Šta generali nisu uradili

I, šta je rekao savezni?”, onako usput upitao me je komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Jugoslavije general-pukovnik Anton Tus kišnog popodneva krajem novembra 1990. Bili smo u vojnom avionu “falkon” na letu iz Batajnice za zagrebački aerodrom Pleso. Ostali putnici bili su admiral Božidar Grubišić i pukovnik Blagoje Grahovac. To “savezni” odnosilo se na saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala armije Veljka Kadijevića. Tako su ga, naime, iz poštovanja zvali ostali generali. “Pa, generale, kupićete sledećeg ponedeljka novi ‘Danas’ i sve ćete moći da pročitate!” Znao sam da sledećeg jutra general Tus i pukovnik Grahovac nastavljaju let JAT-om za Wujork radi uzvratne posete komandantu Američkog ratnog vazduhoplovstva. Znao sam i da Pentagonu nose poruku da će JNA izvršiti vojni puč i pohapsiti “sve što treba” da bi se sprečio krvavi raspad Jugoslavije. Ali, znao sam i da je general Tus, kao član kolegija saveznog sekretara za narodnu odbranu, bio upoznat sa detaljima intervjua koji je meni dao general Kadijević. Naime, formula je bila da se intervju daje meni, a ne listu “Danas”. A kome ću ga ja dati, to je, kao, bila moja stvar. Naravno, dao sam ga listu “Danas”, i na molbu generala Vuka Obradovića, tadašnjeg šefa kabineta generala Kadijevića, dao sam taj intervju i Tanjugu. Medijski, to je bila “bomba” kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu. Sve jugoslovenske novine imale su taj intervju na naslovnoj strani, sve vesti elektronskih medija započinjale su tim intervjuom. Neki su političari u SFRJ odmah podržali stavove generala Kadijevića, neki oponirali. Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman istog je dana na konferenciji za novinare mahao listom “Danas”, kao “eto, JNA preti Hrvatskoj”. List “Narodna armija” započeo je objavljivanje delimičnih sadržaja na stotine, možda i hiljade pisama i telegrama podrške koji su generalu Kadijeviću i vrhu JNA stizali tada sa prostora cele SFRJ, od Triglava do Vardara. Sve su poruke bile u smislu velikih očekivanja da JNA učini nešto da ne dođe do krvavog raspleta jugoslovenske političke krize. Gledajući po tadašnjim republikama, Srbija je, naravno, odmah podržala stavove generala Kadijevića, Crna Gora i BiH takođe, u Makedoniji je bilo i podrške i osporavanja, dok su Slovenija i Hrvatska bile protiv. Ali su svi doslovno preneli njegove reče. Uzmem ponekad taj intervju iz 1990. i čitam. Čak i posle toliko godina, teško bi se mogla uputiti neka ozbiljnija zamerka generalu Kadijeviću da nije na vreme procenio razvoj situacije i buduće događaje na prostoru SFRJ, naravno, osim njegovih političkih stavova oko uloge “SK – Pokreta za Jugoslaviju”. Nažalost, sve što je tada rekao i najavio, ostvarilo se. Brutalno, u krvi i razaranju. No, nije se ostvarilo ono što je general najavljivao da će JNA učiniti i sprečiti. A to je, po generalovim rečima, bila “libanizacija Jugoslavije”. Jer, naslov intervjua u listu “Danas” bio je “JNA neće dozvoliti libanizaciju Jugoslavije”. A Liban nam se, ipak, dogodio. Prošlo je 17 godina i opet intervju generala Kadijevića. Ovog puta za NIN. Kao da general voli nedeljnike i jesen za davanje intervjua. Jer, vojnici obožavaju jesen, to