Mesto zločina – mozak

Kad biste sreli neku osobu na usamljenom mestu, i kad biste od nje čuli da poseduje bočicu HIV-a iz koje će za nekoliko minuta virusom zaraziti dvadeset muškaraca, žena i dece, da li biste je, znajući da nema svedoka, svojeručno likvidirali i tako spasli nedužne živote, ili biste okrenuli leđa i otišli na drugu stranu? Moralna dilema nije laka. Naravno da je bolje spasti dvadeset života nego poštedeti jednog zločinca, Ali, na ovo tipsko pitanje, više od 50 odsto ljudi teško daje odgovor iako misli da bi bilo moralno ispravno lišiti života potencijalnog ubicu. Neuropsiholozi tvrde da tako rezonuju vernici i ateisti, deca i odrasli, žene i muškarci, kubikaši i akademici, Kinezi i Amerikanci. Međutim, na isto pitanje postavljeno kriminalcima, u skoro 100 odsto slučajeva dobija se brz odgovor: čoveka sa bočicom HIV-a odmah i bez odlaganja treba ubiti. Ukoliko bi vam, dok ste o ovome razmišljali, lekari stavili glavu u prsten instalacije za funkcionalnu magnetsku rezonancu (FMR), koja će i ovde, kod nas, uskoro biti uvedena u praksu, na ekranu bi se videlo kako naizmenično svetle dva polja u mozgu: jedno odgovara emocijama, dok je drugo zaduženo za rezonovanje. U suštini, prikazana bi bila slika ringa u kome se bore osećanja i razum. Međutim, FMR okorelog ubice i kriminalca dao bi potpuno drugačiju sliku. Polje u mozgu koje odgovara emocijama ne bi svetlucalo, dok bi polje za rezonovanje svetlelo bez prekida. To govori da kriminalac ne uključuje emocije i da ga ne dotiče sudbina čoveka koji je pored njega. Neurofoziolozi i neuropsiholozi za sada su dobro definisali moždana polja čija disfunkcija omogućava slobodni razvoj i oslobađanje ubilačkih instinkata. Ali, kad su neuroni u tim poljima mozga normalno aktivni i kad se u rasuđivanje uključuje moral, javljaju se empatija, sramota, krivica i slično. Izgleda da je FMR omogućio stvaranje nove naučne grane koja pokazuje da je osnova morala u nervnim ćelijama i da mozak novorođenčeta nije “tabula rasa”, prazan list papira, koji će biti ispisan tokom prirodnog razvoja, vaspitanjem i uticajem okoline. Nova saznanja su jasna: čovek na svet dolazi sa moralnim kompasom, sa urođenim osećanjem za dobro i za zlo. “Već pri rođenju svi imamo razvijen moralni instinkt, osobinu koja po prirodi stvari postoji u svakom detetu”, tvrdio je prošlog meseca, u Frankfurtu, harvardski psiholog Mark Hauser. Moralno osećanje nije u potpunosti svesno, kaže Hauser, već proizlazi iz intuicije. Profesor Hauser je možda imao u vidu i antičke mislioce, Sokrata, na primer, koji je govorio o unutrašnjem glasu, dijamonionu, vodiču našeg ponašanja. Veliki čovek praktične filozofije, Škotlanđanin Dejvid Hjum, pisao je o urođenom šestom čulu homo sapijensa, koje je nezavisno od svesti, te se stoga moral “više oseća nego razume”. U svakom slučaju, samo osećanje morala ne čini čoveka dobrim, jer postoje mnogi psihološki mehanizmi i uticaji okoline, koji mogu nadvladati moralno osećanje, pogotovu kad je ono slabašno. Kako bismo, inače, objasnili svakodnevna ubistva. U temelju glavnog stuba svih modernih pravnih sistema – kazna po principu krivice – nalazi se fundamentalna zabluda o čovekovom slobodnom izboru moralnih ili nemoralnih postupaka, bar tako tvrdi moderni ideolog determinizma u odlučivanju, dr Hans Marković, profesor fiziološke psihologije na Univerzitetu u Bilefeldu, i sudski veštak koji specijalnim psihološkim testovima i pregledom pomoću FMR procenjuje verodostojnost iskaza svedoka na nemačkim sudovima. Prema doktoru H. Markoviću, „slobodna volja je puka iluzija, a sve zlo u nečijoj glavi je biološki fenomen”. Naše ukupno ponašanje determinisano je događanjima u mozgu, na koja ne možemo uticati, tako da kad neko načini zlo delo i kad se dokaže da nije mogao da se zaustavi i uradi drugačije, onda je on manje u domenu krivičnog prava, a više u domenu psihologa i psihijatra, kaže profesor H. Marković. Filozofi prava i praktični pravnici suprotstavljaju se frontalnom napadu avangardnih neuropsihologa i neurobiologa na krivično pravo, ponavljajući poznati aksiom po kome je svako odgovoran za svoje postupke, što je uslov za egzistenciju sudova, za funkcionisanje sistema prava i za moralno ponašanje. Danas jedva da postoji neki istraživački institut od ranga i ugleda koji ne učestvuje u ovoj debati, bilo da je u pitanju slavno Londonsko kraljevsko društvo, bilo Američko udruženje za napredak nauke, koje na elitnom Univerzitetu Stanford vodi seminare za američke sudije. Naime, u Americi su postali uobičajeni pokušaji dovođenja u sumnju krivice optuženih, čiji advokati sve češće traže pregled glave svojih klijenata na FMR, budući da monitor daje objektivnu sliku emocija i dobrog dela kognitivnih, tj. misaonih procesa ispitivane osobe. Kad nečiji mozak pokazuje defekt ili nedostatak polja za emocije, kao i odsustvo kontrole agresivnih i ubilačkih poriva koji guše socijalne instinkte, onda se suđenje mora drugačije odvijati nego kad je slika sa FMR normalna, kaže profesor H. Marković. Pledoaje profesora H. Markovića nije bez osnova i mnogi misle da bi se u dečjem dobu mogli nazreti i dokazati tragovi sociopatije, što bi olakšalo prevenciju kasnijih kriminalnih postupaka. Uostalom, slogan “novo istraživanje mozga – novo krivično pravo”, kojeg se užasavaju pravnici, smislili su stručnjaci za nervni sistem i s nestrpljenjem rade na promeni paradigme u krivično-pravnim postupcima. O tome da li su prestupnici uopšte odgovorni za svoja dela, profesor Hans Marković naširoko piše u zanimljivoj knjizi, koja se pojavila avgusta ove godine: “Mesto zločina, mozak: U potrazi za poreklom prestupa” (Tatort Gehirn. Auf der Suche nach dem Ursprung des Verbrechens. Campus Veralag).