Starešina srpskog roda

Rešio sam da vam obnovim staru veru, Srbi moji! Onu, tvrdu, vidovsku. Zaštooo?! Šta me sad to spopalo kad, evo, gori Kosovo. Pa, baš, zbog Kosova naumio sam bogu Vidu da vas vratim. Jer, da vas podsetim: na Kosovo ste zbog Vida, i otišli 1389. godine, zbog Vida, onako, slavno izgiboste. Ali, da počnem od Zlatibora, jer tamo mi se ideja rodila. A otkako sam se sa Zlatibora vratio, samo mi se spava, kao da me neko namerno usporava, kao da me spopliće, a sve u cilju da ne registrujem u sudu, staru vidovsku veru. Spavam, bre, i po dvanaest sati po ovom kišnom vremenu. I lepo sanjam: čas jašem krilate lavove, čas bele konje jednoroge. Da nisam podebilio, lebac mi se ogadio!? Jer, Isak Baševic Singer u jednoj priči opominje: “Samo debili i bebe mogu mirno da spavaju i lepo sanjaju.” Ali, to su pisci: oni i u zdravom snu vide bolest. Nego, na Singera se nastavlja i Jung. Na terasi u Gročanskoj, zagledan, šatro, u Avalu, ovako počinje: “A šta ako te napala depresija? Ona tako krene, potmulo, iz potaje. Prvo ti se spava, a onda ti se iz postelje ne ustaje te satima buljiš u plafon. Kao, pogodio te život. U stilu, oh živote skote! Onda počneš da gubiš apetit, malaksavaš, dobiješ tvrdu stolicu, brate, i sve to uz jutarnji umor, plač bez povoda, pa, zatim, odjednom, razdražljivost i bes, te opet povlačenje u sebe, gubitak interesovanja i uživanja u bilo čemu, i, na kraju, prestaneš da obavljaš i jutarnju higijenu...” Tu dreknem na Junga: Ajde, dosta! I za koga ti to radiš, burazeru, kad hoćeš da mi natovariš depresiju!? I to baš u času kada Srbe hoću da vratim staroj veri, paganskim arhetipovima na kojima svaki normalan narod počiva! Jung, očigledno, po nečijem zadatku, turpija i dalje: “Evo, nauka tvrdi, svaki drugi Srbin pati od depresije. Ratovi, NATO bombardovanje, stresovi, Kosovo, dramatičan pad standarda, tranzicija, divlji kapitalizam, sve to nije šala. I, najzad, samo budala može mirno da primi krah srpske košarke i fudbala. Pa još ako si, na sve to, hrišćanin, pravoslavac onda, jadni moj bratac, nemaš šta da očekuješ u životu. I kako da te pravoslavnog ne skovitla depresija, tim pre, što je u gadnom škripcu Srbija? Hrišćanstvo je teška bolest, hoću reći, duboka depresija.” Tu se, opet, na Junga brecnem: Daj, matori, leba ti, oladi! Da li ti ličim na kaluđera ili na druida iz Singidunuma?! A to što mi se posle Zlatibora toliko spava, pouzdano znam, nije depresija već samo nedostatak čistog, zlatiborskog vazduha! Sedim u ligeštulu na terasi, buljim u septembarsku kišu, Avalu ne vidim, i, dišem, duboko dišem. Navikao sam, bre, telo na zlatiborski kiseonik, na vidovdansko svetlo i sada kunjam, šlajfujem, na beogradskom smogu. Jer, čim je bog stvorio čoveka, đavo je, brže-bolje, stvorio grad. Serotonin, fali mi, bre, serotonin! Fali mi, brale, Sunce Nepobedivo! Wemu hoću da vas vratim, Srbadijo! Sedim u beržeri, kao usred zime, navikavam se na beogradske dnevne tmine, okraćale dane. Čitam tekst o “Suncu, Starešini srpskog roda” Svetlane Stević-Vukosavljević iz Vinče, priložen na naučnom skupu o Slovenima održanom 8. septembra, u SANU. Dakle, čitam o Predanju homoljskih staraca, a njega usmeno prenosi čiča Antonije Antonijević (85) iz Milatovca, opština Žagubica, središte Homolja. Ovako počinje čiča Antonije: “Nas Srbe je Bog javio