Bosanska ekavica

Prema katalogizaciji Nacionalne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Andrićeva ekavica u pedeset četiri knjige je bosanski jezik, kao i Ćopićev ćirilični “Prolom”. Na tom jeziku su i dela Josipa Broza, pa, gle čuda, i poezija Radovana Karadžića. I tako nekoliko hiljada knjiga, više stotina pisaca srpske i hrvatske nacionalnosti. Mada takva katalogizacija traje već nekoliko godina i dostupna je svima na internet-sajtu ove ustanove to, izgleda, nikome nije smetalo sve dok se banjalučki književnik i direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske Ranko Risojević nije javno pobunio. I sad su se u BiH prilično rasplamsale strasti. Za razumevanje cele priče valja podsetiti da se katalogizacija pravi u okviru onlajn bibliografskog sistema i servisa Kobis (COBISS) koji je usvojen još u SFRJ, osim Hrvatske, a primenjuje se i danas. Pokušaj da se utvrdi kojim su se kriterijumima vodili sarajevski bibliotekari prilično je zaludan posao. U nekim slučajevima, recimo Andrić, to je po mestu rođenja – BiH, ali onda dobijemo nemoguću jezičku formu – bosanska ekavica. Ili, jedno od izdanja Ćopićevog romana “Prolom” na ćirilici je, opet po toj katalogizaciji, bosanski jezik. U drugim slučajevima je kao kriterijum uzeto mesto izdavača – na primer, sarajevska “Svjetlost”, beogradska “Prosveta”. Na farsičnost cele priče, kroz primer Petra Kočića, ovih dana je skrenuo pažnju profesor banjalučkog Filozofskog fakulteta Duško Pevulja podsećajući da su društveni angažman i književni opus ovog velikog pisca bili posvećeni borbi protiv pokušaja stvaranja bosanske nacije i nametanja bosanskog jezika na kraju devetnaestog i početkom dvadesetog veka. “ismijavao je to u svojim tekstovima, a upravo te tekstove sarajevska biblioteka je katalogizovala pod tzv. bosanski jezik”, kaže Pevulja. Pobuna savremenih srpskih i hrvatskih pisaca u Sarajevu nije dobila precizan odgovor. U jednom od dva saopštenja, koliko su izdali otkad je polemika počela, čak se kaže: “Teško je naći tačan odgovor na pitanje ko danas odlučuje o jeziku publikacije. U stvari, nemoguće”. Verovatno zbog ovakvog stava sarajevskih bibliotekara počelo je pojedinačno javno oglašavanje savremenih srpskih i hrvatskih pisaca u formi izričitih izjava: “Ja ne pišem bosanskim jezikom.” Sad se već dobro ostrastila i najšira javnost, kako to obično biva u BiH i kad su druge teme u pitanju. Sarajevski mediji ovu temu prećutkuju, intelektualci takođe. Jedino se oglasio profesor na odseku za književnost i jezik sarajevskog Filozofskog fakulteta Mehmed Kazaz nazivajući čistom budalaštinom to što se srpskim i hrvatskim piscima bosanski stavlja kao njihov jezik. Kazaz u takvim pokušajima vidi “polupismene bošnjačke nacionaliste”. Praksa sarajevskih bibliotekara nije otvorila ovdašnje rasprave o jeziku, već je samo jedna od neveselih epizoda u toj priči. Nadgornjavanje traje skoro deceniju i po. Kada su još u ratu Muslimani postali Bošnjaci a onda proglasili i svoj bosanski jezik, i Srbi i Hrvati su to prepoznali kao pokušaj majorizacije, pravljenje nadjezika i slično. Podsetili su i na austrougarsko vreme kad je bio sličan pokušaj tadašnjeg namesnika Benjamina Kalaja. Argumentaciju su ponudili lingvisti: “Ako hoće svoj jezik onda on može biti jedino bošnjački, nikako bosanski.” Po nazivu naroda, a ne zemlje. I danas, u bezmalo svim zvaničnim dokumentima Srba i Hrvata obično se umesto bosanski ili bošnjački