Zanesenjak iz Trnjana

Voleo je da provocira život. Tako je govorio: provociram svoj život. Nisu svi jednako razumeli njegove provokacije. U očima jednih zanesenjak, u očima drugih ludak, prihvatao je svaki sud o sebi sa osmehom. Sitan, brzih pokreta, brz u govoru, ostavljao je utisak čoveka koji se upravo sprema da skoči na papučicu voza koji je već krenuo. Na jedan je zakasnio: završio je svoj vek usred leta, u Beču, sa nepunih šezdeset godina. Prah mu je prenet u njegove Trnjane, u roditeljski grob. Do beogradskih prijatelja glas o njegovom odlasku stigao je na pragu jeseni. Čudan svat taj Miša Dimitrijević, rekao bi naš narod. Seosko dete, bežao je od težačkih poslova, motiku u ruke nije uzeo, govorila je njegova majka, a opet je, kad god je stizao, a stizao je sve češće, svraćao u svoje Trnjane. Podigao je u selu i kuću, a maštao je o tome da se jednom skrasi na onom mestu kod Metkovića, gde se Neretva uliva u more. Prošao je celu Evropu, ali takav rajski predeo, pričao je, nije video. “Odmetnik”, tako se, sad bi se reklo simbolično, zove drama koju je napisao kao sedamnaestogodišnjak, sa zanatom firmopisca a sa poslom fizičkog radnika u Aleksincu. Sećao se da je kao dete na nekoj seoskoj priredbi igrao malu ulogu u Nušićevoj “Kiriji”. Verovatno je to posle domislio, ali u svoje pamćenje je u svakom slučaju uneo jednu od prvih fascinacija pozorištem kao mestom koje u jednom času može da objedini i one zavađene, a u selu su manje-više svi bili u nekoj zavadi. Imao je dvadeset godina kada je u Beču prvi put prešao prag Burgteatra. Gledao je Šekspirovog “Lira”. Nije znao jezik, ništa nije razumeo, ali se zakleo da će jednoga dana imati svoje pozorište. To je odmah i rekao svojoj austrijskoj prijateljici. Ludak, pomislila je, ako nije i rekla, prijateljica. Priča počinje u Beču te godine, 1968, kada Miroljub Dimitrijević, potonje samo Miša, iz Trnjana kod Aleksinca stiže da osvaja svoj mali svet. Nalazi ga najpre kao perač sudova u restoranu. Sledeći korak – šanker. Pre konobara – server. U slobodno vreme radi kao barmen. Putuje, nalazi poslove u velikim evropskim hotelima. U Luganu uči italijanski. Vraća se u Beč: lep posao, stan, dobra plata. Ali, zaključuje da mu se život iz dana u dan ponavlja, a on, zna se, voli provokacije. Daje otkaz i s jednim koferom odlazi u Zapadni Berlin. Prve večeri u baru ostavlja ono malo novca što je poneo. Istovara i utovara ugalj na železničkoj stanici. Iskušava sebe, želi da vidi da li će ga nemaština i život na dnu promeniti. Posle nekoliko meseci ponovo je u Beču, ali sada, čini mu se jači nego pre, odlučan da položi državni ispit za ugostiteljstvo. Pada prvi put, pada drugi put, uzima učitelja, plaća ga 250 šilinga sat, polaže, 1980, kao prvi stranac s tim papirom. Dve godine kasnije otvara svoj restoran. Pohađa kurseve glume. Kada se u Beču snima deo serije o Vuku Karadžiću, upisuje prvi put svoje ime na špicu kao glumac. Igraće manje uloge u još nekoliko naših televizijskih serija i drama. Aleksandar Đorđević, Zdravko Šotra i drugi reditelji dobro znaju Dimitrijevićevu bečku adresu. Piše, i u teatru “Forum” igra, monodramu “Zatvor bez rešetaka”. Dok piše drame iz gastarbajterskog života, Miša