ovde u Prvem vremenu da čuvamo ovu lepu zemlju i da se divimo svemu što je stvorio. Dao ni snagu i moć vitezova, reč ljuću od mača, a srce meko, dirljivo za svakoga i dao ni oganj u srcu. Stvoreni smo taki kaj što je naši Starešina srpskog roda, Sunce jarko, Svetla Kruna na Nebu. Zato imamo najveću odgovornost pred Bogem od svih naroda.” A koliko je od čiča Antonijevog Homolja do moje Suve planine? I, valjda, vam je sada jasno otkud mi zavet da vas privedem Starešini srpskog roda. A ako vam je Predanje homoljskih mudraca anahrono, ajde, da vam to kažem moderno, to jest, naučno. Elem, pazi ovamo: po sunčanom planinskom danu, telo ti, brale, upija četiri hiljada luksa, pa ti serotonin u telu skače, i, eto ti životne paganske radosti, spremnosti da uživaš u životu koji ti naš Starešina daruje. Dok, recimo, po tmurnom beogradskom danu, kada nam Starešina boluje, ti, moj bajo, primaš samo dve hiljade luksa pa ti se životna radost prepolovi, ubogalji. A još ako si se, po takvom tmurnom danu, zavukao u sobu te primaš od Starešine samo četiristo, petsto luksa, onda si se ti, brale, već spremio da budeš pravoslavac, hoću reći, depresivac. A ako ćeš da postaneš svetac, a ti dozu Starešine smanji na sto, na dvesta luksa, i, eto tebe, postao si velikomučenik, a sa malo sreće, i crveno slovo u crkvenom kalendaru. Nego, manite se ćorava posla! Okrenite se Starešini, izlažite telo njegovim luksovima, čak i u ovim kišnim danima. I, evo me, hodam u belim pantalonama sa tričetvrt nogavicama, bos i u klompama. A gore, samo indijska lanena košulja boje peska i pamučni prsluk iz Kašmira da se što više Starešini umilim, da što više svetla i snage od njega primim. Belo, belo mora da se nosi i usred zime. Jer, pogledaj, moj Srbine, sve te kaluđere u crnim mantijama, i, odmah te hvata depresija! I kada ih pitaš zašto su u crno odeveni, reći će da još žale za Razapetim. Eeej, dve hiljade godina tugovanja! Pa gde to ima, moj rode, sve da ti je Razapeti i rod rođeni! I šta ako je sva ta tuga nameštena? Šta ako nije ni bilo raspeća? A kroz sve ove hrišćanske vekove, Sunce Nepobedivo te nije izdalo nego te je vazda grejalo i serotonin ti davalo. I opasulji se više, moj Srbine: Sunce je Sin Božiji, naš Starešina najmiliji! Sada i Jung vidi da ne podležem ni njemu, ni depresiji, okreće ćurak naopako, pa će ovako da zbori: “Ako satanisti u crnom vršljaju Vojvodinom, zašto vi, staroverci, u belom ne biste Srbijom hodili i vašeg Starešinu slavili? Ako je satanistima kanibalizam zamena za hrišćansko pričešće, evo, vi staroverci jedite Sunce, vašeg Starešinu. I registrujte se u sudu, što pre, da vas vlasti ne jure, da ne bude ponovo pomor kao u vreme Nemanjića...” U taj utorak zaspim još u devet uveče, kao kokoška. I, eto mi, u snu moje Crne iz Vrčina. I ona mudro savetuje: “Poslušaj Junga, registruj se u sudu, ne kao sekta, ne kao crkva, već kao VERA, kao stara srpska vera. I, evo, kao prva, učlaniću se u tu tvoju belu veru iako sam crna, kao đavo.” A kad se u sredu, naš Starešina sa istoka, iznad FK “Obilić” pojavio, odmah je svaki Srbin živnuo. Ali, vidi se da nam je Sunce crveno i ranjivo, a takvo je kad plače za srpskim rodom, za Kosovom čiju su sudbinu za decembar zakazali, kada nam je Starešina najslabiji. Znaju to satanisti, a znaju i hrišćani, naročito, vatikanci. Ista je to fela.