jezik sreće formulacija “jezik kojim govore Bošnjaci”. Da se ne zamere, ali da ne izgovore bosanski jezik. Poseban problem su mediji. Tako, recimo, u BHT, javni televizijski servis za celu BiH, svaki novinar, voditelj ili spiker govori “svojim jezikom” i tako se, smatra jedan broj lingvista, na dugi rok stvara, zasad nestandardizovan, jedan novi nadjezik, različit od sva tri zapisana u Ustavu BiH. Na Federalnoj televiziji, to je sad javni televizijski servis za taj entitet, takođe je mnogo nesporazuma oko jezika. Tu se nadgornjavaju Bošnjaci i Hrvati. U jednoj prilici najpoznatiji bošnjački pesnik, akademik Abdulah Sidran je čak izjavio: “Na Federalnoj televiziji govore proustaškim jezikom.” I to je, dabome, dovelo do prilično oštre polemike. Sidran se onda ponovo oglasio objašnjavajući da on nema ništa protiv hrvatskog jezika, naprotiv. Jedino je, objasnio je, protiv tuđmanovskog novogovora. Na drugoj strani, Hrvati su zakočili usvajanje celog seta propisa kojima se reguliše oblast javnog emitovanja, jer hoće “televizijski kanal na hrvatskom jeziku”. Uostalom i šef najveće hrvatske političke partije HDZ-a, Dragan Čović, u nedavnom intervjuu za naš list je kazao da “Hrvati jezik Federalne televizije ne prepoznaju kao svoj”. Žaliće se, kaže, i u Strazbur, Sudu za ljudska prava. Zanimljivo, u BiH političari ni na jednoj strani baš i nemaju nekakav senzibilitet za ove teme. Oni se, uglavnom, svađaju ko će imati kontrolu nad policijom, budžetima i sličnim stvarima. Ozbiljnih polemika stručnih ljudi u časopisima nema, jer ovde časopisa nema. Štampa to beleži na svoj način, ali opet nema sučeljavanja mišljenja, jer kako je i podeljeno bosanskohercegovačko društvo, tako se i zna koje novine se prodaju u kojem delu BiH i ko šta čita. Nema nijednih novina koje svi čitaju, pa svako u svojima uglavnom kuka nad vlastitom sudbinom. Nešto kao igra gluvih telefona. Kod Srba i Hrvata i povodom katalogizacije sarajevskih bibliotekara preovladavaju teme o opasnosti od majorizaciji kroz stvaranje nadjezika, natkulture, veštačkog identiteta. Kod Bošnjaka je priča kako “neko želi da Beograd i Zagreb upravljaju ovim prostorom”. Akademije nauka u Banjaluci i Sarajevu se nisu oglasile, kao ni ministarstva kulture. RANKO RISOJEVIĆ, direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske Nametanje jezika “Mislim da se danas u Narodnoj biblioteci Srbije radi vrlo skrupulozno, poštujući maksimalno pravo drugih da imenuju svoj jezik i književnost, ali taj sistem Sarajevo ne prihvata, i u tome je problem” Od sedamdeset jednog kataloškog zapisa, koliko se dobije na ime Ranko Risojević, u NUB BiH je osam zavedeno pod bosanski jezik i tu su knjige objavljene kako pre, tako i posle rata. Nije, međutim, celu priču pokrenuo zbog toga već što je direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske i najbolje oseća da su njegove kolege prešle “svaku meru”. Problem je, veruje, metastazirao jer nema stava kako će se obrađivati književnost bivšeg srpskohrvatskog jezika u okviru zajedničkog sistema “Kobis”. Motiv za pokretanje javne debate objašnjava ovako: “Nije reč o negiranju prava Bošnjaka na jezik, nego naprosto o odbrani srpskog jezika koji se raspada pred našim očima. Ako se njegovi vodeći pisci – Kočić, Ćopić, Andrić... – katalogišu kao pisci bosanskog jezika, onda je to revizija kompletne istorije srpske književnosti”. Koliko je knjiga srpskih i hrvatskih pisaca ovako ugurano u bosanski