Rogovi u vreći

Znamenita kletva o prokletstvu života u zanimljiva vremena postaje sve više naše svakidašnje iskustvo. Nikako da se ostvari obećanje kako ćemo živeti u dosadnoj zemlji. A zašto je tako kako jeste, valja tumačiti kao rezultat nesebičnog truda ovdašnjih političkih subjektivnih snaga: više nego bilo gde drugde, u Srbiji je politika društvena igra u kojoj običan građanin, statistički poznat i kao poreski obveznik, ima status piona koji će, po prilici, biti žrtvovan jer je jedino u tome smisao njegovog života. Eto, na primer, ilustracije radi, u sećanje mi se vraća tromesečna ustavna kriza (ili tako nekako) nakon januarskih parlamentarnih izbora. Partije tzv. demokratskog bloka su, kumulativno, na tim izborima nadvladale, što je bio samo uvod u njihovu međusobnu borbu za ministarske mandate. Najzad su, u minut do ponoć, fotelje nekako raspoređene kako bi se ta ideološka trvenja institucionalizovala. Tako zapravo nastaje ono što nam se sada događa. Toj jedva nekako skrpljenoj vladi opozicija nije davala više od sto dana života. Dotični rok je nedavno istekao, ali je vlast opstala uz obećanje njenih protagonista da će postojeća vlada izgurati čitav svoj mandat sa sve produžecima i sudijskom nadoknadom vremena. Ovo otuda jer nema drugog načina za nastavak iznuđenog bratstva-jedinstva političkih partija iz pomenutog demokratskog bloka. Naš građanin je to prihvatio tešeći se kako bi moglo biti još gore nego što jeste. Wemu za utehu služe ministarske izjave da vlada demokratskih rogova u vreći funkcioniše u savršenoj harmoniji, da se njeni članovi spore međusobno jedino onda kada na dnevni red dođe zahtev za povećanje njihovih skromnih platica. Ta idila je principijelno sumnjiva. Osim što je, po svemu, virtualni artefakt, ako tako nešto uopšte postoji. Jer, nema nikakve pastorale u nepomirljivom sukobu interesa. To je, u osnovi, preduslov paradoksa da ministri, koji se na sednicama vlade ljube u svijetle obraze, postaju ponovo ostrašćeni partijski aktivisti čim se proglasi pauza za ručak. Pa, je li, jedan o drugom govore sve najgore, preteći svojim kolegama iz bratske demokratske stranke kako će oboriti vladu ukoliko ona ne zastupa smernice njihove sopstvene demokratske stranke, odnosno interes domicilnog im lidera. Čitalac je verovatno već shvatio gde cilja ovo zaobilazno, zamorno razglabanje. Naime, vlada funkcioniše na bazi džentlmenskog sporazuma DS i DSS-a o saradnji u korist obostrane štete. G 17 i NS imaju u toj raspodeli funkciju začinskog bilja, s tim što Mlađan i Velja znaju da katkada presole čorbu. Kad tamo, međutim, na globalnom političkom planu, koalicioni partneri DSS-a i DS stoje u pozi raskrečene žabe na iskrzanom konopcu sudbine. Tobože se vole do sečenja vena, ali svako duva u svoju tikvu. Rezultat: premijer Koštunica je zaboravio telefonski broj predsednika Tadića, dok je predsednik Tadić, u oduševljenju što smo izbegli poraz, svoj telefonski imenik sa premijerovim brojem zaboravio na stadionu u Lisabonu. I tako će ostati do sledećih izbora, koji i jednog i drugog mogu vratiti u opozicionu udobnost. Povod ovome je, razume se, Kosovo. Nakon što su ministri iz redova DSS-a, svako za sebe, kao originalni mislioci, ponovili tezu premijerovog savetnika da (po slovu Ahtisarijevog plana) NATO na Kosovu pravi svoju državu, Koštunica je upalio svećicu na torti obećanjem da, dok je njemu glave na ramenima, Srbija neće postati članica te vojne alijanse. Mada su o pitanju konačnog kosovskog statusa oni iz DS takođe rezolutni, više im je do evroatlantskih integracija, pa svoje kolege prekorevaju što grde silu koja nas je onomad bombardovala, da je NATO ključ za članstvo u EU; osim toga, kako reče jedan ministar iz Krunske, ako NATO na Kosovu zbilja stvori svoju državu, a mi budemo članica NATO-a, onda to znači da je Kosovo naša država kao što je Španija francuska pokrajina i obrnuto. Bilo bi dobro da je to jedina tačka sporenja. Ali nije. Po principu spojenih sudova, sve se prenosi na teren izbornih razmirica. Ustavni zakon propisuje da se predsednički izbori moraju održati do kraja ove godine, ali tek uz uslov donošenja nekih sistemskih zakona, pa to daje argument DSS-u da se tim izborima protivi sve dok se na razreši kosovski čvor, jer – da citiram ministra policije – nema igranke dok traje operacija. S druge strane, DS iz petnih žila insistira na neodložnom raspisivanju predsedničkih izbora bez pomenutih kondicionalnih zakona, što u njenoj interpretaciji znači da ustavni zahtev mora biti ispoštovan uz nužno kršenje zakona o konstitutivnom aktu. Nije teško zaključiti gde leži razlog ovog zahteva za kategorički imperativ: ukoliko se izbori raspišu za kraj ove godine, predsednik će se birati pre definitivne odluke o kosovskom statusu, dok bi njihovo odlaganje za sledeće proleće došlo nakon eventualnog samoproglašenja kosovske nezavisnosti, što bi dovelo u pitanje Tadićeve šanse da bude ponovo izabran jer će, ako tome bude baš tako, teško moći da adutira evroatlantskim integracijama kao kecom iz rukava. Tome treba dodati predsednikovu ličnu harizmu, koja se doduše kruni, ali je i dalje onaj odlučujući teg na vagi. Tadić jeste dobio prethodne izbore, ali tek kada su, u drugom krugu, njegovu kandidaturu podržale ostale partije iz tzv. demokratskog bloka. Uzimajući to u obzir, DSS se dvoumi hoće li ga ponovo podržati ili će istaći nekog svog kandidata da malo zamuti stvar. U DS takvu pretnju ne shvataju ozbiljno, pa kažu da će Tadić pobediti bez obzira na to hoće li ili neće li iza njega stati DSS. To može biti račun bez krčmara. Otuda, zlu ne trebalo, s te strane stiže upozorenje da ukoliko Tadić ne bude predsednik, ni Koštunica neće ostati premijer, dakle – pada vlada. Od toga neće biti ništa. Zato se u DSS-u ne štrecaju zarad te pretnje: oni se drže pesnikove definicije da, ukoliko vlada padne, to samo znači da je padu sklona bila. Eto, tako stvari stoje. Još će se oni ćerati. A nama ostaje da proklinjemo sudbinu koja je odlučila da živimo u zanimljiva vremena, a ne u Švajcarskoj, sinonimu dosadne zemlje.