Legijine lekcije i poneka psovka

Prošlo je, evo, skoro mesec dana otkako su “Kurir” i “Glas javnosti” počeli da objavljuju “megaintervju” s Miloradom Ulemekom Legijom, prvookrivljenim za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, bivšeg predsednika Predsedništva (SR) Srbije Ivana Stambolića, četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali... Megaintervju je, dakle, posle tridesetak nastavaka, pošteno zaslužio da bude tako nazvan, makar što se veličine tiče. Ili, preciznije, samo zbog toga... Ulemekov intervju, kad se krenulo s njegovim objavljivanjem, izazvao je – očekivano – nezadovoljstvo, naročito u delu javnosti koji sebe doživljava kao demokratski i proevropski. Reagovalo se zato što objavljivanje ovog intervjua “nije u interesu javnosti”, zato što se u njemu Legija “samoproklamuje”, zato što se intervjuom “pokušava zaustaviti proces promena u Srbiji”. Spominjana je i zabrana “Kurira” i “Glasa javnosti”, konstatovano kako takve zakonske mogućnosti, avaj, nema. Zabrinutim proevropskim aktivistima promaklo je, međutim, da je, recimo, u Sjedinjenim Državama – koje su svetao primer slobodne štampe – pravljenje intervjua sa osuđenim ubicama sasvim normalna stvar. Radio je to još pedesetih godina Truman Kapoti; serijskog ubicu i silovatelja preko 30 žena Teda Bandija u razgovoru s novinarima mogli smo da gledamo i na našim kablovskim televizijama. Ili, u Nemačkoj, intervjuisan je ubica i kanibal Armin Majves... Početkom 2002. godine, nekih šest meseci posle terorističkog napada 11. septembra, na jednom američkom koledžu profesor žurnalistike pitao je studente da li bi, kada bi im bilo ponuđeno, napravili intervju s Osamom bin Ladenom. Jedni su to s gnušanjem odbili, drugi rekli kako bi ga odmah prijavili vlastima. Tek je nekolicina odgovorila “naravno”. Profesor je prvima i drugima odmah preporučio da batale novinarstvo. Bura u javnosti, međutim, prilično se brzo utišala. Izgleda, čim je postalo jasno da Ulemek Legija i nema nešto spektakularno da nam kaže, iako je rekao mnogo toga. Već na prvi pogled primetna je promena Ulemekovog rečnika, u odnosu na uglavnom uglađeno ponašanje u sudnici. U megaintervjuu, Legija nas je zasuo psovkama. Rečenica poput one da “gotovo svi ćute kao pičke. Zato što i jesu pičke”, tek je blaga ilustracija Ulemekovog živopisnog rečnika. Primetio je to i (nepoznati, ali to je njegovo pravo) autor intervjua, pa ga je u četvrtom nastavku pitao “zbog čega se vaš rečnik iz suda ovoliko razlikuje od izraza koje sada koristite (“mudroseri”, “kurčite”, “kevću”...)”, Legija odgovara da mu se “omakne poneka ružna reč”: “Možda je to neki mali revolt prema nepravdi koju gledam svih ovih godina.” Inače, kaže, nikad ne psuje, pa se izvinio čitaocima i nastavio da psuje i vređa. Spisak onih koje je častio sočnim (da ne kažemo uličnim) izrazima uglavnom je očekivan. Bivšem premijeru Zoranu Živkoviću, “mudroseru”, tako, poručio je da “cedi grožđe i nek ne lupeta gluposti”; Danica Drašković je “baba Dana” a njen suprug Vuk “omiljena politička pudlica Slobodana Miloševića” i “prostitutka stranih interesa”; Žarko Korać je “Zare Perika, alijas Peškir”, Goran Petrović “taj grbavi”, Momčilo Perišić “jajara od ‘srpskog’ generala koji bi završio u gasnoj komori. Fuuuj!”. I tako redom, preko Rajka Danilovića (“spodoba” i “običan mešetar” koji “pokazuje kako ljudsko biće ume da bude ljigavo. Kako zarad novca i slave menja i ideale i ubeđenja.” – reč je o tome što je Danilović optuživao premijera Đinđića da štiti Legiju u vezi sa Ibarskom magistralom, da bi kasnije postao punomoćnik njegove porodice) i Vladimira – Bebe Popovića (“nalickani pajac”), do “malog debilka” Vladimira Božovića. Možda nisu beznačajna mesta na kojima Ulemek govori o Andriji Draškoviću i Stanku Subotiću Canetu. Kao da i jednom i drugom šalje nekakve (pomirljive?) poruke. Za Andriju Draškovića govori da je žrtva predrasuda našeg “sjebanog” naroda, te da je siguran da ovaj nije “propevao” u italijanskom zatvoru u zamenu za puštanje na slobodu – “Niko neće, recimo, pomisliti da ste jednostavno nevini!”