Dimitrijević sažima u dramske priče pre svega svoje iskustvo, ali i iskustvo mnogih koje je, zahvaljujući upravo svom ugostiteljskom poslu, imao prilike da dobro upozna. S druge strane, upoznao je Austrijance koji su gastarbajteri u Nemačkoj i Nemce koji su gastarbajteri u Švajcarskoj. Gastarbajteri su, shvatio je, evropska sudbina. U dramama ispituje odnos došljaka i domaćina, sukobe izazvane nerazumevanjem, predrasudama, civilizacijsko-mentalitetskim nesporazumima. Naslovi: “Orlovi slomljenih krila”, “Ostvareni san”, “Telegram”, “Skok iz bazena u reku”, “Povratnik”, “Pčele plaču”, “Dobili smo vizu”, “Sunce u podrumu”, “Crvena magla”. Priča koja ima početak u 1968, dobija ključni obrt dvadeset godina kasnije: Miša Dimitrijević, bečki ugostitelj na glasu, prodaje svoj veliki restoran i dobijeni novac, sa ušteđevinom, ulaže u izgradnju prvog gastarbajterskog pozorišta u Evropi. YU teatar, tako će se zvati pozorište u Filgradergrase, skrovitoj ulici u centru Beča. Dok je prostor koji tek treba preurediti samo ruševina, počinju probe “Orlova slomljenih krila”, komada u kome Miša Dimitrijević igra ulogu našeg gastarbajtera u koga se zaljubljuje Austrijanka, kćerka njegovog gazde. “Naš” je još zamenica za “jugoslovenski”. U prvoj podeli su, između ostalih, Austrijanka Klaudija Huber, Dorćolac Slobodan Latinović, Sarajlija Mugdim Ćatić – učenica, ugostitelj, zlatar. Peter Gulan igra ulogu Zorana: “Ja sam rođen u Poljsku. Moja mama je Češka, moj tata je Slovak. Živim u Austriji. Sam bio isto u Jugoslaviji. Moji roditelji imaju luna park, u Austriji i u Jugoslaviji.” Mišu Dimitrijevića proganja jedan san: kao, “ljudi navalili u pozorište da to nije zdravo”. YU teatar se svečano otvara 10. januara 1990. Posle uvodnih slova svira devetogodišnji Ilija Marinković, najmlađi student bečke Muzičke akademije. Prikazuju se “Orlovi slomljenih krila”, u režiji Aleksandra Đorđevića. Dramaturg je dr Tomislav Blažev, naš čovek, dramaturg u Burgteatru, predsednik Udruženja za kulturno ujedinjenje naroda u okviru kojeg će delovati YU teatar. Predstava će se naizmenično igrati na nemačkom i srpskohrvatskom jeziku. U podeli su i profesionalna glumica, Nemica Holde Nauman, i Kruševljanin Srboslav Jevtić, medicinski laborant. “Nadam se da ćemo izdržati bar prvih godinu-dve, dok stanemo na noge”, izjavljuje Miša Dimitrijević, za radnim stolom iznad kojeg je uramljena fotografija bečkog gradonačelnika, prvog zaštitnika pozorišta. Odazvale su se za pomoć neke austrijske firme, od naših firmi na molbu nije stigao ni odgovor. Ni ambasada se, na pozive, nije oglasila. Na premijeru je došla i majka iz Trnjana. Ispunio je njen Miša, kaže, želju koju nosi još od osnovne škole, a “kako će da mu bidne, ne znam”. Miša je, pak, uveravao da može propasti samo finansijski, ali ne i kao čovek. Na onu prvu propast nije trebalo dugo čekati. Uostalom, YU teatar je na izvestan način provocirao istoriju, javivši se kao glasnik kulturnog ujedinjenja naroda u vreme kada je “ujedinjenje” već pucalo na sve strane. Ni finansijski krah, moglo se pretpostaviti, nije bio daleko. Urušila se zemlja, nestao je, 1995, YU teatar. Miša Dimitrijević je nastavio da provocira, ali sada samo svoj život