O zločinu i nekažnjenima

Dragan Šutanovac je objavio sva dokumenta u vezi sa bombardovanjem zgrade RTS-a 23. aprila 1999. godine, koja su nevladine organizacije tražile od Ministarstva odbrane. Na sajtu ministarstva, redom, prema brojevima dokumenata. Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše Stojanovića, pak, šokirana je činjenicom da je ministar Šutanovac objavio dokumenta koja mu je ona lično dala 23. maja ove godine. “Od onih 10 stranica, koje je ministar dao na uvid javnosti, 6 su iz dokumentacije koju sam mu ja predala. Predala sam mu ta dokumenta sa zahtevom da se pronađu presretnuti transkripti za koje smo sigurni da postoje. Ali, s kojim pravom je on postavio na sajt dokumenta koja sam mu ja dala?”, uzrujana je gospođa Stojanović. Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, jedne od šest nevladinih organizacija koje su potpisale zahtev Ministarstvu odbrane Republike Srbije za obelodanjivanje “presretnutih transkripata”, čudi se “kako je moguće da su ti papiri, koje su zapravo sakupile porodice stradalih u bombardovanju zgrade RTS-a, držani u predmetu koji je nosio oznaku strogo poverljivo”? Poznavaoci vojnih prilika u zemlji, rekli bi joj na to da se u vojsci “baš svašta” stavlja pod oznaku “strogo pov.” i da ta oznaka nije nikakva garancija da vojni dokument krije bogzna kakvu tajnu. U dokumentima koja su objavljena zaista ne postoji nikakav dokaz da je Ministarstvo odbrane znalo da će RTS biti bombardovan. Niti su nadležne službe u arhivima Generalštaba i Vojske Srbije, kako je Šutanovac poslednjih dana više puta obavestio javnost, pronašle transkripte razgovora pilota NATO aviona sa bazom uoči bombardovanja zgrade RTS-a. Zašto onda Žanka Stojanović kao i nevladine organizacije: Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Komitet pravnika za ljudska prava – Jukom, “Žene u crnom” i Inicijativa mladih za ljudska prava, i dalje insistiraju na transkriptima? Da li su ti transkripti ikad postojali, i da li ih je neko “uklonio” kako sumnja Nataša Kandić? I da li bi NATO mogao bar da nam kaže odakle je krenuo avion koji je nosio smrtonosni tovar za radnike u zgradi Televizije i da li je reč o britanskom herijeru koji je poleteo iz Avijana, kako se dosad spekulisalo, ili je to bio američki B2 koji je preleteo Atlantski okean da bi bombardovao RTS? Taj “transkript” nisu izmislili roditelji poginulih. Rečeno im je da postoji. Žanka Stojanović, učiteljica u penziji, koja je svoj život od 23. aprila 1999. posvetila prikupljanju dokumentacije o bombardovanju Televizije ne bi li doznala ko je odgovoran za smrt njenog sina i njegovih 15 kolega, izvlači iz jedne od mnogobrojnih fascikli uredno poređanih po godinama i predmetima rukom ispisanu izjavu Nenada Nikolića iz “G 17 istraživačkog tima za pronevere Milanovića” od 14. 5. 2001. koji joj je ovako napisao: “Avion bombarder, Sea Harrier, uzleteo iz neke od baza na Jadranu (Avijano) ili sa nosača aviona u Jadranskom moru. Po rečima dežurnog oficira u Operativnom centru VJ, pilot se tri puta javljao kontrolnom punktu NATO-a, a poslednji put neposredno po obavljenom zadatku”. Nenad Nikolić je u prostorijama G 17 + gospođi Žanki Stojanović i Kuzmanu Stoimenovskom, ocu ubijenog Darka, rekao da je “lično razgovarao sa oficirom VJ koji je bio na dežurstvu dan uoči bombardovanja RTS-a, i da mu je ovaj poverio da je odgovarajuća vojna služba dešifrovala poruke o predstojećem napadu još 22. aprila”, piše Zoran Janić u knjizi “Tišina u Aberdarevoj”, objavljenoj pre godinu i po dana. Nikolić je tad, u razgovoru, spomenuo i ime tog šifranta: zastavnik Krstevski. U knjizi Zorana Janića dalje piše da je Nikolić u kasnijim razgovorima “odbio da prizna da zna išta o tome, da se ikad sreo, ikad čuo itd.” Žanka Stojanović će reći: “Nikolić se samo izgubio, probajte vi da ga nađete.” U razgovoru za NIN, međutim, Nenad Nikolić kaže da mu je te informacije dao čovek koji je bio šef smene za elektronsko presretanje u Batajnici, čijeg se “imena i prezimena on u ovom trenutku ne seća, ali može do njega da dođe” i da je “želeo da to kaže roditeljima svojih nastradalih kolega jer je po profesiji producent i poslednju emisiju koju je radio na RTS-u, radio je sa njima”. Dakle, u Batajnici su “elektroničari koji su se bavili elektronskim