Heđi

Beogradski Oktobarski salon je, definitivno, postao „nešto drugo”. Da je tako, potvrđuje njegovo ovogodišnje, treće po redu, internacionalno izdanje. Naša šira društvena javnost, oguglala na promene koje su je snalazile, i dalje je snalaze, nije pokazala vidljivu reakciju na tu novost. Ali, njen uži, kulturni deo, još uvek je pod utiskom događaja. Promena je izazvala dileme. Jednu od njih obeležavaju povređena osećanja naših likovnih umetnika sa renomeom čija dela ne samo da se izostavljaju u novim selekcijama Salona, već novi selektori i ne pomišljaju na njih. Zašto biva tako? Da li zato što, kako se gunđa, u selekcijama vedre i oblače stranci „koji pojma nemaju ko je ko i šta je šta u našoj likovnoj umetnosti”, pa od nekad „našeg” Salona, prave belosvetsku umetničku reviju? Zar nama nije preče da Salon bude ono što je bio – jedina demonstracija našeg potencijala u likovnom stvaralaštvu koja legitimiše njegov identitet? Sa druge strane, pozdravlja se internacionalizacija Salona. Jer, time se namiruje ne manja potreba naše kulturne sredine za spajanjem sa svetom. Za taj spoj nije dovoljno da naši umetnici idu u inostranstvo, potrebno je da i oni iz sveta dolaze kod nas. Tek tada možemo odrediti naš stvaralački potencijal i proveriti njegov identitet. Zar je moguće, uostalom, govoriti o kulturnoj emancipaciji naše sredine bez jedne likovne manifestacije koja po svom međunarodnom programu može biti pandan Bemusu, Bitefu, Festu? Ovogodišnji umetnički direktor Salona, Loran Heđi, renomirani stručnjak u oblasti vizuelnih umetnosti, svoj koncept iskazao je sažeto, nazivom izložbe sročenim u jednoj reči: mikronarativi. Takav koncept odražava njegovo uverenje da se antropološka suština savremenog umetničkog izraza ne iskazuje u delima nadahnutim „velikim idejama”, sa „jakim” gestovima, već u iskazima sadržaja iskustava nastalih u životu svakidašnjice, sred sveta „malih stvari”, sa znacima gotovo zaboravljenog „neposrednog pripadanja”. Otud nije čudno što je nagrada Salona pripala Jiržiju Černickom, autoru majušnih jastučića za igle, sličnih dečijim igračkama. Među Heđijevim izabranicima su gotovo od reda umetnici koji „raspravljaju o ozbiljnim temama posredstvom običnih stvari” (Černik). Takav je, na svoj način, i drugi laureat, Korejac Hjunsu Kim, za čijeg čovekolikog vilinog konjica bi se reklo da potiče iz bajkovite mašte da u izradi ne pokazuje artificijelni metije najviše klase, što svedoči o ozbiljno promišljenom stvaralačkom činu. Možda su najbliže Heđijevom osećanju „velikog u malom” radovi članova naše grupe „Škart”, vezovi sa duhovitim kompilacijama motiva rađenih po sećanju na „kuvarice”, delove nekad popularnog dekora kuhinja naših baka. Da li zato, i škartovci su se našli među nagrađenima. Heđijev afinitet prema mikronarativima može se tumačiti optimistički, kao izraz poverenja u čoveka „ovog vremena” koji, uprkos izloženosti silama otuđenja, u ambijentu represivne stvarnosti, nije „izgubio dušu”, niti se u njemu ugušilo osećanje života i smisla. Promenio se samo predmet motivacije tog osećanja i način njegovog izražavanja u umetnosti. Drugo tumačenje otkriva pesimističku nijansu u Heđijevom preferiranju mikronarativa. Oni odražavaju njegovo rezignirano okretanje od „velikih tema” prožetih jalovim uticajem ideoloških utopija koje su ohladile „borbeni” entuzijazam angažovanih umetnika. To ne znači da Heđi zastupa stanje mazohističke pomirenosti umetnika pojedinca sa svojom malenkošću pred svemoćnim „majstorima stabilizacije društvenog interesa”. O tome svedoče izrazi nezlobivog revolta i ironičkog prkosa, čime na Salonu zrače skice našeg Mrđana Bajića sa parodičnim nazivom: „Jedanaest glupih projekata”, umetnikovih poduhvata ometenih u realizaciji, ili realizovanih pa izgubljenih u ambijentu naše institucionalne konfuzije i javašluka. Heđi je i te kako spreman da „zaviri” i na drugu stranu stvari, zbog čega bi mu se, nepravično, moglo prebaciti da je nedosledan. Za dela kao što su „Savremenici” Glorije Fridman, autora skulptorske kompozicije koju čini grupa figura u prirodnoj veličini čija lica zaklanjaju časovnici sa skazaljkama u asinhronom pokretu, ili sablasni ženski poluakt Kevina Frensisa Greja, izrađen na način koji prema postmodernom retroprincipu tematizuje „ontologiju straha” sa neskrivenim oznakama „akademskog” estetizma („Devojka avet”), ne bi se reklo da se uklapaju u koncept mikronarativa. Uistinu, one tom konceptu daju punu dimenziju. Možda najviše iznenađuje Heđijev afinitet prema proskribovanim i u poznomodernističkim avangardama prezrenim estetskim kvalitetima umetničkog dela, o čemu ponajpre svedoči pomenuta Grejova skulptura. Po tome se čini izvesno da je Heđi, poput Žana Klera, prozreo mogućnost vaspostavljana novog odnosa prema kvalitetu kojeg označava reč lepo. To pokazuje da se u recepciji postmoderne svesti estetsko svojstvo umetničkog predmeta više ne gleda kao anahroni recidiv „starinskog” luksuza i taštine, već smatra delotvornim elementom u aktivnom otporu devalvaciji vrednosti i sveopštoj trivijalizaciji slike sveta „masovne proizvodnje i potrošnje” u kome živimo. Nakon obilaska Muzeja 25. maj, Legata u Knez Mihailovoj, galerije Kulturnog centra, i Starog kupatila na Dorćolu, posetilac Heđijevog Salona ostaje pod dejstvom pomešanih utisaka (razloga za razmišljanje) i osećanja (emotivnih doživljaja) koja se, po svojoj množini i snazi, upisuju u trajnu memoriju. Ovim rečima se ne upućuje neki kompliment Heđiju. One su izrečene u znak priznanja njegovom ostvarenju. Wime je beogradski Oktobarski salon u trogodišnjem periodu svoje koncepcijske tranzicije, izvesno, dospeo na do sada najviši nivo.