je nekada bilo vreme velikih vežbi i manevara. Bilo nekada u SFRJ... Kadijević u svečanoj plavoj uniformi na promociji svoje knjige “Kontraudar” usred Moskve. Pored njega maršal Sovjetskog Saveza i nekadašnji ministar odbrane SSSR-a Dmitrij Jazov u civilnom odelu, iako maršali u SSSR-u i u Rusiji do kraja života ne idu u penziju i mogu svakodnevno da nose uniformu. Kao da je Jazov u civilnom odelu bolje shvatio neke promene u svetu od Kadijevića. U onom što je objavljeno u NIN-u, izgleda da general Kadijević još i danas misli da su svi drugi krivi za raspad SFRJ, a samo vojni vrh JNA nije. Vojni vrh je slušao Predsedništvo SFRJ, a taj je isti vrh JNA imao precizne podatke “da od osam članova Predsedništva SFRJ, trojica su direktno radila u službi neprijatelja”. Odnosno, za strane obaveštajne službe. I nikom ništa, to se znači znalo, ali je vojni vrh i dalje slušao ono kako odluče ili ne odluče ti strani špijuni. Pa, ko je tu bio lud? Da su strani špijuni i tada bili posebno zaštićeni građani, uverio me je tih dana u proleće 1991. i tadašnji glavni urednik “Politike” Aleksandar Prlja. U svojoj kancelariji, u svečanoj tišini, iz kase je izvadio neke dokumente o tome ko sve i za koju stranu službu radi u tadašnjem Predsedništvu SFRJ. “Sjajno, imamo ekskluzivan materijal za prvu stranu”, bio sam zadivljen. “Jesi li lud, nije to za objavljivanje”, skoro da se naljutio Prlja. I vratio dokumente u kasu kao da su dragulji. Dakle, nije bilo za novine, ni za Tužilaštvo. Verovatno samo za interno međurepubličko razračunavanje na najvišem nivou. Ključna tvrdnja generala Kadijevića u intervjuu NIN-u jeste “da su gazde tražile krvavi razlaz u Jugoslaviji”. Te gazde su, po Kadijeviću, Zapad plus Vatikan. General Kadijević je imao dobar kontakt sa Pentagonom. Uostalom, dve godine uoči krvavog razlaza u Jugoslaviji, američki sekretar za nacionalnu odbranu bio je Kadijevićev gost u Dubrovniku. General Tus i pukovnik Grahovac dobro su izvršili svoju misiju u SAD krajem 1990. godine i preneli su Pentagonu namere JNA oko sprečavanja raspada Jugoslavije. Upravo ono što je Kadijević i tražio da se poruči Amerikancima. U Pentagonu je tada Tusu odgovoreno “da je poruka shvaćena i primljena k znanju”. Ako je vrh JNA znao, a znao je, da Hrvatska još od septembra 1990. iz Mađarske ilegalno uvozi “kalašnjikove”, zašto to nije sprečeno, a ne da tadašnji šef vojne obaveštajne službe JNA general Vuleta Vuletić mora da putuje u Budimpeštu i moli Mađare da ne prodaju “kalašnjikove” Zagrebu. Vrh JNA je o uvozu “kalašnjikova” iz Mađarske u Hrvatsku još u oktobru 1990. obavestio članove Predsedništva SFRJ iz Srbije i Crne Gore. Ostali članovi Predsedništva SFRJ nisu obavešteni. Ako je vrh JNA, kako kaže Kadijević, predlagao Sloveniji da na miran način izađe iz Jugoslavije, čemu uopšte pokret jedinica JNA ka granicama Austrije, Mađarske i Italije posle proglašenja nezavisnosti? JNA je mogla da ostane u kasarnama i da mirno napusti Sloveniju kao što je to i kasnije urađeno. Istina, naređenje da JNA izađe iz kasarni i “opet uspostavi narušen režim na granicama SFRJ u Sloveniji”, izdao je Ante Marković, ali je velika greška procena vrha JNA da je dovoljna demonstrativna šetnja nekoliko tenkovskih kolona JNA po modelu “Kosovo 