Bio bih za cement

Nikola Pilić je rođen 1939. godine u Splitu. Za Dejvis kup reprezentaciju tadašnje Jugoslavije nastupao je u čak 62 meča, 39 u singlu i 23 u dublu. U singlu je izgubio samo 12 mečeva. U profesionalnoj karijeri je osvojio tri titule, u Stokholmu, i Avili, a jedan od najznačajnijih uspeha je svakako nastup u finalu Rolan Garosa, 1973, kada je imao 34 godine. Od Nikija Pilića bolji u finalu bio je Rumun Ilie Nastase. Kao trener osvojio je četiri Dejvis kup titule. Tri sa Nemačkom u periodu od 1988. do 1993, i jednu sa Hrvatskom pre dve godine. Praktično je “napravio” najznačajnije tenisere ovih zemalja, koji su ujedno obeležili i poslednjih dvadesetak godina svetskog tenisa: Boris Beker, Mihael Štih, Goran Ivanišević. Jedini je u istoriji osvajao Dejvis kup sa dve različite reprezentacije, a sada je preuzeo i reprezentaciju Srbije. Nadamo se da i sa njom jednog dana postane šampion. Ovaj razgovor vođen je u sredu, 19. septembra posle jutarnjeg treninga Dejvis kup reprezentacije Srbije. Hoćemo li da krenemo od dnevnog raporta? - Radili smo u “Areni”. I? Jeste li zadovoljni šljakom? To je, ovih dana, maltene glavna tema oko Dejvis kupa, da li je šljaka dobro urađena? Ako nije, da li će Austrijanci do petka da srede teren u “Areni”. - Pa ja mislim da hoće. Danas u sredu već je puno bolje. Austrijska firma postavila je jednu smjesu sinoć i danas je puno bolje nego što je bilo jučer. I mislim do petka da će biti u redu. A sad, Nikola, kad smo već tu oko šljake, ko je doneo odluku da se igra na šljaci? Da li je to vaša ideja? Ili ideja igrača? - Ne znam. Ja mislim da je to odluka onoga bivšeg kapetana Petrovića sa igračima. Jer Australci nemaju broj dva dobar na zemlji. U stvari, imaju toga Lušaka koji igra pristojno, ali opet nije dobio nikoga u prvih sto igrača. Koliko sam ga ja vidio, on igra dosta pristojno na toj zemljanoj podlozi. Ali to je doneseno puno prije nego što sam ja uopće bio u kombinaciji da dođem na kormilo Dejvis kup reprezentacije. Da li biste se vi odlučili za šljaku? - Ne znam. Ja mislim da bi jako puno razgovora bilo prije nego što se odlučim za bilo koju podlogu, puno razgovora sa igračima, puno analize. Ja sam u principu uvijek otišao tamo gdje je moj igrač najbolji. A to je bilo u principu za Bekera i za Štiha, za Ivaniševića u Hrvatskoj itd. Da vam iskreno kažem, nisam se puno bavio tim, ali vjerovatno bi bio za cement, za tvrdu podlogu. Pretpostavljam da znate zašto vas toliko pitam o šljaci. Jer, Đokovićev servis na šljaci će biti sporiji, a Hjuit je poznat kao jedan od najboljih reternista, biće mu lakše da te lopte hvata. - Ima tu nešto što vi kažete. Međutim, ima jedna druga stvar koja je jako važna, a to je da Hjuit koristi puno snagu lopte koja ide na brzim terenima i on je igrač koji, uglavnom, blokira protivnikov servis. A na zemlji Hjuit mora sam da udara loptu koja stoji, a tu je on dosta hendikepiran. Osim toga, ako idemo malo analizirati Hjuitove rezultate, vidit ćemo da on nema neke specijalne rezultate na zemlji, a na svakoj drugoj podlozi ima, prije svega na travi i na cementu. Uostalom, bio je prvi na svijetu, a na zemlji nikad nije osvojio veliki turnir. Dobro, a da li se pribojavate, možda, Đokovićeve igre na šljaci? Jer, na šljaci se igraju mnogo duži poeni što Đokoviću ne odgovara, pogotovu kada se meč igra u tri dobijena seta ... - ...da i tri dana mora da igra! To stoji. Apsolutno stoji. Ali mislim, da su oni vjerovatno mislili da broj dva, da Janko i Novak treba da dobiju broj dva i da imamo dobre šanse za parove. A osim toga, Novak ima i šanse da dobije Hjuita na zemlji jer je vjerovatno jači igrač na zemlji od njega. Dobro, računate da je dubl naš? - Računam to. Mada oni imaju igrača koji je deveti na svijetu, a osim toga imaju i Hjuita koji je osvojio US open u parovima. Mislim da mi imamo malo veće šanse. Ali znate, u parovima par poena gore-dole, može se okrenuti meč kao ništa. Dajem par poena našem dublu više, ali to je totalno otvoreni meč. Mislite li da će baš dubl možda da odlučuje? - Dubl je strašno važan, uvijek je bio važan, ali zavisi šta će se dogoditi prvi dan. Moglo bi se dogoditi nešto, šta ja znam, ekstremno, a to je da Janko dobije Hjuita. On ga je dobio u Indija Velsu. Prema tome, meč je otvoren, ali u Dejvisu se pokazalo da prognoze nisu poželjne jer se nikad ne zna šta će se desiti, šta se zapravo može dogoditi. Krenuli smo maltene od današnjeg dana i od te proklete šljake, a sada da se malo vratimo na početak. Ostalo je malo nejasno; čija je ideja da vi postanete vođa srpskog tima? - Pa ideja je od Novaka i Srđana Đokovića. I onda je to tek posle Savez