Na ogradi “Idiota”

Taman sam rešio da u sudu registrujem svetovidsku crkvu ne bi li Srbe priveo staroj veri, kad, u četvrtak, privedoše me – “Svetom Vidu”! Očnoj klinici u Dositejevoj na Dorćolu. Dobro, nisu me sproveli stražarno, ali sprovela me Olja, besna ko predratni oficir, i sedela u čekaonici da ne zbrišem. Dojadilo joj da se ćorim sa naočarima koje sam pre šest-sedam godina kupio na Bajlonijevoj pijaci, ispod tezge. Sto dinara sam šljunuo, moj brale, samo da ne idem kod očnog lekara. I nosio sam moje “bajlonke”, moj bajo, nosio sam ih, doduše, samo po kući da se ne svađamo i oko mojih očiju. E, sad, što sam se odlučio za “Svetog Vida”? Kako što!? Zadrhtim, bre, zatreperim čak kad Vidovo ime u sebi izgovorim. I, tako, zanelo, ponelo me ime Vidovo, mada sam znao da je gazda “moreplovac”, da “plovi morima”(!?) a čija boja može da se upoređuje samo sa mojim očima. Elem, uđem hrabro u ordinaciju, kao Odisej u dunavsku Troju, ali ne u trojanskom konju nego u klompama na bosim nogama. Ali, pazi sad! Niko ne pada na sjaj mojih očiju! Ni sestre, ni mlada doktorka u plavim farmerkama, ali nije to ono plavo koje ima moje oko nemirno. I, nekako se pomirim sa tim što se ne pada na moje oko. Ali, brale, ne pada se ni na moje ime! Dragan Jovanović, to “Svetom Vidu” ništa ne znači! Lepo vidim, u ordinaciji sam samo matorac u klompama sa belim tričetvrt pantalonama i razdrljen sa maljavim grudima i sa indijskim drvenim ogrlicama... Dobroooo! Podneću i to da sam za “Svetog Vida” niko i ništa, samo odrtaveli ekscentrik. Šta ćeš, ne vide da sam arijevac. Eeee, tu se nakašljem značajno, pa upozorim, uljudno, mladu doktorku koja može ćerka da mi bude, da od regrutacije 1973. godine nisam, ni pre ni posle, kročio ni u jednu zdravstvenu ustanovu i da, shodno tome, nemam zdravstvenu kulturu, te da me tako i tretiraju. Hteo sam, prosto rečeno, da im javim da sam divljak i da sa mnom mora oprezno i strpljivo da se rukuje. Na stranu to što ću pristojno da platim. Ali, ni taj moj apel nije fascinirao personal, hoću reći, ne shvate me ozbiljno... Sednem na stolicu, počne pregled. Čitam brojke raznih veličina, čitam one sve sitnije i sitnije. Šta čitam!? Verglam, brale, ko tablicu množenja! E, sad, dođe da staviš glavu kao na panj i da ti skalamerijom zure u oko! Od same ideje da stavljam glavu na panj, i to u “Svetom Vidu” srce hoće iz grudi da mi iskoči! Malo li su nam Nemanjići zbog Svetog Vida glave odsecali? Mora li i, danas, glava na panj da se meće kada je hrišćanstvo svoje odslužilo i kad treba Svetom Vidu da se vratimo, da se u Evropi skroz ne osakatimo? Ali, avaj! Medicinska sestra mi čvrsto drži glavu na panju, a doktorka mi sa mašinom oku prilazi i hoće sočivo od stakla na moje sočivo da priljubi. I još me upozorava da ne trepćem jer može da me povredi!? A kako da ne trepćem kad mi strano telo zenici prilazi. “Ne trepćite kao da ste beba! Samo bebe tako trepću!” nervozno će doktorka. Tu ću da se oglasim: Pa, ja i jesam beba! A po majci sam i Popović! Nego, moje duhovitosti ne prolaze: “Ne trepćite, povrediću vas!” I tu shvatim da mogu da budem povređen u plavo oko i da se za to traži alibi. I skupim hrabrost, otrgnem se od medicinske sestre, a baš mi je prijala toplina njenog Venerinog brega na mom laktu. I još smelo kažem: pregled je završen! “Ali, čekajte, nismo vam širili zenice! Ne možete, tek tako, da ustanete na pola pregleda!” E, pa mogu, kažem. Onda napustim ordinaciju, Olja uredno plati “puni pregled” s tim da, ako se “gospodin predomisli, može da dođe na širenje zenica”. Marširamo Dositejevom, a