Smrt nije nepobediva

Bil Bondar tačno zna kad je umro na trotoaru ispred svoje kuće u penzionerskom delu NJu DŽersija. Bilo je to u 10 i 30, u noći 23. maja 2007. Bondar, penzionisani inženjer i kompjuterski programer, imao je 61 godinu, nosio je kao višnja crvenu džipson-gitaru, koju je kupio kad i sada čuveni rokenrol star Čak Beri. Bio je visok 181 centimetar i težak 104 kilograma, što je za 25 kilograma manje nego pre nekoliko godina. Te noći se kolima vraćao kući sa "džem-sešna" upriličenog sa starim prijateljima i kad je iz automobila vadio prtljag, njegovo srce je iznenada stalo. To je definicija kliničke smrti, jedna od nekoliko koje doktori koriste, ne baš uvek precizno. On nije bio "moždano mrtav" što podrazumeva potpuni i trajni prestanak cerebralnih funkcija, niti je bio "legalno mrtav", tj. nije bio spreman za sahranu. Ali bio je dovoljno mrtav da prestraši suprugu Moniku, koja ga je samo trenutak kasnije našla na trotoaru bez svesti, bez disanja i bez pulsa. NJegove oči su bile otvorena ali staklaste - "kao mramorne", bez života. To su bile oči mrtvog čoveka. U opštem smislu, znamo šta se dogodilo Bondaru. NJegov lekar iz Univerzitetske bolnice u Pensilvanija, dr Edvard Gerstenfild, kasnije je utvrdio da mu je leva, silazna koronarna arterija bila 98 odsto blokirana aterosklerotičnim naslagama, tako da je krv proticala kroz preostali kanalić "širok kao dlaka". Blokiranje tog najvećeg krvnog suda koji ishranjuje srce, među kardiolozima je poznato i kao "stvaranje udovica". Krvni ugrušak koji se zaglavio na suženom mestu arterije, prvo je doveo do nepravilnog i nekorisnog ritma srca, poznatog kao fibrilacija ili treperenje, a potom je srce stalo. Za samo 20 sekundi milijarde neurona u Bondarovom mozgu iskoristilo je preostali kiseonik, prekinuvši potom inače neprekidnu razmenu elektrohemijskih impulsa između neurona, što svi označavamo kao svest. NJegovo disanje je prestalo kad i stimulusi iz centra za disanje u moždanom stablu. Najmanje 250.000 puta godišnje, samo u SAD, nečije srce iznenada prestaje da kuca na ulici, kod kuće ili na poslu. To je obično rezultat srčanog udara, kad se krvni ugrušak zaglavi u koronarnoj arteriji, ili zbog nekih drugih okolnosti, kao što su urođene srčane mane, nenormalni hemijski sastav krvi, emocionalni stres ili fizička preopterećenost. Bez kardiopulmonalne reanimacije (CPR) vreme preživljavanja nije duže od pet minuta. Život i smrt u takvim situacijama su stvar sreće. Vreme od poziva hitnoj pomoći do njenog pristizanja zavisi od lokacije, ali u mnogim delovima Amerike može biti duže od 10 minuta. U takvim situacijama, smrt se događa u oko 95 odsto slučajeva. Koliko je vremena prošlo otkad ste pročitali neki članak o srčanom udaru, a da pri tom nisu bile pominjane zasićene masti i gojaznost? U Americi je 23 odsto stanovništva gojazno. Ukoliko se uzme da od srčanih bolesti prouzrokovanih debljinom umre, recimo, 12 osoba, onda bi u istom okruženju (zemlja, grad) za isto vreme umrle svega tri osobe koje su vegetarijanci. Svaki dodati kilogram povećava verovatnoću nastanka srčanog ili moždanog udara, a o dijabetesu da se i ne govori. Naše doba je opsednuto "zdravljem" ali kad zdravlje otkaže, onda je poslednja linija odbrane prostorija za tretman hitnih slučajeva, u kojoj doktori patroliraju između života i smrti, na granici koju procenjuju kao nesigurnu, čak poroznu. Ova priča je o onome što se događa kad srce stane; o novim istraživanjima koja pokazuju kako umiru moždane ćelije i kako jednostavan postupak, poput sniženje telesne temperature, može spasti mnogo desetina hiljada života svake godine. Ali, priča govori i o vizijama ljudi na samrtnom odru, kao i o prastarom pitanju šta, ako upšte bilo šta, može nadživeti ljudsko telo. Priča počinje dovođenjem u pitanje nečega što su doktori oduvek učili na fakultetu: posle pet minuta bez pulsa, mozak počinje sa umiranjem, a za njim srčani mišić - dva najveća potrošača kiseonika u telu i žrtve svoje potrebe za energijom. Sve više se prihvata gledište da je nedostatak kiseonika početak kaskade reakcija u samoj ćeliji i izvan nje, što se može odigravati satima, pa čak i danima posle lišavanje tela kiseonika. Umiranje se pokazalo komplikovanim procesom, skoro kao i življenje. U