. Stvar je zanimljivija utoliko što je Drašković dugo spominjan kao jedan od organizatora ubistva Željka Ražnatovića Arkana, ratnog saborca Milorada Ulemeka Legije. Što se Caneta Subotića tiče, još je očiglednije da mu se Legija kroz intervju u “Kuriru” i “Glasu javnosti” obraća direktno. On kaže: “Moji odnosi sa Subotićem bili su i ostali korektni. Bar što se mene tiče. (...) Nikada između njega i mene nije postojao nikakav problem, pa samim tim nije bilo ni razloga da se mirimo ili svađamo. Tu priču su namenski pustili zli jezici da bi zamutili zlu krv.” Nešto kasnije je još direktniji: “Celu tu stvar oko nekakvog sukoba između mene i Subotića je iskonstruisao bolesni um Bebe Popovića. Iz samo njemu znanih razloga.” Popović je, podsećanja radi, svedočeći pred Specijalnim sudom, govorio o sastanku u njegovom stanu, na koji je on doveo Subotića a premijer Đinđić Legiju, s ciljem da se ova dvojica izmire. Da je nekakvog sukoba zaista bilo, potvrđuje i jedan od sakrivenih iskaza Zorana Vukojevića Vuka, do koga je NIN došao. Tu Vukojević priča da je Željko Maksimović Maka dolazio u Šilerovu kao Subotićev izaslanik “da bi napravio dogovor oko povratka Subotića u zemlju, odnosno tražio je garancije o njegovoj bezbednosti dok se nalazi u zemlji”. Dogovor, očigledno, nije napravljen, pošto je Vukojević dalje ispričao kako su već sledećeg dana „zemunci” – kojima su komandovali Dušan Spasojević i Legija – dobili naređenje da ubiju Maku. Zašto, onda, Legija negira postojanje ovakvog sukoba, osim ako time ne šalje pomirljivu poruku samom Subotiću. Optužbe na račun stranih obaveštajnih službi raštrkane su kroz čitav megaintervju. Prema Legiji, “80 odsto tadašnjih lidera DOS-a bilo (je) ‘na vezi’ nekoj stranoj službi. (...) Po broju ‘angažovanih’ prednjače američka, engleska, nemačka i francuska služba.” Za sebe, pak, tvrdi da nije “ničiji”, uprkos tvrdnjama da je upravo on bio “na vezi” hrvatskim obaveštajcima, zbog pasoša izdatog na ime Vlado Vukomanović, ili francuskim zbog boravka u Legiji stranaca, ili... On optužuje Bebu Popovića i Dušana Mihajlovića da su sarađivali sa britanskom MI6, CIA-u da je pripremala svedočenje Dejana Milenkovića Bagzija, neimenovane strane službe da stoje iza ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, zločina na Ibarskoj magistrali i pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Već proglašen krivim za Stambolića, Budvu i Ibarsku, Legija tvrdi da mu je namešteno, a da su svi ovi zločini organizovani spolja, kako bi se srušio režim Slobodana Miloševića. Argumentacija kreće od njegove političke analize – Vuk Drašković je Miloševićeva pudlica, Ćuruvija novinarčić, za Stambolića se već znalo da neće biti kandidat. Krunski argument mu je, međutim, najslabiji: ne bi to naša Služba tako odradila. Ipak, daleko od toga da su Ulemekove primedbe na presude koje su mu izrečene potpuno bez osnova. Kroz intervju, on podseća na pitanja koja su i posle svih suđenja ostala otvorena – da li je primarna grobnica Ivana Stambolića zaista na Fruškoj gori i ko je maskirani N.N. muškarac koji je tu grobnicu otkrio, ukazuje na nedoslednosti u iskazu svedoka-saradnika Nenada Šarea, ukazuje na sporne identifikacije i nestale dokaze u predmetu Budva, nezavršena veštačenja oko Ibarske