Zašto?

Tokom čitanja, konstantno me je pratio utisak blagog gađenja. Površnost, subjektivna ispolitizovana analiza piščevog života i njegove ličnosti obojena zlonamernošću i neznalačkim psihologiziranjem, proizvoljnost, kao i neoprostivo loš stil, dali su tekstu sva „vrla” obeležja žute štampe koja bi se mogla iskazati kao složenica „rekla-kazala”. Čitanjem „između redova” moglo se, ipak, uz oprezan pristup, pronaći i ponešto od moguće istine o Andriću, naročito ako bi se povezalo sa ranije pročitanim biografskim podacima o njemu. Mistik, udaljen od ljudi a njihov savršeni poznavalac, nije ni mogao biti otvoren i blizak čoveku. Svoje unutrašnje blago čuvao je ćutanjem i neodređenim stavovima. Svestan da se vremena, ljudi i političke prilike menjaju, upućen u sva nedela koja ljudi mogu počiniti, nastojao je da sačuva sebe kako bi svojim perom mogao da prenese univerzalne poruke, daleko važnije od dnevnopolitičkih opredeljenja. Nisam pouzdani poznavalac Andrićevog života, ali sam predani čitalac njegovih knjiga. Neko ko je po svojoj prirodi, kako ga je „dočarao” Lazarević, Satir, sadista, pritajeni a ostrašćeni katolik, udvorica i prevrtljivac, jednom rečju, antihrist i čovekomrzac, ne bi mogao da iznedri takvu umetnost. Jer, umetnost je, pre svega, čovekoljublje i duboko razumevanje svakog živog stvora, pa i onda kada zaslužuje osudu. Jer, umetnost je najočiglednija esencija božanskog i najsnažnija spona čoveka sa sopstvenom prirodom. A veliki talent je vrednost kojom Bog dariva samo mali broj ljudi, lepota koju oni prenose dalje sa namerom da oplemene druge. Naravno, Andrić nije bio, kao, uostalom, ni bilo koji čovek, bezgrešan i bez mane. Naprotiv. Bio je, po kazivanju ozbiljnih biografa, težak čovek kome se ne može verovati jer se ne ispoljava. Postoji razlog da se ovih dana neprestano pitam: Kako je cenjeni NIN mogao da dozvoli sebi ovakav neukus i nepoštovanje velikog pisca objavivši navedeno „umetničko delo”, delo u kome se jasno prepoznaju lične projekcije autora? A šta bi Ivo rekao na sve to? U mislima su mi, kao spasonosne, samo njegove reči: „Ćutanje je moj jedini i konačni odgovor na sve.” Snežana Ivanović, Užice