umiranju se, kroz čudne lavirinte, nekad pronalazi izlaz natrag u život, kao što se dogodilo Bilu Bondaru. Monika je pokušala da se priseti šta je sve učila na časovima CPR, nekoliko decenija ranije. Nagla se preko Bondara i počela je sa ritmičkim potiskivanjem njegovog grudnog koša nadole, a potom je brzo otrčala do kuhinje da pozove hitnu pomoć. "Moj muž umire", grcala je javljajući se telefonisti. Kompresija Bondarovih grudi potisnula je nešto malo krvi nagore, do mozga, što obezbeđuje samo delić njegove normalne potrošnje, ali ne dovoljno da bi se povratila svest. Ali, policijska stanica u Vest Deptfordu bila je udaljena samo nekoliko stotina metara i posle nekoliko minuta od Monikinog poziva, pristigla su tri policajca sa defibrilatorom. Stavili su jastučiće sa elektrodama na Bondarove grudi, uključili su spravu, čime su prema srcu poslali tri strujna udara. Rezultat je bila ponovna pojava pulsa. Odmaha potom, stigla je hitna pomoć sa obučenim osobljem koje je sobom donelo kiseonik sa potrebnim napravama za njegovu primenu, a odmah potom, Bondar je prevezen u obližnju opštinsku bolnicu. Izveštaj koji je Monika dobila u bolnici bio joj je sumnjiv, jer je glasio: "G. Bondar je stabilan i njegov pritisak i puls su normalni, ali je još uvek u komi". U tom trenutku Monika je donela odluku koja je možda spasla Bondarov život. Tražila je da se njen muž prebaci u Pen, vodeći regionalni univerzitetski centar, udaljen odatle svega 15 minuta. Dr Loren Bejker, direktor Centra za nauku o reanimaciju u Penu, koji postoji tek godinu dana, često razmišlja o mitohondrijama. Te cevaste strukture u telesnim ćelijama u sebi nose membranske uvojke u kojima se kombinuju kiseonik i šećer i tako daju energiju koju telo koristi da bi transportovalo molekule kroz ćelijske membrane. Odnedavno se zna da mitohondrije poseduju sopstveni DNK, koji se nasleđuje samo po ženskoj liniji, te je korisno sredstvo za genetičare i antropologe. Ta majušna zrnca, minijaturne fabrike energije najgušća su u mišićima, što je i razumljivo. Kao i svaka druga fabrika, i mitohondrije ne stvaraju samo energiju već i otpadni materijal, uključujući i slobodne radikale. Iako dobar deo radikala biva neutralisan u samoj mitohondriji, ostatak izmiče kontroli i hemijski oštećuje DNK, tj. genom u samom srcu mitohondrije. Šta se može dogoditi gore od oštećenja i deformisanja genoma, tog kondenzovanog skupa svih naslednih osobina. Oštećenje prethodi smrti ćelije, pošto degradirane mitohondrije nisu u stanju da proizvedu dovoljnu količinu energije za metabolizam, već se ograničavaju na oslobađanje kiseoničkih radikala, koji ponovo izazivaju oštećenja i tako zatvaraju krug grešaka. Nije loše podsetiti se da ljudsko telo funkcioniše na režimu temperature od 37 stepeni, što znači da se kompletan unutrašnji telesni sadržaj lagano kuva na niskoj temperaturi, sve do smrti. Tokom višedecenijskog kuvanja, šećer i proteini lepe se jedno uz drugo stvarajući i ćelijama submikroskopske naslage mrke boje. Tokom našeg metabolizma u formi sporog kuvanja na lakoj vatri, lepljivi šećer se ukršta sa proteinima dajući na kraju proizvod bez ikakve biološke vrednosti koji se taloži u ćelijama kao mulj i ometa funkcije svih ostalih delova iz ćelijske plazme. Taj biološki „džank“ (junk, engl.– bezvredan), kako vole da kažu američki molekularni biolozi, nosi naziv AGS2 kao skraćenicu za teško prevodiv advanced glycation end product (krajnji produkt uznapredovale glikacije, tj. neupotrebljive smeše šećera i belančevina). Nataloženi AGS2 u omotačima zglobova i u okolnim ligamentima, kao i u tetivama mišića, smanjuje njihovu elastičnost, deformiše ih i ograničava mehaničke funkcije tvorevina u kojima se nalazi. Zbog ovog i sličnih procesa u koje proteini stupaju sa raznim otpacima ćelijskog metabolizma, specifični centri zvani lipozomi (poseduje ih svaka ćelija ne bi li reciklirala otpadne materije) postaju zagušeni biološkim otpadom zvanim lipofuscin. Po svoj prilici, lipozomi prepunjeni lipofuscinom postaju brojniji od normalno funkcionišućih tako da skoro zaustavljaju ćelijske funkcije. Ćelije zbog toga boluju i ne obnavljaju se, što je znak da je i samo pitanje vremena kada će se proces generalizovati. Ali dr Bejker se za mitohondrije