jezik, imate li neke primere? - Reč je o velikom broju pisaca, od onih manjih, zavičajnih, do, kako sam već rekao, najvećih. Čini se da ni u ovom katalogisanju nema sistema, pušta se na volju redaktoru kataloga da radi šta hoće, ili šta mu je naloženo. Evo nekoliko imena: Miloš Kovačević, Vojislav Maksimović, Ranko Pavlović, Arsen Diklić, Laza Lazarević, Ivo Andrić, Branko Ćopić, Petar Kočić, Milovan Đilas, Čedomir Minderović, Milan Šipka, Dragan Lukić, Duško Trifunović, Dušan Kecmanović, Svetozar Ćorović, Vuk Krnjević, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić itd. Na tom spisku su i Hrvati: Jagoda Truhelka, Josip Broz Tito, Zvonimir Diklić, Ivan Kušan, Stjepan Čujić, Zvonimir Balog, Ratko Zvrko, Antun Branko Šimić, Danko Oblak, Ivan Goran Kovačić, Vladimir Nazor itd. Da li je pre ovog javnog oglašavanja bilo kakvih internih razgovora sa kolegama u Sarajevu? - Razgovora je bilo, ali neformalnih. Nikada se nismo sastali na nivou “Kobisa” da razgovaramo o stvarima bitnim za posao kojim se bavimo a koje se ne tiču čisto tehničke strane samog sistema koji je, inače, izvanredan. Bitno je, dakle, da se sastanu oni koji rade u ovom programu s prostora nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika. Skretao sam pažnju kolegama, kako u Sarajevu, tako i u Beogradu, da ovako više ne ide, ali svako naprosto gleda samo svoj posao. Kao da problemi jezika i književnosti nisu naš posao. U velikim svetskim bibliotekama ne znaju kako da prekatalogišu naše knjige. Sarajevska biblioteka im kaže šta treba da rade. Pretpostavljate li, ili možda znate, kojim kriterijumima su se u Sarajevu vodili i šta su stvarni motivi da ekavicu, pa još i ćirilicu, “knjiže” kao bosanski jezik? - Osim nepažnje, neznanja i nepostojanja dogovora, osnovni kriterijum je želja da se u BiH bivši srpskohrvatski zameni u celini bosanskim jezikom. Taj bosanski, po mišljenju lingvista iz Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, obuhvata svu leksiku s prostora BiH. Bilo koja reč koju kaže bilo ko na tlu BiH je reč bosanskog jezika. Srpski i hrvatski su tako podgrupa bosanskog koji nije samo jezik Bošnjaka nego i jezik Srba i Hrvata. Kada je u pitanju odrednica književnost, onda se negira postojanje ne samo srpske književnosti u BiH nego i hrvatske. Sutra će se, možda, bosanskohercegovačka književnost pretvoriti u bosansku književnost jer ni jezik nije bosanskohercegovački nego bosanski. Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo uraditi kako bi se stvar ispravila, pogotovo što se ostrastila i najšira javnost, a međunacionalno poverenje je opet ozbiljno poljuljano? - Problem je teži nego što je bio juče. Sutra će biti teži nego danas, jer razgovora i dogovora o tome nema. Ima samo nametanja. Još jednom, niko ne negira pravo Bošnjaka da imaju svoj jezik i svoju književnost, ali taj jezik ne može biti jezik cijele BiH. Na nivou “Kobisa” kao da ima nagoveštaja da se bar deo ovog problema reši, ali ključne odrednice, jezik i književnost, bibliotekari sami ne mogu da reše. Mislim da se danas u Narodnoj biblioteci Srbije radi vrlo skrupulozno, poštujući maksimalno pravo drugih da imenuju svoj jezik i književnost, ali taj sistem Sarajevo ne prihvata, i u tome je problem. Narodna biblioteka Srbije treba da traži od kolega u Sarajevu da primenjuju iste kriterijume u zajedničkom poslu, jer smo u istom sistemu. Ali, rekao sam već, problem prevazilazi sistem za katalogizaciju.