Nemoj da filozofiraš!

Tražio sam odgovarajuću reč za ovaj esej, ovu stvar koja je iznenada, posle dvadeset godina od prvog publikovanja, dočekala svetsku, međunarodnu reputaciju. Na primer: atraktivno, provokativno, bombastično, skandalozno, uznemirujuće... Možda najpre ovo poslednje u nizu: uznemirujuće. Zašto uznemirujuće? Zar se, doista, može filozofirati, mislim ozbiljno filozofirati o svemu pa i o „proseravanju”? Zar je to predmet filozofiranja, a Frankfurt pokazuje da može biti, ili da već jeste, svejedno? Zar to onda nije metaproseravanje, ovo navodno „filozofiranje o ...? Zar on sam sebi, kako se to kaže, ovim esejom ne skače, ne protivreči sebi, pošto je postao poznat po onome što se danas naziva „Frankfurtov kontraprimer” koji se „odnosi na situacije u kojima osoba nije mogla da postupi drugačije nego onako kako jeste, iako je mogla slobodno da bira” (vidi belešku o autoru). Zar ovo nije taj „kontraprimer”? Zar to, najzad, nije savremena situacija u politici, reklamama, komunikaciji i medijima koja objašnjava ne samo pravu navalu „proseravanja” o svemu i svačemu pa i o samom „proseravanju”, nego i zakasnelu međunarodnu reputaciju, ili slavu ovog eseja, posle toliko godina. Šta je uopšte „proseravanje”? Da bi odgovorio na ovo pitanje, Frankfurt polazi od analize same engleske reči „bullschit”, koja se prevodi kao „proseravanje”. Ispomaže se velikim „Oksfordskim rečnikom” gde se ova reč tumači kao „mlaćenje prazne slame” ili kao „zezanje guštera”, odnosno, sličnim sinonimima kada govornik govori o stvarima bez obaziranja na razliku između istine i laži, ili bez uvida u takozvano „stvarno stanje stvari” i jednostavno uživa u trač partiji, odnosno, neobaveznom razgovoru. Nesumnjivo je da značaj ovog fenomena raste u medijskom društvu i njegovoj „cool memories”, kako je s pravom naziva Bodrijar. I za Harija Frankfurta ovaj fenomen je, pre svega, fenomen javne komunikacije, ali se on ne zadovoljava ovim aspektom teatralne, ili iščašene komunikacije, kako bi se ovaj fenomen mogao preliminarno razumeti. Jer, značaj ovog eseja nalazi se u njegovoj filozofskoj a ne kulturološkoj dimenziji, pošto je „suština” „proseravanja” „nemarnost za stvarno stanje stvari”. Zato onaj ko se „proserava”, sam „proserator” osporava jasnu granicu između istine i laži i govori neobavezno kao da ona i ne postoji. Na ovom mestu se Frankfurt poziva na Vitgenštajna koji je svojoj poznanici, posle njene žalbe da se oseća „kao crknut pas”, odbrusio: „ali ti ne znaš kako se oseća crknut pas!”. Uostalom, sam Frankfurt uopšte ne krije svoju teorijsku ambiciju: „Mi nemamo teoriju, zato predlažem da otpočnemo razvoj teorijskog razumevanja tako što ćemo ponuditi istraživačku filozofsku analizu”, piše Frankfurt. Frankfurt se zato u ovoj analizi poziva na Vitgenštajna „koji je umnogome svoju filozofsku energiju posvetio identifikovanju i borbi s onim što je smatrao podmuklim i remetilačkim oblicima besmisla”. Vitgenštajnov borbeni analitički stav je, dakle, filozofska osnova Frankfurtovog eseja u borbi protiv „figurativnog i aludirajućeg izražavanja”. Jer, „buli je trivijalno i neiskreno govorenje i pisanje besmislica”. Na kraju će se Frankfurt pozvati i na sv. Avgustina i njegovog „lažova” koji laže zato što uživa u laganju. Dakle, postoji i „ljubav prema obmani i radost laganja”. Zato je „proseravanje veći neprijatelj istine nego što su to laži”. Ali, šta je tu uznemirujuće? U Frankfurtovom analitičkom dogmatizmu ono „nemoj da filozofiraš!” nije tako udaljeno od njegovog „nemoj da se proseravaš!”, što je stvarni epilog ovog eseja. Jer, Frankfurt nije skeptik, kao što sam najpre mislio, nego analitički dogmatik koji bi pre umro za istinu nego od istine, kao što je govorio Niče. Zato Frankfurt kritikuje „antirealističke doktrine i savremen oblike skepse”. Nasuprot tome, ja mislim da nema filozofije bez „proseravanja”, odnosno bez figurativnog mišljenja, bez ljubavi prema obmani i radosti laganja. Filozofija je način pisanja a ne borba za „istinu”, kao teologija.