Zaharijin zavet

Često mi u san dolaze starozavetni proroci i, obično, savetuju me šta da radim sa ljudima, pa i sa Srbima. Za Srbe, nekako, posebno brinu, kao da Srbiju drže za svoju dedovinu. Oh, kako me uznemire te ponoćne posete! Jednom mi bane sveti Ilija, drugi put Isaija, a i Zaharija zna ljutit da mi se obrati. Čas od mene traže da napustim Srbiju, čas da Srbe nekako izbavim po cenu da i glavu na panj stavim. I koliko puta do zore oka nisam sklopio sve misleći: da nisu ovi starozavetni proroci, u stvari, samo moji uroci? Na to ni Jung nema odgovora... Elem, u četvrtak, zapalimo na Zlaću da, pred zimu, „konzerviramo kuću”. Stignemo po mraku, i te večeri na Zlatiboru usnim proroka Zahariju, a sličan mi je, brale, kao jaje jajetu! I Zaharija, ovako, progovara: „Kad si, već, došao da kuću pripremiš za zimu, a ti sklepaj i jednu kućicu za ptice, pa je okači za najdeblji bor. Učini da i ptice, koje ti u dvorište preko cele godine dolaze, lakše zimu prezime!” To reče prorok Zaharija i ode iz spavaće sobe put Čigote. Osvane i petak. Divan, sunčan dan, a na stari panj sleću ptice, a redosled, unapred, znam. Prvo, sleti kos, pa za njim čvorak, pa detlić i, na kraju, vrapci. Onda na vrapce navale svrake, ali to je život, borba neprestana... Od ranog jutra, po garaži, preturam. I, avaj, nemam građu za ptičju kućicu, nemam ništa tako zgodno što bi Zahariji i pticama bilo bogougodno. Olja me pita: “Što se smucaš po garaži?” I tu priznam da sam rešio da pravim kućicu za ptice, ali ne smem da priznam po čijem nalogu, ne smem da priznam za Zahariju, da ne radi Palmotićeva... Krenemo za Čigotu, a usput zevam po dvorištima, gledam ko ima za ptice kućicu, a ko ne. I, ovi što imaju kućice za ptice, da li su ih sami od sebe napravili ili se i njima prorok Zaharija javio te ih opomenuo da je i ptica živi stvor koji mora da ima dom. Sluđen Zaharijom, ne primetim da sam u klompama pošao na Čigotu. I, eej tamo, nasred puta, kod Usamljenog Bora, jedan gospodin mojih godina, u trenerci i patikama, ne izdrži da me ne pita: “Aman, gospodine! Nećete, valjda, u klompama do vrha?” Ne samo do vrha, gospodine, već i do boga, ako treba! Popnem se na Čigotu, pa se prućim, onako u majici, na vlažnu travu. Upijam Sunce Nepobedivo. A leđa mi na travi zebu, i, znam šta to znači ali se sa trave ne pomeram. I šta da vam kažem? Znam da se ponašam kao balavac na ekskurziji koji će posle, gle, dobiti bronhitis. I, malo mi ležanja po travi nego se, po povratku sa Čigote, prućim u ligenštul i popijem, onako gladan i žedan, litru crnjaka iz Kleka! Jer, po Aleksandru Makedonskom, „jaka vina piju se na prazan stomak”! Tada im osetiš svu punoću, svu lepotu, a baška što ti vino odmah „ide u krv”! Nego, od silne žeđi, ne osetim da je vino hladnije nego što treba. Pa mi i to malo što sam se hladnog vina oždrao, nego sam u ligeštulu u majici, na poznom suncu, zaspao, a leđa otpadaju li, otpadaju... Dobro, desilo se to i Aleksandru u Indiji, vinsku groznicu je dobio, ali on je punio trideset i treću godinu. A ja sam, bajo, ušo u sedmu deceniju i po godinama sam bliži Zahariji. Subota. Kiša od ranog jutra. Šta kiša!? Provala oblaka, grad dobuje po krovu, dvorište pobelelo kao u januaru, a građu za kućicu još nisam nabavio, a Zahariji sam silno obećao. Navukao sam na sebe kabanicu pa ajd, tako, do komšije Momčila, viči ga po imenu, lupaj na kapiju. Pojavi se