interesuje iz drugog razloga: on veruje da su one ključ kojim će doći do cilja koji je malo kome verovatan. On želi da utrostruči vreme u kome čovek može da izdrži bez rada srca i da potom ponovo oživi. Da "pravilo o pet minuta" nije apsolutno, zna se već dugo vremena, kao i da su izuzeci od tog pravila uvek bili u vezi sa niskom temperaturom. Deca koja slučajno propadnu kroz led, preživljavaju sasvim neočekivano dugotrajni boravak u hladnoj vodi. U Napoleonovoj invaziji Rusije, njegovi hirurzi su zapazili da su se ranjeni pešadinci, ostavljeni na ledu i snegu, kasnije bolje oporavljali i da su bolje preživljavali povrede od oficira smeštenih u toplom, pored vatre. Bejker očekuje da će moći iskoristiti ove efekte hladnoće u spasavanju života pacijenata. Doktor ima 53 godina, vitak je i mladalačkog ponašanja, tako da njegova seda kosa ne deluje stvarno. NJegov tipičan pozdrav s kolegama je: "Kako ide, momci". U laboratoriji je skupio jak tim specijalista širokog dijapazona, uključujući briljantnog neurofiziologa dr Roberta Nojmara, zatim specijalistu urgentne medicine Bena Avela, plus kardiologe, biohemičare i specijalistu za kardiohirurgiju na miševima. NJegova pomoćnica, dr Vinej Natkarni, došla je sa pedijatrije. U suštini, dr Bejker je u Penu preslikao laboratoriju koju je još 1995. osnovao na Univerzitetu Čikago, od donacije od 50.000 dolara koju je dobio od filantropa DŽeja Prickera. Deset godina ranije, Pricker je ušao u prostoriju za hitne preglede u čikaškoj bolnici Majkl Riz, žaleći se na bol u grudima i istog trenutka sručio se na tle. Bejker ga je reanimirao, što jer bio početak obostranog i plodnog prijateljstva (Pricker je potom živeo još 14 godina), kao i početak nove Bejkerove karijere. "Svakog dana od tog događaja", kaže Bejker, "pitao bih se na putu kući, zašto je baš Pricker dobio šansu, a drugi nisu". Bejkerov interes za mitohondrije odražava novo razumevanje o načinu umiranja ćelija usled gubitka cirkulacije, tj. ishemije. Pet minuta bez kiseonika, zaista je fatalno za moždane ćelije, ali aktuelno umiranje može potrajati satima, ako ne i danima. Doktori odavno znaju da posledice nedostatka kiseonika nastaju tokom vremena "Pola vremena posle zastoja srca, imamo normalnu srčanu radnju, krvni pritisak je normalan i sve ostalo se odvija bez smetnji", kaže Teri van den Houk iz Centra za reanimaciju na Univerzitetu Čikago, "ali u roku od nekoliko sati dolazi do sloma i pacijent je mrtav". Istraživačima bazičnih disciplina trebalo je neko vreme da za ovo nađu objašnjenje. Nijmar, koji radi sa pacovima, simulirao je srčani zastoj i reanimaciju, a potom je pregledao neurone u različitim intervalima. Posle 24 sata oni su izgledali normalno, ali ih je u narednih 24 sata nešto poremetilo, te bi počinjali da se menjaju. Dr DŽejms Bronzor, takođe iz Čikaga, video je nešto slično među nervnim ćelijama odgajanim u laboratorijskoj posudi. "Ukini im kiseonik i posmatraj ih pet munuta ili duže, nećeš videti ništa. To je kao kad auto ostane bez goriva. Motor se ne raspada, ali staje, jer mu treba benzin", kaže on. Smrt telesne ćelije nije događaj već proces. U principu, proces se može prekinuti. On počinje u mitohondrijama, koje kontrolišu mehanizam ćelijskog samouništenja, poznat kao apoptoza, ali i proces koji je s tim u vezi, a koji je znan kao nekroza. Apoptoza je prirodan proces u kome se uništavaju nepotrebne ćelije ili one koje su na neki način oštećene. Ćelije raka, koje bi, inače, bile uništene apoptozom, preživljavaju jer iz funkcije isključuju mitohondrije. Sad veliki broj istraživača traži način da isključene mitohondrije vrati u pređašnju funkciju. Bejker, pak, pokušava suprotno. On traži način kojim bi ćelije oštećene nedostatkom kiseonika sprečio da izvrše samoubistvo. To je obeshrabrujući problem. "Postavljamo pitanja", kaže jedan od vodećih istraživača iz Pitsburga, dr Norm Abranson, "ali nemamo odgovore". Doskora, zdrav razum je govorio da se apoptoza ne može zaustaviti ako je već u toku. Ona se odvija kompleksnim nizom reakcija, uključujući zapaljenje, oksidaciju, i raspad ćelijske membrane, pri čemu ništa od svega toga ne reaguje na tradicionalnu terapiju. Bejker posmatra ćelijsku smrt i u slučaju prestanka rada srca, kao dvostepeni