prihvatio? - Akceptirao. Ja sam sa Orlandićem razgovarao i razgovarao. Sa Bobom Živojinovićem još u Umagu smo govorili o toj ideji. Ja nisam bio sto posto siguran da li mogu ili ne mogu i onda sam pristao. Šta je vaš motiv da prihvatite i da budete praktično kapiten srpske Dejvis kup reprezentacije? - Moj motiv je to što je Novak Đoković moj igrač i on me je tražio jer bih mogao pomoći, jer bih mogao uvesti neka pravila koja su bila užasno važna, jer prethodnih par mečeva, koliko sam čuo od svih igrača, u najmanju ruku rečeno, nije bila dobra organizacija. I trebali su jednoga čovjeka prema kome će igrači imati respekt, jednoga iskusnoga lisca koji će im dati neke direktive. Nismo mi vojnici, ali mora da postoji stroga disciplina ko može ući u svlačionice, ko može ući tamo gdje jedemo itd., itd. Sada je to sve organizirano jako, jako dobro i vrlo striktno i – da kucnem u drvo, sve to sad dobro izgleda. Znači, vojska za sada sluša? - Jeste. Znači, brzo ste red uspostavili? - Pa, oni znaju da imam iskustva, ali znaju i da sam uveo reda i kod Nijemaca i kod Hrvata. Znaju da im je trebao neko ko bi igrače nekako štedio da se mogu koncentrirati da imaju taj naboj koji je potreban, da ne treba da ih razvlače gore-dole. Napravili smo pres u nedjelju i sad ćemo napraviti u četvrtak poslije podne i to je to. Sećam se kad smo se sreli na Vimbldonu 1991. godine, kada su Beker i Štih igrali finale. Nikad neću zaboraviti vašu rečenicu kada ste me u žurbi ostavili i rekli: idem u svlačionicu da se ona dva ludaka ne pobiju pred finale. Sad je to malo dalje od ove priče, ali kako ste, recimo, Nemca uterali u red? Tri puta je osvojio Dejvis kup salataru. - Znate šta, ja sam Štiha uzeo kad je bio 495. na svjetskoj rang-listi. Uzeo sam ga iz Hamburga i doveo u Minhen i doveo sam ga do broj dva na svijetu. Sa Štihom se moglo razgovarati, sa njim nije bilo problema. Sa Bekerom je bilo teže. Sa njim sam bio dvanaest godina i Beker je jednostavno imao jednu filozofiju: da su Beker i Pilić jači nego sam Beker. Osim toga, on je od 45 mečeva u Dejvis kupu faktički samo jedan izgubio, drugi nije htio igrati zato jer smo već dobili 3:0. Ja sam ga prisilio da igra zbog televizije, ali on je u 12 godina faktički izgubio samo jedan meč. Niste samo od Nemaca napravili tenisku velesilu. Ali onda je došla pobuna igrača. Tu prvenstveno mislim na Bekera koji je požurio da bude savezni kapiten. To će vam se posle, na sličan način, vratiti u Hrvatskoj od jednog drugog nesporno velikog igrača – Ivaniševića. - Čujte, malo je razlike između toga. U Hrvatskoj je skroz krivo napravljeno. Jer, ja sam u nedjelju, kad smo dobili u Bratislavi, predsjedniku rekao da je moja misija završena. I to su mediji svakako gurali gore-dole. Moja misija je završena i nemam šta. Iz treće lige Hrvatska je osvojila Dejvis i ja sam rekao u Bratislavi – moja misija je gotova. Šta su poslije toga novinari i novinarčići pisali, to je drugo. Što se tiče Bekera, on je htio da bude savezni kapiten. Dogovorili smo da to napravimo 15. decembra, ali on se požurio i napravio je to dva mjeseca prije. Zbog čega? Ne znam. Eto vidite, on je kao igrač bio genijalac, a kao funkcioner katastrofa. Poslije mene je bilo pet kapetana u narednih pet godina. Da li je neko sem vas osvojio sa dve reprezentacije Dejvis kup? - Nije niko. Znači, ako osvojite i sa Srbima, vi ćete praktično biti zadugo nedostižni? - Meni je samo u cilju da napravimo tri poena protiv Australije, a onda možemo dalje govoriti. Dobro. I nadajmo se da se neće ponoviti to, ako napravite isto Srbima taj uspeh da neki mladi lavovi krenu na vas pre vremena... - Nemam protiv toga ništa... Nikola, za kraj isto moram da se setim nečega što ste mi jednom prilikom pričali o vašem prvom putovanju. - Prvo putovanje je bilo iz Splita za Pariz 36 sati vozom. Išli ste s jednim reketom, s jednim patikama, s jednim šorcem, majicom i ako se sećam, sa putnom kartom u jednom pravcu. - To su druga vremena bila. A da li možete onako, u najkraćem, da kažete, da date tu jednu kratku ocenu od tih vaših početaka pa do danas, kako je to tenis postao jedna od najmoćnijih sportskih industrija? - Pa slušajte, to je individualan sport, vrlo interesantan i za medije i za televiziju. Ti gren slemovi po sto miliona dolara svaki. Mislim, kad imate jednog igrača kao što je Novak Đoković koji je harizmatičan, koji ima personaliti, on može promijeniti jako puno, čak i imiy jedne države, ovo kažem malo pretjerujući. Ali on pravi puno za Srbiju. Prema tome, kako je Beker bio popularan na centralnom stadionu u Vimbldonu, iako Englezi nikako nisu voljeli Nijemce, tako i Novak pravi jako puno za Srbiju.