Kako smeniti Tijanića

Svoje čuvene govore u Senatu, Ciceron, rimski državnik, pravnik i veliki govornik, počinjao je uvek istom rečenicom: “Uostalom, znam samo da Kartaginu treba razoriti.” I kod nas se, s vremena na vreme, ponekad tajno ponekad javno, izražava latentna težnja koja glasi: “Ne znamo zašto, ali znamo samo da bi Tijanića trebalo smeniti.” Za one koji ne znaju, reč je o Aleksandru Tijaniću, generalnom direktoru RTS-a, koji je voljom Upravnog odbora ove kuće izabran za prvog direktora ove televizije, otkako se ona izdvojila od države i postala javni servis, koji živi i radi pretežno od pretplate građana Srbije. Ako bismo sve ovo malo uprostili, to bi značilo da su prvi kontrolori rada direktora i svih urednika i novinara oni koji plaćaju pretplatu, dakle građani Srbije. Zakon o radiodifuziji Srbije kaže da postoji Radiodifuzna agencija Republike Srbije, koja ima svoj Savet od devet članova, njih bira parlament Srbije, Savet bira Upravni odbor RTS-a, a Upravni odbor direktora. Ovaj redosled, prirodno, sugeriše nam i koji je pop nad kojim popom pop. Ipak, da parlament ili neki njegovi odbori, ne bi, u ime naroda, zabrinuti za njegovo mentalno zdravlje koje bi javni servis mogao lošim emisijama i porukama da ugrozi, mogli kad god im se to prohte da prozivaju ljude sa javnog servisa i da ih smenjuju, doneti su zakoni koji jasno govore da su Savet RRA, Upravni odbor RTS-a i javni servis Republike Srbije nezavisni u svom radu i da je njihova smena, ili smena pojedinog člana pa i samog direktora, moguća samo po zakonu. Šta bi bilo kad tako ne bi bilo? Smenjivanje bi postalo permanentna pojava, a novinarstvo bi otišlo u pivsku flašu. Mi ne tvrdimo da pojedini političari, pogotovo ovi što umišljaju da su mnogo jaki, ne utiču na rad javnog servisa ili da direktor RTS-a može bilo kome u Srbiji, pa bio to i sam “kralj”, da kaže – ne mešaj se u moj, okopavaj svoj vrt, ali, poznajući čoveka (autor teksta proveo je petnaest godina u istoj radnoj sobi sa njim, u listu koji upravo čitate), misli da je Aleksandar Tijanić osoba posebnog kova i da se njemu teško može bilo šta naređivati, ako nije zasnovano na zakonu. Pošto u Srbiji važi pravilo da ako nekoga ne napadaš, onda si s njim, autor teksta oseća potrebu da kaže kako ne oseća potrebu da brani Tijanića po svaku cenu, ali da oseća moralnu obavezu, kao novinar, da digne glas protiv svake hajke, ako je ima, a uperena je na čoveka bez ikakvog razloga. Tačnije, ako je zasnovana samo na onoj čuvenoj Ciceronovoj rečenici. Ovaj uvod bio je neophodan da konačno shvatimo koliko je sati: RTS-om ne upravljaju ni poslanici, ni vlada, ni skupštinski odbori, najmanje oni odbori koji se čudno zovu, kao ovaj Odbor za ravnopravnost polova. Ali, baš je taj odbor nedavno doneo odluku kojom od Tijanića zahteva da podnese ostavku na funkciju generalnog direktora i kojom zahteva od Upravnog odbora da ga smeni, ukoliko ostavku ne podnese. Kako je krenulo, mogla je da padne i odluka (atmosfera je, pišu ozbiljni tabloidi, bila užarena, kao i uvek kad se reči dočepaju žene), da se od suda zahteva da Tijanića bezuslovno osudi na prinudni rad u nekoj lokalnoj televiziji, gde bi pratio rad komunalnog preduzeća. Pa ako odbije, ćorka mu ne gine. Odbor za ravnopravnost polova ima petnaest članova; trinaest ženskog i dva muškog pola. Ovo se naučno kod nas zove – pozitivna