proces, koji počinje nedostatkom kiseonika. a nastavlja se apoptozoma. U nastavku dolazi do oštećenja ćelija zbog preostalog kiseonika u plućima zahvaljujući oslobađanju slobodnih radikala. Na taj način pacijent umire zbog viška kiseonika, koji mu jedini, od svega, nedostaje. Istraživači su pretražili čitav arsenal lekova koji bi možda prekinuli tu smrtonosnu sekvencu u događanjima posle zastoja srca. U proteklim godinama oprobane su različite tehnike na skoro 100.000 pacijenata širom sveta. Ništa nije bilo od koristi, bar kako tvrdi dr Majkl Lajnkof, direktor kardiovaskularnog istraživačkog centra na Klinici Klivlend. Ali, jedna stvar je delovala, nešto što pripada staroj tehnologiji i što lekari teško prihvataju. To je hipotermija, namerno sniženje telesne temperature na 33-35 stepeni Celzijusa. Svima je poznata priča o medvedima, žabama, slepim miševima i mnogim drugim životinjama koje preživljavaju zimu u hibernaciji, tj. snu, bez trunke hrane i vode. Medved tokom leta i rane jeseni uspeva da nagomila mnogo masti koju tokom hibernacije postepeno razlaže na vodu i oslobađa oko 4.000 kalorija dnevno. NJegovi mišići koji se zbog mirovanja praktično tope, takođe se obnavljaju proteinima: tokom razgradnje masti i drugih tkiva stvara se urea, tj. raspadni produkt metabolizma iz koje medved koristi azot za regeneraciju belančevina. Iako tokom hibernacije ne popije ni kap vode, medved ni posle tri meseca ne biva dehidriran. Za sve vreme hibernacije on bez ikakvih loših posledica izgubi oko 30 odsto telesne težine. To je bio razlog što su još pre tridesetak godina istraživači sa Mejo klinike i Mejo fondacije došli na ideju da iskoriste sposobnost medveda da tokom hibernacije smanji količinu lučenja mokraće na 95 odsto. Razumevanje ove sposobnosti i njeno korišćenje u humanoj medicini, moglo bi, naravno, mnogo pomoći bolesnicima sa hroničnim i beznadežnim oboljenjima bubrega. NJihov život ne samo da bi bio spasen nego bi se i produžio, u najmanju ruku, trajao bi koliko i u zdravih osoba. Povećana količina izlučene žuči hibernatisanog medveda, prava je misterija za gastroenterologe, budući da ta žuč savršeno dobro rastvara kamenčiće iz žučne kese čoveka. Dešifrovanjem trikova, koje uz pomoć nekih materija, sličnih hormonima, medved koristi u očuvanju svog telesnog sastava, definitivno bi eliminisalo potrebu za hirurškim lečenjem, ne samo kamena u žučnim putevima, već i mnogo drugih problema. Ideja o ljudskim bićima koja u stanju hibernacije godinama putuju prema udaljenim vasionskim odredištima nije nova, doduše samo u okvirima naučne fantastike. Ali, danas je sve postalo moguće. Istraživači u velikim i jakim univerzitetskim centrima uspeli su da pronađu način usporavanja metabolizma miša do mere koja zaustavlja život ne prekidajući ga. U suštini, miš je doveden u stanje hibernacije ili privremeno suspendovanog života, a da pri tome nije postepeno hlađen, već je izložen samo dejstvu vodonik-sulfida, svima poznatog gasa koji se oslobađa iz pokvarenih jaja. To što je postignuto u Istraživačkom centru "Fred Hačinson" u Sijetlu otvorilo je pravu naučnu aveniju ka hibernaciji čoveka. Minimalnim količinama vodonik-sulfida, u razblaženju 80 na milion, smanjen je metabolizam miša za 90 odsto, a temperatura mu je pala sa 37 na 15 stepeni i što je najinteresantnije, frekvencija disanja svela se na dva plitka udisaja u minutu, umesto uobičajenih 150. Istog trenutka kad bi počeo da diše normalno, miš bi vratio i metabolizam na uobičajene vrednosti. Za sada, mišića je moguće održavati u stanju hibernacije oko šest sati, a veruje se da bi sa lakoćom mogao pregurati i nekoliko dana. Rezultati eksperimenata iz laboratorije dr Marka Rota objavljeni su u aprilskom broju prestižnog naučnog časopisa «Sajns». Prosta analogija govori da bi čoveku, makar i jedan dan hibernacije bio sasvim dovoljan za izbegavanje najgoreg, pošto zbog žurbe, u prvih 24 sata, po pravilu, nastupaju brzoplete greške i najveći promašaji u lečenju. Zbog jednostavnosti postupka, vodonik-sulfid, koji, inače, u telu nastaje kao produkt normalnog metabolizma, mogao bi s lakoćom biti primenjen na licu mesta, tj. na mestu povrede ili, recimo, odmah posle moždanog udara. Po njegovom udisanju, neutrališe se jedan od