1981.” pa da se režim na granicama vrati u pređašnje stanje. Jer, pucnjava u Sloveniji počela je tek kada su jedinice JNA krenule na granice. Kritikovao sam tada, 1991. godine, vrh JNA za ono što čine i ono što ne čine. Jednog avgustovskog dana 1991. general Kadijević me je pozvao u vilu u Ulici Andre Nikolića “da mi objasni stvari”. Nekoliko puta je gadno opsovao Antu Markovića, kao “k....... sina”, požalio mi se kako ga je Slobodan Milošević izigrao, jer nije dao srpske rezerviste da spasavaju vojnike JNA u blokiranim i opkoljenim kasarnama u Hrvatskoj, a eto, “on je sa JNA pomogao Miloševiću 9. marta na ulicama Beograda”. Zapitao sam tada Kadijevića zašto nije išao na varijantu mekog vojnog puča da se izbegne rat, da se kupi vreme za miran razlaz. Jer, u to vreme u Hrvatskoj se već pucalo. “Kako, pa tada bih morao da uhapsim i Miloševića?” “Pa da, u čemu je problem? Imate još uvek jugoslovenski orijentisanu armiju!” “Problem je u tome što bi u slučaju da armija uhapsi Miloševića, u Beograd onda došlo najmanje sto hiljada ludih Srba sa Kosova ispred zgrade Generalštaba i SSNO-a da podrže Miloševića!” Tada, u avgustu 1991, Kadijević mi je rekao da postoji plan “Jedinstvo-3” o ponovnom izlasku na granice SFRJ u Sloveniji tako što bi JNA krajnjim severozapadnim pravcem prošla kroz Hrvatsku. A 18. jula te 1991. godine Predsedništvo SFRJ je donelo odluku da JNA napusti Sloveniju. Izrazio sam sumnju generalu Kadijeviću u realnost takvih planova rekavši mu da će biti novi Napoleon ako mu takva operacija uspe. Čudan i ambivalentan je bio odnos Kadijevića, Tuđmana, Miloševića i Ante Markovića. Zapravo, raspad Jugoslavije najviše je i zavisio od njih. Tuđman i Kadijević međusobno su se cenili i uvažavali kao generali iste JNA. Obraćali su se jedan drugome sa Franjo i Veljko. Tuđman je respektovao snagu i moć JNA i verovao je Kadijeviću kada bi mu on obećao da će se JNA pridržavati potpisanog primirja. I tako 16 puta. Šta su razgovarali Tuđman i Kadijević sasvim sami u hangaru vojnog aerodroma Zadar u avgustu 1991, to sada zna samo Kadijević. Napolju su stražu držali Veselin Šljivančanin sa strane JNA i Mate Laušić sa strane Hrvatske. Nisam siguran da je ostatak generaliteta JNA ikada upoznat sa sadržajem razgovora. Kadijević je jedno vreme vatreno podržavao Antu Markovića, no kada savezna vlada ništa nije učinila da se regrutna obaveza poštuje i sprovodi na celokupnoj teritoriji SFRJ, i kada je finansiranje vojnog budžeta praktično spalo samo na Srbiju, odnosi Kadijevića i Markovića su zahladneli. Kadijević je morao da se okrene Miloševiću, jer jedini je on imao i regrute i pare. Iako je Miloševića u suštini i cenio i prezirao. I na neki način i bojao ga se. Jer, u to vreme Milošević je imao veliku podršku u Srbiji. Koncepcija Kadijevića i JNA u raspadu Jugoslavije bila je Jugoslavija od Triglava do Vardara. Koncepcija Miloševića: skraćena Jugoslavija, bez Slovenije, ali sa delovima Hrvatske gde žive Srbi. Kada su Slovenija i Hrvatska prestale da šalju regrute i pare za JNA, Kadijević se okrenuo Miloševiću i Srbiji. Ne zato što je voleo to rešenje, već drugog nije imao. Osim, da da ostavku. Kadijević u NIN-u kaže “da je JNA varijantu vojnog puča teorijski isprobala mnogo puta, ali da su shvatili