Merhav, izraelsku kompaniju koja ima velike poslovne interese u Turkmenistanu, a za koju je kuća Kasidi od Eksim banke pribavila finansijska sredstva za ulaganja u kaspijski cevovod. Kada je Vorburg zastupao kompaniju Merhav, imao je priliku da se sastane sa jednim brojem turkmenistanskih zvaničnika. "Nažalost, ranija vlada je bila poznata po tome što je svaki čas smenjivala ministre", dodao je. "Nećemo pitati kud su poslati svi oni!", naglasio je. Zavladalo je opšte veselje koje mi je delovalo prilično nedolično, s obzirom na činjenicu da je samo prošle godine 16 ministara poslato u zatvor ili u unutrašnje progonstvo, a javnost je uverena da je jedan od ministara preminuo u zatvoru. Hartli je saopštio da on i kolege žele da postave nekoliko pitanja o Maldon grupi. Nije bilo teško odgovarati na ta pitanja: samo sam kao karte promešao iste one parčiće informacija koje sam im već ranije dao. Mi smo mala grupa britanskih, bliskoistočnih i istočnoevropskih investitora; imamo bliske veze sa vladom, ali u Maldon grupi nema turkmenistanskih funkcionera. Vorburg je tvrdio da je baš prošle nedelje na najvišem nivou američke vlasti održan sastanak posvećen isključivo Turkmenistanu. "Želeli bismo da se postaramo da budete na dnevnom redu kada bude održan sledeći takav sastanak", naglasio je. "Zato bismo želeli da radimo sa pojedincima pre tog sastanka i da budemo uključeni u tumačenje ishoda vašim investitorima, a preko vas i vladi (Turkmenistana) i to na način koji će vam stvarno dati krila na tom tržištu." I Hartli se postarao da naglasi koliko je kuća Kasidi zainteresovana za dobijanje ovog posla. "Znate, to je upravo ona vrsta posla koju mi izuzetno dobro obavljamo", rekao nam je u jednom trenutku. "To nam diže adrenalin." Razume se, postavlja se pitanje novca, odnosno, konkretno, koliko će para biti potrebno Maldon grupi da angažuje lobističku kuću Kasidi. S obzirom na to da je reč o Turkmenistanu, objasnio je Hartli, nema brzih ni lakih rešenja: zato predlaže trogodišnji posao po ceni od 1,2 do 1,5 miliona dolara godišnje – doduše to bi, upozorio je, moglo da bude i više, ako se neka grupa za zaštitu ljudskih prava namerači upravo na taj režim, što bi zahtevalo mnogo jače lobističko spinovanje. "Pogledali ste naše biografije", dodao je. "Pogledajte i koliko smo naplaćivali za ostala zastupanja... i videćete da ni ovog puta nismo zacepili." Insistirajući, razume se, na tome da ja svakako nisam taj koji odobrava račune, rekao sam da meni ta brojka deluje razumno. "Ostali će vam raditi za manje para, ali nećete dobiti ljude koji imaju naše iskustvo, naše poznavanje Turkmenistana, naše veze sa Stejt departmentom, Savetom za nacionalnu bezbednost i sa nekim delovima obaveštajne zajednice", istakao je Vorburg. Kasidi smatra da strategija treba da sadrži dva centralna dela, od kojih bi jedan bio usmeren ka političarima, a drugi ka medijima. Ja sam postavio nekoliko pitanja, između ostalog, da li misle da bi bilo korisno ako bismo organizovali neko putovanje kongresmena u Turkmenistan. Hartli je odgovorio da bi to bilo korisno, ali je od najvećeg značaja da se "izaberu pravi ljudi u Kongresu"; te "prave ljude" definisao je kao one koji "imaju određene sklonosti koje bi mogle biti od značaja za ostvarivanje napretka u našem zastupanju (Turkmenistana)". Od imperativnog je značaja, takođe, da se turkmenistanski zvaničnici dovedu u