presretanjem poruka, to i saznali”. Ali, Nikolić ne zna “jesu li oni to zabeležili ili nisu”. Međutim, postoji i drugi deo priče koji se odnosi na “šifranta Krstevskog”, koji je bio zastavnik tadašnje Vojske Jugoslavije. Nikolić potvrđuje za NIN da mu je zastavnik Krstevski dan uoči bombardovanja RTS-a, na Kosmaju (gde su bili stacionirani, a ne u Podgorici kako piše u zahtevu Žanke Stojanović ministru odbrane Šutanovcu) rekao: “Noćas će biti gađana zgrada Televizije”. Dakle, Krstevski je samo imao tu informaciju, odakle, Nikolić ne bi znao da kaže. Nikolić je javio svojoj ženi ono što je čuo pošto je njegova tašta imala stan preko puta Pete beogradske gimnazije ne bi li se sklonila negde. “Mogao sam sa privatnog telefona da zovem svoje da se sklone, ali nisam mogao da zovem Televiziju, ne znam da li me razumete? Takve stvari ipak idu po službenoj dužnosti”, objašnjava Nikolić, koji je tad bio u rezervi Prvog puka veze pri Generalštabu. To je, kako kaže, saznao 22. aprila, u dva popodne, dakle, oko 12 sati pred napad. Da li smo mi, ipak, bili u prilici da i tehnički i tehnološki slušamo tu NATO avijaciju? I da li je avion koji je gađao RTS bio britanski herijer? Miroslav Lazanski, vojno-politički komentator “Politike”, reći će za NIN da su sve te priče kako smo mi njih slušali i presretali – samo mit. Zapravo, možda smo i mogli da čujemo nekog pilota u avionu tipa F 16 ili A 10 koji leti nad teritorijom Srbije i ganja tenkove i vozove i autobuse, dakle ciljeve u pokretu. Onda on zove avaks, spusti se na manju visinu, pa ga možda i presretnemo. Međutim, u slučaju RTS-a nije reč o ovim avionima, ali ni o sporom britanskom herijeru o kojem se spekuliše. Lazanski kaže: “Po mojim informacijama, gađanje zgrade RTS-a izvršio je američki nevidljivi bombarder B2 koji je doleteo iz baze u Misuriju, SAD, sa zadatkom da gađa RTS. Pa da li neko očekuje da će pilot aviona B2 koji košta dve i po milijarde dolara u takvom supersofisticiranom bombarderu za vreme leta od Misurija do Jadrana da pita avaks da li se zgrada televizije možda pomerila ili su je preselili iz Aberdareve na neku drugu adresu? Pa je stariji vodnik Žika to skinuo, pa u istoj noći dostavio Slobi, a Sloba upozorio Milanovića, to su budalaštine. Nismo mi mogli da slušamo B2, ta posada nema potrebe da se javlja ni bazi ni avaksu ni bogu ocu, a svaki njihov razgovor sa bilo kojom vrstom komandi je tako skremblovan i sintetiziran i automatski se šifrira i pušta u milionitom deliću sekunde i pušta kao neka vrsta nanopiska. Drugo, GPS-om se sve proračuna i ubaci u kompjuter rakete, tako da on ni ne mora da uđe u tadašnji vazdušni prostor Jugoslavije, odnosno Srbije. On može da gađa televiziju sa sredine Jadrana. Setite se kako je britanska podmornica gađala rezidenciju Miloševićevu, bivšu Titovu rezidenciju u Užičkoj iz voda Krfa, malo južnije od Otranta, ispalila iz zaronjenog stanja krstareće rakete i pogodila Užičku. Zašto B2, dakle? Zato što jedini on može da nosi tu vrstu rakete koja bi odrezala zgradu u Aberdarevoj, onako hirurški. Britanski herijer ne može da nosi takvu vrstu raketa, to je spor avion. Oboren je iznad Goražda u ratu 1994-1995. i nikad se više nije ni pojavljivao u unutrašnjosti.” Taj isti američki B2, naime, krenuo je 12. aprila preko Atlantika da gađa RTS i zgradu “Ušće” i onda je zaustavljen i vraćen sa pola Atlantika zato što je u Vašington stigla informacija da su neki zapadni novinari još uvek bili u zgradi RTS-a. Vesli Klark je insistirao i nakon toga da se gađa RTS, pa su od 18. aprila zapadni novinari dobili upozorenje da ne ulaze u zgradu RTS-a. Dakle, nekoliko dana pre bombardovanja zgrade RTS-a svi novinari su znali i o tome danas postoji niz svedočenja. Vesli Klark je jednom rekao da je on lično zvao reportera CNN-a i postarao se da “vest o bombardovanju procuri”. Budući da su Brent Sadler i Alesio Vinči bili jedini novinari CNN-a koji su izveštavali iz Beograda, izgleda da je vest od njih i procurela. Lazanski, pak, misli da je NATO mogao i zvanično da upozori da će da gađa TV: “Da su bar jedan dan unapred rekli gađaćemo, ljudi bi imali šansu da biraju između života i posla, svako normalan bi izabrao život. Kad je NATO video da gubi medijski rat, kad su Yejmi Šej i ekipa u Briselu procenili da im ljudi na