magistrale koja bi dobrano poljuljala optužnicu. No, sve to nije ništa novo već predstavlja prepričavanje onoga što je već moglo da se čuje po beogradskim sudnicama i medijima. Slično je i sa primedbama u vezi sa istragom ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Zašto su isključene kamere ispred Vlade Srbije, zašto je uviđaj ubistva bio haotičan, zašto nije izvršena rekonstrukcija... Mnogo pitanja a malo odgovora. Mada, ako ćemo pravo, Legija i nije taj koji bi trebalo da pruži odgovore. Zbog toga, kroz čitav megaintervju provlači se žalopojka nad stanjem u Srbiji i srpskom pravosuđu. Jedan karakterističan odlomak: “Nažalost, predobro znam, dok nam je pravosuđe ovakvo kakvo jeste, i da će, dok gazde tužilaca i sudija sede u vladajućim institucijama, teško moći da se dođe do bilo kakve istine. (...) To se kroz istoriju Srbije redovno dešavalo. Tako da nisam ni prvi ni poslednji kome se to desilo.” Milorad Ulemek Legija, ipak, izgovorio je i nekoliko ozbiljnih tvrdnji koje dosad nismo imali prilike da čujemo. Najsenzacionalnija je i izvučena u naslov prvog nastavka megaintervjua – “Ubica Đinđića prebačen u London!” U tekstu se precizira da se to dogodilo samo nekoliko sati posle ubistva, “privatnim avionom koji je poleteo sa surčinskog aerodroma”. Nažalost, to je i sve što ima o ovoj temi, makar zasad. Druga važna i nova tvrdnja je u vezi s famoznim kasetama iz Šilerove ulice. Dosad se pretpostavljalo da ih je pokojni Vukojević negde sakrio, da je time sebi kupio status svedoka-saradnika, da je tajna s njim otišla u grob. Sada, Ulemek kaže: “Postoje, međutim, određeni podaci da kopije tih kaseta poseduje jedan čovek iz Švajcarske u koga je Dušan imao neograničeno poverenje i trenutno radimo na tome da uđemo u trag.” Ostaje, dakle, da čekamo. Treća tvrdnja odnosi se na “državni posao” šverca južnoameričke droge. Kada su pohapšeni u Parizu 2001. godine, Spasojević i družina tamo su otišli da bi iz Južne Amerike dopremili ogromnu količinu kokaina. Čim su uhapšeni, zbog falsifikovanih dokumenata, zaista ekspresno su isporučeni Beogradu. Prema Legijinoj tvrdnji, “tadašnja vlast je panično uložila maksimalan napor da ih vrati nazad u zemlju jer se plašila da ne budu provaljeni, da se ne sazna da su spremali uvoz tone kokaina u zemlju”. Da su u Francusku išli kako bi švercovali kokain – NIN je već pisao – Spasojević i ostali priznali su prilikom saslušanja u srpskoj policiji, ali zbog toga nisu bili procesuirani, što svakako budi sumnje u to šta se zaista događalo. Priči o “državnom” kokainu, međutim, tu nije kraj – Legija u nastavku tvrdi da je još jedna ogromna pošiljka kokaina pristizala u Crnu Goru, oko Nove godine 2002-2003. To su, tvrdi Legija, nanjušili Milorad Bracanović i Andreja Savić, tadašnji zamenik načelnika i načelnik RDB-a, pa su zato i smenjeni. Zvanična verzija njihove smene, inače, kaže da je smena izvršena zato što je Bracanović bio “Legijin čovek” a u toku su bile pripreme za Legijino hapšenje. O ovakvom, novom objašnjenju njihove smene, ni Bracanović ni Savić dosad nisu rekli ni reč. Ni za ove, kao ni za ostale iznete tvrdnje – recimo, da je u zgradi MUP-a podeljen novac policajcima koji su u Meljaku ubili Spasojevića i Kuma Lukovića, ili da je Beba Popović imao privatne prislušne centre koje je koristio za ucenjivanje – Legija nije ponudio ni konkretne dokaze, ni žive svedoke koji su voljni da o tome pričaju. Zbog toga, sasvim je na mestu pitanje da li smo sada, posle mesec dana megaintervjua, postali išta pametniji? Nismo; no, to ne znači i da nije trebalo da čujemo šta to Ulemek Legija ima da kaže, sve i ako je za to već imao priliku po sudnicama Specijalnog i Okružnog suda.