Vašington, mada tu moramo biti sasvim realni. Ako Maldon grupa kaže da želi da se Bardimuhamedov obrati učesnicima zajedničkog zasedanja oba doma Kongresa, kuća Kasidi će vam odgovoriti da to nije moguće. S druge strane, da li bi kuća Kasidi mogla da organizuje "jedno ispijanje kafe u Spoljnopolitičkom odboru Senata uz srdačnu dobrodošlicu koja bi tom prilikom bila izražena turkmenistanskom ministru spoljnih poslova?" Da, to je već sasvim mogućno. Isto tako, Maldon grupa nikako ne bi trebalo da potceni značaj organizovanja putovanja u Turkmenistan novinara i analitičara iz raznih trustova mozgova. Dve nedelje posle sastanka iz Kasidija mi je elektronskom poštom stigao dokument na 12 stranica - predlog strateškog razmišljanja. Lobisti te firme informisaće visoke zvaničnike američke vlade i kreatore javnog mnjenja "o pozitivnim događajima koji se zbivaju o Turkmenistanu“ i prezentovaće tu zemlju na temelju "strateške važnosti Centralne Azije" i "ključno značajne uloge" koju bi ona mogla da odigra za energetsku bezbednost SAD. Na osnovu preliminarnih istraživanja lobisti kuće Kasidi već su utvrdili da postoji "pojačano interesovanje za Turkmenistan na najvišim nivoima vlasti u SAD". To otvara izvanredne mogućnosti, budući da će biti lakše stupiti u kontakt kako sa zvaničnicima, tako i sa medijima, ali je to istovremeno i svojevrstan izazov, pošto da "pojačana pažnja izaziva i posebno pomni nadzor - mnogi su skloni da u takvim situacijama otvore četvore oči". Razume se, izrazi "pažnja" i "pomni nadzor" praktično su sinonimi; jedini razlog zbog koga bi to moglo predstavljati izazov kada je reč o lobističkoj kampanji za Turkmenistan ležao je u tome što istina o toj zemlji nikada nije bila naročito pozitivna. U suštini, Kasidi je već otkrio nekoliko uznemirujućih vesti: "Saznali smo da su SAD čvrsto rešene da agresivno insistiraju na ljudskim pravima i demokratskim reformama u zamenu za veći angažman u odnosima sa Ašhabadom", zloslutno su me upozoravali Kasidijevi lobisti. (Ovo navodno otkriće nije bilo ništa drugo do taktika zastrašivanja, to je sasvim izvesno. Bušova administracija je, baš kada je reč o vodećim izvoznicima energije u kaspijskoj oblasti, otvoreno navela da su joj prioriteti trgovina i unapređenje poslovnih veza, a ne ljudska prava. Ako je suditi prema stvarno dobro pozicioniranom izvoru, funkcioneri Stejt departmenta su jasno stavili do znanja da je glavni cilj Bušove administracije u Turkmenistanu otvaranje te zemlje za ulaganja američkih petrohemijskih kompanija.) Da bi izašla na kraj sa opasnošću od "otvaranja četvorih očiju", kuća Kasidi će morati da nastoji da "podstakne medije da oni ispričaju priču o Turkmenistanu, a ne samo da na takve priče reaguje. Sarađujući sa dopisnicima, koordinisaćemo slanje globalne poruke o političkom, socijalnom i ekonomskom napretku". Tokom nedelja koje su usledile ovim sastancima javljali su mi se i iz kompanije APCO i iz kuće Kasidi, radi da što pre krenu u turkmenistansku ofanzivu. Odgovarao sam uz izvesnu dozu žaljenja objašnjavajući da Maldon grupa još nije sasvim sigurna kako želi da nastavi taj posao, ali da bar zasad, kako stvari stoje, njihove usluge još nisu potrebne. Ipak, bilo je teško odupreti se iskušenju snevanja na javi o tome kakvi su sve uspesi mogli da budu ostvareni za "novoizabranu vladu Turkmenistana", da sam samo imao koji milion dolara na raspolaganju.