Brigo moja pređi na Evropu

Zamislimo situaciju da SAD pristanu na srpsku platformu. Šta bi to značilo? Da američki vojnici (zajedno sa evropskim) treba da ostanu na Kosovu. SAD sigurno neće da njihovi vojnici ginu za interese Srbije. Tako se ovde o tome razmišlja”, kaže Dimitri Sajms, direktor vašingtonskog Nikson-centra i bivši spoljnopolitički savetnik predsednika Niksona. “Nezavisnost je lakše rešenje, pogotovo kada je preovlađujuće mišljenje da se Srbija s tim samo verbalno neće složiti i da je mogućnost izbijanja nasilja u tom slučaju neuporedivo manja. Takođe, u slučaju jednostranog priznavanja nezavisnosti ni Rusija neće učiniti ništa”, pretpostavlja on. Sajms, međutim, smatra da mogućnost za promenu američkog stava postoji, ali da su za to neophodni ili signali iz Beograda u pogledu konkretnih reakcija koje bi usledile u slučaju ostvarenja ovog scenarija ili novi predlozi kao što je podela pokrajine, pošto je to pragmatično rešenje koje bi moglo naići na široki stepen odobravanja i zainteresovanosti, navodeći da se, međutim, bilo koja od ovih opcija mora sprovesti u delo pre 10. decembra. Ovo je jedno od mišljenja koje smo čuli prošle nedelje među američkim ekspertima za Balkan u Vašingtonu i Wujorku o razlozima sadašnjeg stava SAD o Kosmetu. Dimitri Sajms, inače, tvrdi da SAD nezavisnost podržavaju iz dva oprečna razloga: prvi se tiče uticaja demokrata iz prethodne administracije, a naročito grupe okupljene oko Ričarda Holbruka, dok se drugi odnosi na pragmatizam kao dominantni način razmišljanja većine predstavnika američkog Kongresa. „Intelektualni argumenti i rasprave ovde nisu atraktivni”, objašnjava Sajms. „To važi i za argument o opasnom presedanu, jer se on uglavnom odnosi na mesta za koja mnogi od njih ili nisu čuli ili ih se naprosto ne tiču.” Pragmatizam je ključ za celokupno američko shvatanje politike i stvarnosti uopšte. Urednik uglednog američkog spoljnopolitičkog časopisa “Nacionalni interes” Nikolas Gvozdev, američku podršku nezavisnosti Kosova gleda u kontekstu događaja poslednjih meseci. Ističe da je ova podrška samo prividno bezuslovna, jasna i konačna i da američki stav zapravo nije čvrst i definitivan, pogotovo kada je reč o jednostranom priznavanju. Uprkos brojnim izjavama zvaničnika, „Srbija je do sada u značajnoj meri uspela da promeni klimu kao i da izdejstvuje nastavak procesa”, navodi Gvozdev, ističući da ima još dosta prostora i vremena. „Trenutno nikome nije lako, ni SAD, a još manje Evropskoj uniji. EU mora da dođe do jedinstvenog stava jer u protivnom je obesmišljena sama ideja EU. U ovom trenutku jednoglasje je gotovo nemoguće i zato se toliki napori ulažu u osmišljavanje novih alternativa, od podele do različitih oblika konfederacije, od ‘drugog Dejtona’, preko scenarija unije država do protektorata. Što se SAD tiče, oni bi jedva dočekali neki novi predlog ili treće rešenje koje bi moglo da da sasvim novi kurs događajima.” Robert Pranger, stručnjak za Balkan i bivši zamenik sekretara odbrane i Stiven Mejer, profesor studija nacionalne bezbednosti na fakultetu za Nacionalnu odbranu u Vašingtonu, smatraju da odlučujuća reč pripada Evropskoj uniji, čija pomoć je Vašingtonu u ovom trenutku neophodna, kao i da je jedna od formula koje se razmatraju podela pokrajine. Dok Pranger insistira da je Evropa „na teškom zadatku” s obzirom na to da će „naredna tri meseca biti kritičan period ne samo za istoriju Balkana već za istoriju Evrope”, Mejer ističe da je stav američke administracije svakako podložan promeni, ali da bi bilo neophodno razmotriti drugačije opcije, od kojih je podela Kosova verovatno najrealnija. Martin Slecinger, direktor odseka za istočnoevropske studije u uglednom američkom centru „Vudro