najvažnijih molekula u telu, poznat kao adenozintrifosfat (ATP), koji je gorivo za sve procese u bilo kojoj ćeliji organizma. Da bi se mogao sintetizovati neophodan je kiseonik. Kad kiseonika nema ATP je blokiran, tako da sve ćelije postaju dremljive i prelaze na minimum metabolizma, ali ne umiru. Sasvim je prirodno pretpostaviti da bi neko ko je stavljen u hibernaciju, u suštini, bio u mogućnosti da dobije u vremenu i da skoro bez kiseonika dospe do lekara. S druge strane, kad se obezbeđuju organi za transplantaciju sa čoveka na čoveka, bilo da je davalac živ ili ne, hibernacija preuzetog organa omogućila bi operaciju sa manje žurbe i nervoze jer se vreme čekanja od uzimanja organa do njegovog presađivanja, ne bi računalo u satima, nego u danima, nedeljama i mesecima. Istraživači iz Evrope tvrdili su 2002. da imaju zadovoljavajuće rezultate u kontrolisanoj studiji na nekoliko stotina bolesnika sa akutnom zastojem srca. Svi oni koji su veštački hlađeni, pokazali su bolji stepen preživljavanja i manja oštećenja mozga nego kontrolna grupa. Prva međunarodna konferencija o hlađenju ove vrste pacijenata odigrala se u Koloradu, februara ove godine. "Uprkos povoljnim studijama i odobravanju Američkog kardiološkog udruženja, zabrinuti smo što se hipotermija ne prihvata", kaže organizator konferencije dr Denijel Her iz Vašingtonskog bolničkog centra. Dva vodeća proizvođača sistema za hlađenje pacijenata, Medivems i Gejmar indastris, kažu da su ove uređaje za hlađenje pacijenata instalirale samo 225 bolnice od 5.700 koliko ih ima u SAD. "LJudi ne mogu da shvate kako nešto tako prosto, kao što je hlađenje tela, može biti toliko različito i bolje od svega prethodnog. To je zbog toga što niko ne razume kako hlađenje tačno deluje", tvrdi dr Nojmar. Istraživači se trenutno bave načinom kojim pacijenti dobijaju kiseonik tokom reanimacije i kasnije. Cilj tretmana iznenadnog zastoja srca jeste dodavanje srcu i mozgu što je moguće više kiseonika i u najvećoj koncentraciji. Maska na licu koju dobijete u kolima hitne pomoći obezbeđuje vam koncentraciju kiseonika od 100 odsto. Problem je što ta koncentracija šteti mozgu. Ronald Harper iz Kalifornije, misli da mešavina kiseonika koja sadrži pet odsto CO2 poništava te negativne efekte, iako je ideja još uvek protivrečna. Inače, u praksi, pacijenti se često ostavljaju na čistom kiseoniku daleko duže od jednog sata. U nekim bolnicama i više dana. U savremenoj medicini, a naročito za operacije na mozgu, zatim u kardiohirurgiji i u traumatologiji, primenjuje se privremeno hibernisanje bolesnika, tako što se oni uvode u komatozno stanje hlađenjem i primenom barbiturata koji su lekovi namenjeni smirivanju moždane kore i prevenciji epileptičkih konvulzija. U barbituratnoj komi životni procesi svode se na minimum, metabolizam nervnih ćelija je znatno smanjen tako da za sve vreme trajanje namerno izazvane kome, mozak biva pošteđen dejstva metaboličkih, tj. raspadnih materija, a potrebe za kiseonikom su mu svedene na minimum. U suštini, svaka koma, koja po definiciji označava stanje bez svesti, po prirodi stvari, odlikuje se znatno smanjenom razmenom materija, jer je telo imobilisano. Sedenje, stajanje i kretanje nisu mogući, jer bez budnog mozga nema koordinacije mišića i održavanja ravnoteže. Šta nas čini svesnim, tj. budnim i kako, uopšte, mislimo? Odgovor na ova pitanja pretvorio bi se u beskrajnu priču sa neizvesnim završetkom. U svakom slučaju, mreža nervnih ćelija stalno je pod konstantnim režimom električnog napona i neizmenjenog hemijskog sastava, a kad se zbog povrede, trovanja i metaboličkih promena prekine mreža i napon padne i kad se izmeni hemijski milje, svest se remeti i gubi, a mozak i njegov vlasnik ulaze u komu. Čuven je film o stvarnom događaju u kome je policajac Dokeri, 1988. u obračunu sa kriminalcima pogođen metkom u glavu i proveo u komi čitavih osam godina. On je bio na režimu snižene telesne temperature pomoću hladnih i vlažnih ovojnica, na minimumu ishrane, izlučivao je dva puta manje mokraće nego što je uobičajeno, a fizička aktivnost mu je bila svedena na okretanje u krevetu, i to uz tuđu pomoć. Prve reči izgovorio je 1996. godine. počevši sa pričanjem viceva i podsećajući se događaja sa zimovanja od pre petnaestak