Momčilo. Kažem mu da pravim kućicu za ptice, a on me gleda, gleda ko besposlenog popa koji, eto, jariće krsti. Eh, Momčilo, Momčilo, da se i tebi Zaharija javio i da ti je nešto zapovedio, ne bi me gledao kao beogradsku zamlatu! Nego, da mi Momčilo neku lamperiju, čistu i žutu kao zlato, ali tanku. Uz to mi da i neke letvice. I odvučem građu u garažu, a kiša dobuje li, dobuje, a Zaharija me tiho opominje... Uzmem testeru, čekić, eksere, pa triput meri, jednom testeriši... Kad, cak, zakačim se testerom po korenu kažiprsta. I pođe mi niz kažiprst gusta arijevska krv... Da nije crveno slovo u kalendaru, moj bogo!? Nastavim da krojim ptičju kućicu da i one, nekako, prežive tranziciju. Uzmem čekić, a ekseri mi iz ruku ispadaju, a kad ih ukucam u lamperiju, drvo mi se cepa po šavu, po čvoru. A znoj me obliva ko da cepam panjeve. Trese me Aleksandrova vinska groznica, ali kako da izneverim Zahariju? Kad, eto i Junga na vratima garaže, dimi kao lokomotiva, kao „ćira”, pa će matori, ovako, da me dira: “To što ti ekseri iz ruke ispadaju, ne krivi zbog toga Zahariju! Treba li ja, Švajcarac, da te opomenem da su danas miholjske zadušnice!” Tu mi ispade i čekić iz ruke! Uh, uh! Kako, bre, da zaboravim miholjske zadušnice!? Manem alat i građu, izletim besan i bolan iz garaže, jer u kući na Zlaći nemamo kandilo, oprosti moja pokojna rodbino! Nedelja. Treba da se fura za Bgd. Za polazak biramo vreme ručka, jer tada je Ibarska pusta. Pa vataj tutanj kroz Srbiju, dok Srbi ručaju i vare. Jer, posle, brale, kada pijani od vina i hrane sednu za volane, biće krljanje, upadanja u makaze, to Srbi mnogo vole, a vole i čeone sudare, moj Zaharija! Još nismo ušli u Gročansku, kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Burazer Dragiša iz Vrčina javlja da je umro naš deda Žika. Da je poživeo samo još jedan dan, slavio bi devedeset i šesti rođendan! I tu mi sine: da mi nije deda Žika u san dolazio, a ja umislio da je prorok Zaharija? Jer i deda Žika je likom na Zahariju, takva mi je cela familija, mislim, moja očevina. Ali, zašto bi mi deda Žika tražio da pravim kućicu za ptice kada je on čuvao pčelinje košnice? Tu se, opet, Jung u “saksu” stvori i, ovako mi zbori: “Nije važno koji te arhetipski starac u snu posetio, već šta ti je u snu naredio! I bolje ti je da se što pre Zlatiboru vratiš i Zaharijin zavet obaviš! Ne igraj se sa prorocima i njihovim zapovestima!” I taman kada sam pomislio da Jung malo preteruje, kad, pazi šta se dešava? Krenem u ponedeljak u redakciju, kad, opa bato, nema mi ga – NOVČANIK!? A u njemu su mi moje „amajlije”, crven konac, prah od Svetog grala, a i lična karta! Kuku lele, šta ću ako me, opet, legitimišu u Bulevaru kad sprovode raciju na sivu ekonomiju! Ispovrnem celu kuću, sve košulje, pantalone što sam na Zlatibor nosio, ali, jokac, bajo! I tu se setim da mi je novčanik ostao u kabanici sa kojom sam hajcao po Zlaći. I rešim da, bez novčanika, bez “amajlija” i identiteta živim, ej tamo, do leta! Zadremam spokojan u beržeri kad, eto ti moje Crne, pa će da me kori: “To što si zaboravio novčanik na Zlaći, samo znači da moraš da se, što pre, tamo vratiš i da kućicu za ptice, NEODLOŽNO, napraviš! Ako ti se starozavetni proroci u snu javljaju, to znači da te poštuju i da od tebe velike stvari očekuju! Zato poslušaj Zahariju i napravi kućicu za ptice, jer samo nebo zna zašto je to važno za tebe i za Srbe!”