mostovima, Tim Maršal sa izveštajima iz Beograda koji se baš i nisu svideli ovima u komandi NATO-a, pa i raspoloženje ljudi po Beogradu s punim baštama nikako ne idu naruku, namerili su da onemoguće da slike zapadnih dopisnika dolaze na zapadne medije. NATO je zato svesno išao da gađa prostoriju iz koje su svi zapadni novinari izveštavali.” No, opšta su već mesta, mnogo puta napisana, dosad, da su televizije (Košava i Pink i SOS kanal) i radio-stanice koje su u to vreme bile smeštene u zgradi CK (Ušće) bile na vreme obaveštene i da su svi dan ranije evakuisali ljudstvo i tehniku. Slično je bilo i u slučaju RTV Novi Sad, koja je gađana dva puta, ali su zaposleni sa vojvođanske Televizije na vreme bili izmešteni zajedno sa tehnikom. Da se i ne podsećamo zgrade vlade u Nemanjinoj iz koje su bila iseljena sva ministarstva. Na vreme. Žanka Stojanović se priseća Aleksandra Vučića koji joj je u njenom stanu na Miljakovcu, svojevremeno govorio: “Kako to da Mitroviću šraf jedan nije falio? Tako što je sve iselio jer je znao da će biti gađan.” A o Vučiću, tadašnjem ministru informisanja, ostala je priča kako je te noći 23. aprila, trebalo da bude gost Lariju Kingu na CNN-u, zapravo, trebalo je da se pojavi u studiju RTS-a u 2.30, ujutro, ali budući da ih je više puta odbijao, nije uopšte ni imao nameru da ode. Wegova majka Angelina, urednik na RTS-u, je, kako se pričalo, te noći igrom slučaja ostala živa. On je, zabeležili su neki novinari, tog jutra, posle bombardovanja, jako uzbuđen pričao da nije znao da će televizija biti gađana ali da “zna ko jeste znao”. Vučić je, po rečima Radeta Radovanovića, izveštača Radija Slobodna Evropa, rekao da su za bombardovanje RTS-a znali Dragoljub Milanović, njegov zamenik Jovan Ristić, urednik informativnog programa Milorad Komrakov, i njegov zamenik Dušan Vojvodić, kao i sekretar RTS-a Dušan Jakovljević. Zanimljivo je, ovde, spomenuti i intervju pukovnika Momira Stojanovića, šefa službe Vojne bezbednosti, Nedeljnom telegrafu, od 31. decembra 2003, u kojem na pitanje novinara: da li je za Službu NATO bombardovanje naše zemlje bilo iznenađenje, pukovnik Stojanović odgovara: “Ni slučajno. Znali smo kada će bombardovanje početi, kako će se odvijati, koje će ciljeve NATO gađati. O svemu tome smo na vreme informisali vojno i državno rukovodstvo zemlje.” Međutim, ostavimo, načas, po strani potrebu i napore Žanke Stojanović i svih ostalih roditelja nastradalih radnika RTS-a da konačno saznaju kako je došlo do stradanja njihove dece. I da nađu neki pisani dokaz koji će potvrditi da je Milan Milutinović znao i da je obavestio Dragoljuba Milanovića, koji je pak, obavestio Komrakova, Lenardovu, Ristića, Vojvodića (inače oca Natalije Sinanović, zaposlene u RTS-u, koja je te noći, po svedočenju svojih kolega, bila u desku i koju je Dušan Vojvodić na vreme poslao kući, odmah pošto su se začule sirene). Šta ostaje? Valjda je u vreme napukle vlade, i rasprava na temu ulazak u NATO, da ili ne, prisećanje na bombardovanje RTS-a, zgodno svima. U predizbornoj kampanji, a valja je početi na vreme, uvek je zgodno. I pored svih sumnjičenja nevladinog sektora predvođenog Natašom Kandić, nemoguće je pomisliti da bi ministar odbrane Dragan Šutanovac iz bilo kog razloga prikrio nešto što bi bio par ekselans dokaz protiv nekadašnje “crveno-crne” koalicije, koju nevladin sektor proglašava glavnim i uglavnom jedinim krivcem za žrtve bombardovanja NATO-a. Sonja Biserko će za NIN reći da “država u ovom trenutku otvaranje priče o bombardovanju RTS-a koristi za svoju propagandu protiv članstva u NATO-u. I ne osvrće se na činjenicu da je NATO bombardovanje RTS-a bio zločin koji je osudio “Amnesti internešenel”, i zločin koji je kao i svih 78 dana bombardovanja tadašnje Jugoslavije bio flagrantno kršenje Ženevske konvencije. Na pitanje šta kaže na komentare da je u najmanju ruku licemerno da se nevladine organizacije koje su podržavale NATO u bombardovanju Jugoslavije, danas zalažu za rasvetljavanje događaja u vezi sa RTS-om, Sonja Biserko će reći: “To je podmetačina. Slobodan Milošević je isključivi krivac za NATO intervenciju. Žrtvovao je svoju zemlju i svoj narod. NATO je obavestio unapred svaki put o ciljevima koji će biti bombardovani. Ne vidim kakve veze sa tim danas imaju nevladine organizacije?”