Šta se radi u krevetu?!

Ovdašnja javnost već danima ispira usta otkrićem još jednog privatnog snimka seksualne aktivnosti Suzane Mančić, znane loto devojke. Onomad se radilo o krevetskoj gimnastici sa bivšim suprugom, jednim bubnjarem, a sada je reč o nekom Simici, grčkom biznismenu, koji je dugogodišnji dečko znamenite raspuštenice. Čini mi se da u američkom zakonodavstvu postoji odredba po kojoj svaki onaj kome se po treći put sudi za neko teže kriminalno delo automatski dobija doživotnu robiju. Takvu mogućnost naš zakon ne predviđa. Niti je postupak ambiciozne rediteljke-amaterke nekakav kažnjiv prestup. Osim u moralnom smislu. Otud se postavlja pitanje kakav će biti javni status Suzane Mančić ukoliko se, jednog dana, pojavi njen treći kućni video na temu hopa-cupa. Nadajmo se da do toga ipak neće doći. Nešto drugo je takođe evidentno: sve učestalije pojave pomenutih ostvarenja upućuju na zaključak da se radi o pravoj žanrovskoj odrednici, o posebnoj vizuelnoj vrsti koja pornografiju ustoličuje kao temu avangardnog formalizma. Ako je već tako, a kako postoji osnovana sumnja da ima dosta neotkrivenih sličnih eksperimenata u ovom trenutku još anonimnih javnih faca, onda je, sa stanovišta estetskog procenjivanja, prvi javno distribuirani artefakt ove vrste, onaj hrvatske pevačice Severine, pravo remek-delo, kakvo će teško biti nadmašeno u skorijoj budućnosti. Jer jedino ono zadovoljava aristotelovski princip o jedinstvu mesta, vremena i radnje. Ali, ukoliko se manemo ovakvih teoretskih razglabanja, to jest svake rasprave o avangardnosti, ostaje nam da se pozabavimo sadržajem ovakvih snimaka. Jesu li oni dela pornografske emanacije? Teško je odlučiti. Budući da pornografija, kao kodifikovani žanr, kao lepa umetnost, računa sa komercijalnom eksploatacijom svoje imaginacije. U ovoj priči to, izgleda, nije slučaj. Više je reč o nečemu za domaću upotrebu. Doduše, i Severina i Suzana tvrde da su, tobože, uništile zapise o svojim erotskim priključenijima. Kako su onda oni dospeli u javnost? S druge strane, zašto brisati nešto što je snimljeno? Ono što se snima, namenjeno je nečijem pogledu, pa makar i sopstvenom. Tako da, odbacujući tezu da se radi o svesnoj pornografskoj ambiciji, imamo posla sa dokumentima koje ipak inspiriše pornografska tendencija. Kako se radi o autoerotizmu, dotični egzibicionizam nije moguć bez (možda i nesvesnog) mazohističkog poriva. Naime, snimati sopstveni seksualni čin nije normalno. Ako ništa drugo, takva namera poništava faktor spontanosti, bez koga je polno opštenje jedva nešto više od odurne parterne gimnastike. Stvari su nužno pervertirane, dakle šizofrene: ne snima kamera autentični seksualni akt, već se seks aranžira kako bi bio snimljen. Dokaz ovome je, recimo, činjenica da su u novo ostvarenje Suzane Mančić uključeni i prizori jednog portugalskog letovališta. Zato je, ako bi se zezali, njen kvaziavangardni učinak doprinos (para)pornografije turističkoj ponudi. Iz tog razloga gospođina zabrinutost kako će sve to delovati na njene ćerke predstavlja jeftino moralističko zakeranje nekoga ko nije čuo za izreku da posle pušenja nema kajanja. Sve ovo do sada napisano jeste, u izvesnom smislu, tek ilustrativni uvod u pravu temu ove kolumne, koja se tiče etičkog kodeksa javnosti. Zašto mediji jedva čekaju da se dokopaju dokaznog materijala o tome šta neka viđenija javna ličnost radi kada je bez odeće? Razlog je prost: zato što će tako nešto podići tiraž štampane stvari. A zašto će tiraž rasti? Opet prosto: ljudi vole da gledaju ono što se, s oproštenjem, u gamenskom žargonu naziva kecanjem. Zavirivanje u tuđ krevet je, avaj, nešto što čini čovekov mentalitet. To vređa neku od božjih zapovesti, ali je, nažalost, tako. Sa takvom istinom se valja pomiriti. Ono što u čitavoj ovoj skandaloznoj hronici izaziva posebno čuđenje jeste zgražanje dela javnosti nad činjenicom da se naši bližnji naslađuju uvidom u Severinin ili Suzanin kućni porno. To samo deluje kao ispravan etički stav, dok je, zapravo, funkcija prave moralne iskvarenosti. Jer, isti taj vrli građanin, kome je navodno ispod časti da i sam stekne uvid u nečiju aktivnu golotinju, ostaje ravnodušan pred pravom poplavom jezivih informacija iz tzv. crne hronike: sin-narkoman izbo oca nožem, unuk ubio dedu, deda ubio babu (jer umislio da ga vara sa komšijom-paraplegičarem), satanista odsekao glavu četvorogodišnjem detetu i bacio je u Dunav, osvedočeni nasilnik sklon alkoholu likvidirao ženu, sina i ćerku, pa presudio sam sebi, a jedan pre vremena otpušten iz Laze Lazarevića pao pod uticaj nekakve vlaške magije i pobio pola sela. To se, je li, smatra nekako normalnim u ovoj sveopštoj bedi i poniženju, dok je Suzana Mančić iskvarena prostakuša promiskuitetnih vibracija. I tu još nije kraj priče: lako bi se moglo ustanoviti da onaj koji je zgrožen saznanjem kako je grčki biznismen Simica, pre nego što ga je Suzi oralno obradila, izvodio neke nedostojne ručne radove, manje-više redovni konzument pornografskih filmova koji se posle ponoći emituju na pojedinim kablovskim kanalima. Čak i da nije tako, sigurno je bar da svaki naš građanin provodi, u proseku, pet-šest sati ispred televizora. To drži svojim obaveznim političkim angažmanom. A šta tamo ima da se vidi? Viđaju se svakodnevno ministri, poslanici i ostali ničim izazvani politički radnici kako jedan drugog šalju u majčinu, a o tome ko je lopov i ko je onomad povraćao u kukuruzište kraj puta jer je, mada trešten pijan, pokvario stomak bajatim prebrancem na službenoj večeri već i da ne govorimo. I ostatak televizijskog programa je poučan: 48 sati svadba (mlada, razume se, prethodno pretučena), menjam ženu, bijem tetku, jedem govna. Najzad, opet smo u kolektivnom amoku (malajsko ludilo) zbog Velikog brata, sve poskakujući od radosti što je neki Burek mobilnim telefonom snimio neku Krofnu dok se tušira, što se do juče međusobno nepoznate osobe žvalave na polzu milionskog gledališta, što se brije međunožje, piša po glavama ukućana ili što neko pokazuje svoju budalu, mnogo dužu od sedam santimetara. Tako, eto, stvari stoje. U opštoj kaljuzi vremena Suzana Mančić je prirodna pojava, kao što je prirodno da se vrh rođendanske torte ukrasi svežom jagodom. Inače, nisam gledao novi uradak loto devojke. Izgleda da sam još pod utiskom remek-dela gospođice Severine!