godina. Koma i hibernacija, osim odsustva svesti i sniženog metabolizma nemaju nikakvih drugih zajedničkih osobina. Međutim, da bi neko bio izdvojen iz aktuelnog vremena i prebačen u neko povoljnije vreme koje dolazi i koje mu fizički ne pripada, morao bi biti preveden u stanje bez svesti i u minimalni metabolički status koji bi predupredio prestanak funkcije tkiva i organa. Praktična primena metaboličke hibernacije rešila bi problem spasavanja mnogih života posle velikih gubitaka krvi, smrzavanja, malignih bolesti i iznenadnog prestanka rada srca. Hibernacija ljudi ne mora biti tako daleka budućnost kao što se nekad mislilo. Tako je pre pet godina, u decembru 2000. na Marburškom univerzitetu u Nemačkoj, identifikovan gen koji započinje proces hibernacije kod medveda. Gerhard Heldmajer, tamošnji profesor genetike, tvrdi da je ključ hibernacije u enzimu koji se sintetizuje po receptu iz identifikovanog gena. Enzim pomaže da umesto ugljenih hidrata sagoreva samo mast, što daje minimum energije, dovoljan za održavanje života u hibernaciji. "Nema rezona verovanju da se čovek toliko razlikuje od drugih sisara i da zbog toga ne može da uđe u hibernaciju", izjavio je profesor Heldmajer još 3. decembra 2000. londonskom «Gardijanu». Da je to istina, govori podatak o mnogim vojnim laboratorijama u zemljama sa velikim armijama, koje godinama ispituju mogućnost primene hibernacije za ranjenike koji bi se transportovali sa borbenih linija u bolnice na udaljenim mestima. U maju 1999. godine smrznuta norveška skijašica spasena je jednočasovnim uranjanjem u ledenu vodu. Kad je nađena, bilo je jasno da je mrtva, jer njeno srce nije radilo, nije disala, a temperatura joj je pala na oko 27 stepeni. Posle nekoliko dana bila je potpuno oporavljena i fizički i mentalno. U skorije vreme, februara 2001, slučaj Erike Nodbi, dvogodišnje kanadske devojčice, našao se na naslovnim stranama skoro svih svetskih novina. Naime, mala Erika izašla je jedne večeri iz kuće i izgubila se u obližnjem parku. Kad je pronađena, njeno srce nije kucalo, niti je disala, a temperatura joj je bila nešto iznad 26 stepeni. Spasena je potapanjem u ledenu vodu i postepenim odmrzavanjem. Jedna od najnovijih primena hibernacije jeste i minimalizovanje dejstva kiseonika u regionalnom metabolizmu. Problem gangrene stopala koji se često sreće među bolesnicima sa šećernom bolesti neće biti rešavan amputacijom već će zarastanje rana biti ubrzano. Trik je u sprečavanju prodora kiseonika iz vazduha kroz defektnu kožu na ranama, što izaziva ćelijsku smrt. U zdravih ljudi na rani se formira krasta koja je neprelazna prepreka za toksični atmosferski kiseonik. Na Penu, Bejkerov centar za reanimaciju koordiniše rad sa Odsekom za hitne slučajeve na protokolu za lečenje iznenadnog zastoja rada srca. "Mi prvo gledamo prethodno mentalno stanje bolesnika", kaže Dejvid Gaijeski. "Ukoliko je bolesnik dugo bio u komi, njega ne hladimo". Isto važi i za pacijente čije srce nije radilo duže od jednog sata. Od 2005. samo je 15 pacijenata zadovoljilo Penove kriterijume za hipotermiju. Osam je preživelo, a od toga se šest potpuno oporavilo. Za sada se ne zna koliko je sličnih pacijenata spaseno na drugim mestima. Bondar je prispeo u Pen sat i po posle ponoći, u komi, a bilo je prošlo i nekoliko minuta dok nije napravljena procena u skladu sa protokolom o hlađenju. Kad je doneta odluka, tim je krenuo u akciju, dajući mu infuziju hladnog fiziološkog rastvora (0,9 odsto kuhinjske soli), dva litra na 5 stepeni Celzijusa, a potom je stavljen u plastične omotače ispunjene hlađenom protočnom vodom. Imajući iskustvo u eksperimentima na životinjama, Bejker veruje da bi rano hlađenje još više pomoglo. Bilo bi idealno da se ono sprovede još na pacijentovom putu ka bolnici. NJegova laboratorija uveliko radi na usavršavanju mešavine leda i fiziološkog rastvora koja bi se mogla dati kao injekcija tokom transporta prema bolnici. Spasavanje nečijeg života posle ozbiljne povrede glave i tela, moždanog udara ili infarkta srca, u suštini je trka s vremenom, a sve zbog manjka kiseonika. Bondar je održavan na temperaturi od 35 stepeni Celzijusa oko 24 sata, a potom je postepeno vraćen na normalne vrednosti. U naredna tri dana bio je vitalno stabilan, ali bez