Vilson”, takođe navodi da je jedan od glavnih razloga za američku podršku nezavisnosti aktivno delovanje ljudi iz Klintonove administracije – mnogi od njih još uvek se nalaze na istim položajima, poput Bernsa i Servera, dok su drugi, naročito Holbruk, i dalje izuzetno uticajni. „Setite se kako su još pre dve godine SAD htele da postepeno napuste celi region i probleme i pitanja Balkana prepuste Evropi. To je bilo autentično. A onda je došlo do stava da pitanje Kosova mora urgentno da se reši. Tako se pozicija SAD bitno izmenila – od ideje o povlačenju do izuzetne zainteresovanosti, uglavnom izazvane od pomenute grupe. Sa druge strane, stav većine republikanaca možemo okarakterisati kao stav indiferencije, s obzirom na to da pitanje Kosova nije na listi njihovih prioriteta. Drugi razlog koji je, sem inercije, uticao na formiranje vladajućeg mišljenja i nezavisnosti kao najlogičnijeg rešenja, jeste mit o Srbima kao ‘lošim momcima’, mit koji je celu proteklu deceniju stvaran kroz priče, filmove, igre i koji je i dalje na snazi.” Slecinger, ipak, tvrdi da, uprkos mnoštvu negativnih faktora, postoji realna i ozbiljna šansa da se politika SAD po pitanju statusa južne srpske pokrajine izmeni. Pre svega, da se 10. decembra (što potvrđuje i nedavna Viznerova izjava), neće desiti ništa spektakularno i da je buka o jednostranom priznanju u okolnostima i kontekstu događaja na relaciji Moskva – Vašington – Brisel samo pretnja i prazna priča, dok konačna odluka nije doneta. Slecinger prognozira da će ono što ćemo u narednom periodu gledati zapravo biti popuštanje svih strana, a da bi za Srbiju i kada je o Kosovu reč i dugoročno i šire posmatrano bilo najbolje da se okrene ka Evropi. „Uprkos činjenici da u Srbiji postoje političke grupe kojima je izuzetno stalo do dobrog odnosa sa SAD (mnogi od njih su takoreći ’Titova deca’ druge generacije), moram da kažem da se to u narednom veku jednostavno neće desiti. To je potpuno nerealno. Rusija, sa druge strane, ima svoje interese. To opet ne znači da Rusija ne pomaže Srbiji, ali Rusija igra za svoje interese, a Srbija ne.” Vodeći analitičar za istočnoevropska pitanja iz „Vudro Vilsona” smatra da će Evropa takođe na kraju biti ta koja će okončati kosovsku golgotu, najverovatnije u vidu slaganja o nekom obliku konfederacije uz zajednički i istovremeni brži prijem Kosova i Srbije u EU. „To ne mora biti konstruisano kao stepenica ka nezavisnosti pokrajine. Tumačim stvar drugačije: to će biti način za SAD da se izvuku iz priče o nezavisnosti. To će biti rešenje koje nikoga u potpunosti neće zadovoljiti, a opet nijedna strana neće moći da kaže da njeni stavovi nisu uzeti u obzir.” Ako je verovati američkim ekspertima, sasvim je moguće da je iskonstruisana žurba farsa baš kao i lavina pretnji SAD o jednostranom priznanju. Iako je malo verovatno da će u potpunosti prevladati scenario „zamrznutog konflikta”, čime bi celokupan proces trajao bezmalo ad infinitum, pre proleća naredne godine (a možda i duže), nije realno očekivati nekakav konačan rasplet događaja. Atmosfera urgentnosti, uz jedno „samo što nije”, koje zapravo smiruje stvari i strasti, kolateralno služi da se izbegne dramatičnost u vidu mogućeg (albanskog) nasilja, dok primarno, kao vremenski pritisak koji je deo opšteg pritiska, ima za cilj da navede Srbiju da eventualno „bar malo” promeni svoju poziciju. Američki stručnjaci ocenjuju da će konačnu kosovsku kocku baciti Evropa. I u zavisnosti od toga da li će na kraju uzeti u obzir povelju UN, Helsinški završni akt i Rezoluciju 1244 kojima se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, Evropa će pisati svoju novu istoriju, presuđujući međunarodnom pravu kao i sopstvenim temeljima i vrednostima.