Olja besna, besna. I šta mi sve nije rekla; da sam divljak, seljačina, seronja, pa i kukavica... Može biti, može biti. Ali, koga su Nemanjići ćoravili i jezik zbog Svetog Vida čupali te cela sela palili, ko se na njinoj vatri pekao, a nije pokleknuo, e, taj neka mi se danas javi da mi zenice širi! Dođemo u Gročansku, sklanjam se Olji sa očiju te, odmah, pobegnem na terasu. I u tom mom staroverskom zbegu, u ligeštulu, prepustim se, opet, Predanju homoljskih staraca. Čitam, po stoti put, kako je Bog stvorio Sunce koje je jedini pravi Božji sin, a i Starešina srpskog roda. A Predanje homoljsko ovako kaže: “Bog je najpre stvorio Svetle Nebeske Daljine. I u njima je stvorio Raj-Zemlju. I u Raju, Rajski Svet, Beli Rajski Svet. Tam, u svoje Rajske Bitoljine i, dan-danji, žive Anđeli Višnji. I svaka lepota odatle je potekla. U Raju je Bog imao Bele Pčele kao ukras svega što je stvorio. I One letele na Rajske Cvetove, a Wino zujanje uveličavalo Rajsku lepotu... pa kad pčele napuniše saće medom, uze da reže trmke. A Sveti Ranđo Mu u svemu pomagaše jer je Bog Wega odredio za Starešinu Raja. Tako kad orezaše trmke, ocediše med, napuni se Božji ćup. A voskovarinu što je ostala od saća Bog metnu u jednopero cedilo i uze sve što je potrebno za topljenje voska. Uze jednu čamovu daščicu, jedan kraj potopi u karličku sa ladnom vodom, a drugi upre u seb. Na daščicu položi cedilo s voskovarinom. Sveti Ranđo prelivaše vrelom vodom preko cedila, dok Bog jednom lipovom oblicom pritiskaše i cediše. Vosak samo kapaše, slivaše se u karličičku i izdvajaše se nad vodom kaj žitki grumen. Bog zavati taj žitki grumen i brže ga razli u kalup, u kednu plitku panicu naročito za to urađenu. I kad se vosak steže Bog izvadi taj krug, taj sirac iz panice. On se svetli, žuti se, lepota jedna. Jel Bele pčele su davale vosak svetlji i žući. Zagleda se Bog u taj sirac voska, pa reče: “kako bi bilo lepo da od ovoga sirca, voska stvorim nešto i ostavim svetu da mu služi... Sini Sunce!” reče i nišnu sirac voska u nebo. Sunu se Velika Svetlost iz Božije Ruke. Zasja nebo i Bog reče: 'Budi ugled i radost svetu! Večno svetli i grej! Budi snagu svemu živom i budi ga iz sna!' I tako zanavek ostade.” Spustim Predanje homoljskih mudraca u skute i krenu mi suze. E, sad, da li su radosnice ili žalosnice, bog će ga znati, slane su i jedne i druge... Sutradan, ispričam u redakciji moju bruku iz “Svetog Vida”. I krene, bajo, Ninova mašinerija, srede mi u Siminoj, u Domu zdravlja kod dr Nade Grković. Sprovedu me, tako, još malo pa stražarno. Ali, drugi tretman, brale. Prvo mi sestra kaže kako imam retko lepe plave oči, a doktorka Nada zna me još od kad sam se borio protiv “Vestinghausa”. I ima nežnu mašineriju i ne dodiruje ti zenicu i u oftalmoskopu vidiš magistralu koja šiba kroz zelenu livadu, a na kraju puta balon, cepelin. Samo sedneš na njega i, začas, stvoriš se kod boga Vida... I, kako onda da se ne prepustiš doktorki Nadi? Nek širi zenice, nek gleda očnu duplju... Letim, žurim iz Simine, jurim kod tetka Mice da se pohvalim kako sam hrabar i smeo kada sam, eto, posle četrdeset godina, prvi put kod lekara otišao. Kad, kod Botaničke bašte, na ogradi “Idiota”, Jung mazi moju Crnu iz Vrčina i hrani je giricama sa Palilulske pijace. Zdravo društvo, kažem. A Jung će: “Ako se vraćaš Svetom Vidu, staroj srpskoj veri, znači li to da mene i Crnu napuštaš?” Tu će i Crna, između dve girice, da se oglasi: “Razmisli malo; za tvoje vidovsko belilo treba ti moje crnilo. Jer, ni stara srpska vera nije tikva bez korena! I ona se rađa iz nekog crnog ponora...”