ikakvog kontakta sa okolinom. Monika je sve vreme bila pored njega. Na kraju, u nedelju uveče, otišla je kući. U ponedeljak izjutra probudio ju je telefonski poziv iz bolnice za koji je bila sigurna da ne znači ništa dobro. "Zamisli", rekao je glas s druge strane,"Bil je budan." Bondarove prve reči bile su: "Kako sam dospeo ovde?" On je bio izgubio nit događanja jedne cele nedelje, od dve koje su prošle otkad je pretrpeo srčani udar. To nije ništa neobično; kratkoročna memorija je obično prva žrtva zastoja srca. Nojman kaže da su izvesni neuroni u hipokampusu, delu mozga koji formira novo pamćenje, naročito osetljivi na nedostatak kiseonika. Jedan drugi pacijent, na Penu, dvadesetogodišnji Sin Kvin, student na Univerzitetu Dreksler, doživeo je neočekivani i neobjašnjeni zastoj srca 2005. On je bio jedan od prvih pacijenata hlađenih na Penu i postoje svi razlozi za verovanje kako mu je to spaslo život. Ali, njegov kontinuirani defekt u memoriji sprečio ga je da nastavi dalje studiranje na koledžu. Zaista, ljudi ne memorišu kad su u komi. Godinu dana pre Bondarovog srčanog udara, Brajan Dafild, 40, trgovac iz Taksona, kolabirao je u tuš-kabini posle plivanja. Srećom, nalazio se u kampusu Univerziteta Arizona, čija bolnica koristi protokol sličan Penovom. "Bio sam tamo samo jedan minut. Posle nekoliko dana rekli su mi da sam bio mrtav i da sam oživeo", kaže Dafild. NJegova memorija, inteligencija i ličnost ostali su nedirnuti u dodiru sa smrću, kao i kod Bondara. To je, u neku ruku, misteriozno. Svest nam je utisnuta u vremenu i sled je mentalnih događanja koja se neprekidno obnavljaju u mozgu, čak i tokom sna. Ali, kad mozak prestane s radom, gde odlaze naš um i naše misli? To je srž jedne od najstarijih filozofskih debata. Materijalističko gledište je da Bondareva memorija predstavlja fizičko stanje nervnih ćelija i njenih sinapsi. Ovo stanje traje u nekom periodu posle zastoja srca i prekida cirkulacije krvi kroz mozak. Bejker je u karijeri proglasio mrtvim možda hiljade pacijenata, ali kaže da je uvek imao utisak, uprkos preostalom pulsu, disanju i moždanoj funkciji, da je nešto vitalno ostajalo u mrtvom telu, na bolesničkom krevetu. Ovo verovanje motiviše ljude da posle smrti svoje telo zamrznu u tečnom azotu s nadom da će jednog dana biti odmrznuti i vraćeni u život. Fondacija Alkor u Skotsdejlu u Arizoni, ima potpisane ugovore sa 825 budućih pacijenata, a već je 76 sačuvano u tečnom azotu. Ne zamrzavaju se samo cela tela. Ima ljudi koji se opredeljuju za zamrzavanje glave, što je jeftinije, brže i sigurnije. Zbog brzine smrzavanja izolovane glave, izbegava se kristalizacija vode u ćelijama i njihovo oštećenje. Naravno, daleko smo od ideje kako reanimirati smrznuto telo, a da ne govorimo samo o glavi. Jedna od mogućnosti je, shodno tvrđenju Tanje DŽons, koja je šef u Alkoru, uzimanje ćelija sa glave i kloniranje novog tela koje bi se potom spojilo s glavom. Druga mogućnost je skeniranje ukupnog trodimenzionalnog sadržaja mozga i njegovo prebacivanje u kompjuter, koji bi mogao da rekonstruiše um, ili kao fizički entitet ili kao bestelesnu inteligenciju u "sajberspejsu". Očigledno, ovo nije za one nestrpljive. Fizičar Ralf Merkle, član upravnog odbora Alkora, koristi ovu ideju da bi popularisao četvrtu dimenziju smrti: "informatičko-teoretska smrt" je trenutak kad mozak podlegne entropiji i kad se um ne može više rekonstruisati. Samo tad, kaže on, zaista i stvarno ste mrtvi. Ali kad se govori o umu i svesti, možda ima odgovora gde se nalazio Bondarov um u poslednjoj nedelji maja. To bi bio odraz gledišta da svet nije samo zbir funkcija različitih delova mozga, već da egzistira i van njega. "Još uvek nemamo ideju kako mozak proizvodi nešto tako apstraktno kao što je misao", kaže dr Sem Parnija, britanski pulmolog i član Medicinskog koledža Vejl Kornel. "Kad gledate na moždane ćelije pod mikroskopom, one ne misle. Zašto bi mislile dve ćelije? Ili dva miliona ćelija. Dokazi da um može napustiti mozak dolaze iz doživljavanja bliske smrti, moćnog osećaja dobrog raspoloženja, koje je opisao Entoni Kimbru, jedan od agenata nekretninama iz Tenesija, koji je pretrpeo težak infarkt srca 2005. u 44. godini života. U komi i umirući na hirurškom stolu na kome mu je ubacivan