diskriminacija. Novinari, skloni pohvali ludosti, pogotovo oni sa šifrovane televizije, nisu u ovoj smešnoj odluci našli ništa ozbiljno, a novinari skloni kritici gluposti postavljaju pitanje: gde to piše da poslanici po raznim odborima mogu da donose odluke za koje nisu nadležni? To se ne može, to se ne sme, jer se onda parlamentarizam kvari, izrođava u neki centralnokomitetski način rada, a to valjda većina ljudi u ovoj zemlji ne želi. Pre nego što pređemo na svadbu i narodno veselje, podsećamo čitaoca da su dve poslanice (tako sad same sebe zovu, iako ni Ustav ni zakoni ne govore o poslanicima i poslanicama, o književnom jeziku da ne govorimo) izjavile, za ovu televiziju, da emisiju “48 sati svadba” nisu gledale, ali da su glasale za smenu direktora, na osnovu rezimea. Nevoljno, vraćamo se u vreme “Golubnjače”, koja je premijerno izvedena u Novom Sadu, videlo ju je trista gledalaca, a onda je pola miliona komunista, širom Vojvodine, glasalo da se predstava skine, zbog nacionalizma. Naravno, predstava je skinuta. Mudri su srpski komunisti, bili i biće. A sad malo o umetnosti, ovo je bilo golo pravo. Na dnevnom redu parlamenta bila je rasprava o nekom zakonu (nije bitno kojem), kad se za reč javila narodni poslanik Milena Stanković. Govor vapi da bude citiran: “Dame i gospodo narodni poslanici...” (kad god se nešto ovako čuje, čovek ne može da se ne seti Pašića – kakvi ste vi Englezi, takav sam vam ja Gledston), “... reagujem na sinoćno skandalozno izdanje veoma gledane emisije na javnom servisu, poznate pod nazivom '48 sati svadba'. Evo i zašto: zato što je u toj emisiji sinoć na najbeskrupulozniji način, najotvoreniji način promovisano nasilje nad ženom. Naime, sinoć su u toj emisiji, o kojoj vrednosni sud neću sada da dajem, brak sklopili mlada i mladoženja koji imaju takvu vezu da mladoženja s vremena na vreme išamara svoju mladu a njena mama na to ima da kaže da je ona to povremeno i zaslužila. Mislim, posebno ako se uzme u obzir da je ta emisija prošla u program bez ikakve osude i bez ikakvog kritičkog stava...” Bila je repriza ove emisije, koja zaista jeste mali sociološki prikaz običaja i ponašanja u našem društvu, ali ne u vidu dosadnog eseja, nego žive reči i slike. To je televizija. Da kažemo o Tijaniću još samo ovo: generalni direktor ne uređuje program, to rade odgovorni urednici. A sad pošteno o samoj emisiji. Narodni poslanik Milena Stanković nije rekla istinu. Nije tačno da se u emisiji niko nije pobunio protiv šamaranja jedne devojke. Naprotiv, voditeljka ove emisije zgranula se, iskreno, kad je čula da mladoženja ponekad išamara mladu i rekla – da je znala za to, ne bi dolazila kod njih. Ova mlada novinarka tu emisiju radi odlično (izričemo kritiku a ne “vrednosni sud”), neverovatno je sa koliko talenta i iskrenosti ona prilazi ljudima, njene su emisije spontane i autentične do kraja, a njena pobuna protiv nasilja bila je više nego jaka. Da li se iko od ovih poslanika (ženskog pola pre svega), upitao koliko njihova verbalna nepravda može da povredi jednu mladu osobu, koja u ovoj emisiji nije ni mrava zgazila. Ovaj parlament troši vreme i pare uzalud, ne usvaja zakone, čak ni ona četiri bitna koja se pominju u Ustavnom zakonu, ali će zato dva dana drndati nečistu priču o nečemu što nije njegov posao. Okopajte prvo svoj vrt, poslanici, pa onda pogledajte da li su to i drugi uradili na vreme.