da bi vojni puč vodio katastrofalnom porazu, ubrzanom procesu razbijanja Jugoslavije i da bi Vojska, kao jedina institucija koja je u to vreme još bila jugoslovenska, i njeno rukovodstvo morali da prihvate odgovornost za ono što se već dogodilo i ono što će se dogoditi”. Ako su to na vrhu JNA još ranije sve lepo teorijski razradili, proigrali i zaključili, zašto je u martu 1991. u pauzi one tri čuvene sednice Predsedništva SFRJ u podzemnom komandnom mestu “Karaš” na Topčideru, general Kadijević tajno otputovao u Moskvu da bi od Sovjetskog Saveza, odnosno ministra odbrane maršala Jazova “dobio garantije da nas NATO neće napasti dok mi rešavamo probleme unutar zemlje”? Šta je to trebalo da bude “rešavanje problema unutar zemlje” ako ne vojni puč JNA? Jer, zašto bi nas NATO eventualno napao? I zašto bi Kadijeviću trebale garancije Moskve, ako je sve trebalo da se odigra potpuno demokratski? I naravno, svako je mogao da zna da u martu 1991. Moskva ima dovoljno i sopstvenih problema, a ne još da daje nekakve garancije Jugoslaviji. Možemo da diskutujemo o ambasadoru SAD Cimermanu i o tadašnjoj američkoj politici prema Jugoslaviji, o tome da nam je Vašington stalno poručivao “da je za jedinstvenu Jugoslaviju, ali da je protiv upotrebe sile da se to jedinstvo i sačuva”. A sve je unutar te iste Jugoslavije i promenjeno silom. Ali je sigurno da Cimerman nije jedan od glavnih krivaca za raspad, jer je “namerno krivo informisao Vašington”. I Vatikan, koji je navodno dao milijarde dolara da Hrvatska kupi oružje. Ne, gospodo generali JNA. Vi niste izvršili ono što vam je Tito ostavio kao glavni zadatak u govoru delegaciji JNA 22. decembra 1979. u Karađorđevu. Imali ste za taj zadatak sva ovlašćenja iz postojećeg Ustava SFRJ iz 1974. A mnogi su očekivali da tako postupite. Čak i visoki oficiri JNA, putnici iz onog “falkona” krajem novembra 1990. General Tus je penzionisan u maju 1991. i sve do septembra 1991. oklevao je da se Tuđmanu stavi na raspolaganje. Onda je došlo do prekida platnog prometa između Beograda i Zagreba i Tus je ostao bez penzije, a u Beograd više nije mogao. Admiral Božo Grubišić je u julu 1991. kao član Štaba Vrhovne komande obilazio ranjene vojnike iz rata u Sloveniji na VMA u Beogradu. Onda mu je general Kadijević dao avion da admiral ode na redovni godišnji odmor u Split. Kasnije je Kadijević rekao da je znao da se admiral Grubišić i neće vratiti u Beograd. Doduše, barba Božo je poslao nekakvo pismo izvinjenja, u stilu šta da se radi kada stvari odoše kako odoše, a on je – sa mora. Pukovnik Grahovac je u međuvremenu kod Miloševića postao general, pa je i rat NATO-a protiv Jugoslavije dočekao na visokom vojnom položaju u Ministarstvu odbrane SR Jugoslavije. Onda ga je Milošević smenio pa je general Grahovac postao žestoki kritičar Miloševića i veliki poštovalac Mila Đukanovića. U međuvremenu se i tamo u Crnoj Gori skoro sa svima posvađao, jer su tamošnji političari nešto muljali sa vojnom imovinom, a Grahovcu se to nije svidelo. Ne znam da li su svi oni, poput generala Kadijevića, sačuvali svoje nekadašnje uniforme. Ali sam siguran da su slike u uniformama JNA sačuvali i da ih povremeno i gledaju. Jer, bili su tada mnogo mlađi i verovatno su mogli nešto i da urade. A nisu uradili.