stent u koronarnu arteriju, video je da prostorija iz tame prelazi u svetlost i "odjedanput sam osetio da dišem i da više nemam bola u grudima. Bilo mi je dobro kao nikad u životu. Sećam se da sam odozgo posmatrao lica instrumentarki i video sam da razmišljaju. Narode, kad bi znali kako je to veličanstveno, nikad se ne biste plašili svoje smrti. Kimbru je imao čudesan osećaj da sve vidi u prostoriji u kojoj se nalazio, ali i u susednoj. On je jedan od 1.200 osoba koje su registrovale svoje iskustvo sa smrću u Fondaciji "Near Death Experience" koju je 1998. osnovao dr DŽefri Long, radiolog i onkolog. Dr Long istražuje misteriozni fenomen formiranja svesnog pamćenja tokom kome, u fazi umiranja, koje se srećom prekida. On želi da ustanovi da li je zasta moguće odvajanje svesti i uma od mozga i njihova nezavisna egzistencija u prostoru, što proizlazi iz priča ljudi koji su tokom sopstvenog procesa umiranja bili u dodiru sa smrću i koji rekonstruišu događanja u kojima su bili učesnici, ali tokom kojih su bili u komi ili klinički mrtvi. Šanse za povratak iz kome Mama, dodaj pepsi! Postoji mnogo primera iz kojih se vidi da neka događanja u mozgu nisu uvek u skladu s onim što studenti medicine uče na fakultetima i što u praksi ima vrednost dogme Teri Valas, čovek koji je 1984. godine u saobraćajnom udesu povredio glavu i potom 20 godina proveo u dubokoj komi, probudio se, nakratko, početkom 2003. godine, rekavši: "Mama, molim te, dodaj mi pepsi." Nastavio je da drema, ali se više nije vratio u duboku komu. Ipak, njegove moždane funkcije ostale su potom prilično ograničene. Intervenišući u požaru 1997. godine, vatrogasac po imenu Donald Herbert ostao je 10 minuta bez kiseonika, što je bilo dovoljno da devet godina provede u komi, bez reakcija na zvuk i svetlost. Pošto je prošle godine, jedne aprilske subote oko 14 sati, od medicinske sestre koja mu je bila okrenuta leđima, zatražio telefon da bi se javi ženi, ova je ispustila špric iz ruke. Kad se okrenula, videla je dobro raspoloženog i nasmejanog čoveka koji je hteo da proćaska sa ženom i da je zapita gde se on, u stvari, nalazi. Učinilo mu se da prostorija u kojoj je sedeo više odgovara bolesničkoj nego njegovoj dnevnoj sobi. "Koliko sam ovde proveo vremena", zapitao je. "Mora da je prošlo tri meseca?“ Šta nas čini svesnim, tj. budnim i kako, uopšte, mislimo? Odgovor na ova pitanja je težak. U svakom slučaju, mreža nervnih ćelija pod konstantnim je režimom električkog napona i neizmenjenog hemijskog sastava. Kad se zbog povrede, trovanja i metaboličkih promena prekine mreža i napon padne i kad se izmeni hemijski milje, svest se remeti i gubi, a mozak i njegov vlasnik mogu dospeti u komu. Od 1974. godine, lekari procenjuju dubinu kome koristeći skalu numerisanu od 3 do 15. Kad se kaže da je dubina kome 3, onda ljudi iz profesije znaju da bolesnik najverovatnije neće preživeti. Ukoliko je, pak, dubina kome na skali označena kao 8 ili više, verovatnoća preživljavanja je visoka, skoro stopostotna. Koma u nekim slučajevima traje više godina i takvi bolesnici, kako kaže Nikolas Šif, neurolog sa njujorškog Kornerla, mogu imati sačuvane mnoge moždane funkcije, koje se ne ispoljavaju zbog prekinutih veza koje pod normalnim okolnostima integrišu sve moždane regione. Zbog toga se u protekle dve godine pokušava sa ubacivanjem tanušnih elektroda u centralni deo mozga poznat kao talamus, a potom se počinje sa električnom stimulacijm nazvanom DBS, što je skraćenica od Deep Brain Simulastion. Za sada je publikovan jedan slučaj bolesnika povređenog 1999. godine koji je posle šestogodišnje kome probuđen pomoću DBS i, štaviše, počeo je normalno da jede i komunicira sa okolinom. Tehnika DBS korišćena je ranije kao pejsmejker u lečenju Parkinsonove bolesti, hroničnog drhtanja ruku i hroničnog bola. Pre DBS-a, smatralo se da posle višegodišnje kome ništa nije moguće učiniti u smislu poboljšanja stanja svesti, što je po mišljenju DŽozefa Finsa, etičkog eksperta, doprinelo zanemarivanju ove grupe pacijenata. S druge strane, ne može se znati da li bi teško povređeni pacijenti u stanju duboke i prolongirane kome želeli primenu DBS-a, koja bi omogućila samo parcijalni oporavak uz tešku invalidnost. Newsweek Preveo i priredio M. B. Đorđević